Ni priroda.
Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci...'' Mika Antić
Dugo mi se po glavi već vrti pitanje šta je to što može da slomi i najjačeg muškarca.Činjenica je da će svaki muškarac teško da oprosti ili možda nikada i ne oprosti ako ga prevari žena.Zatim,postoji i ono nešto što se zove ''prerana ejakulacija'' zbog čega,pretpostavljam,mnogim muškarcima izbiju ospice kada samo i pomisle na to a na ovo se nadovezuje i ono čuveno pitanje ''Šta ako ga izda ''ponos'' baš kad ne treba?''.Može na muškarca pogubno uticati,na njegov ponos i psihu i situacija kada pokuša da se sam suoči sa nadrogiranom gomilom balavurdije,koja se cele noći dernja ispred zgrade i kada on pokuša da ih razumno upozori da je već ponoć i da bi trebalo da,do vraga,ućute i puste normalan svet da spava ,oni ga ili obaspu paljbom najsočnijih srpskih psovki ili ne daj bože,ako im je na par metara,zalete se na njega i prebiju ga.
Sve to može da poljulja muški ponos i ja sam dugo verovala da su to situacije kada bi svaki muškarac osetio,najblaže rečeno,onu vrstu stida koja im je genetski prenošena,s kolena na koleno,sa oca na sina,vekovima,jer muškarac treba da bude muškarac (sinčina,muškarčina) svake sekunde,je l' te, svog života.
Činjenica je da savremenom muškarcu dvadeset i prvog veka ni malo nije lako.Žene su se osamostalile,mentalno ojačale,skoro pa da više i postoji podela na muške i ženske poslove,žene rade a pored toga uspešno balansiraju između posla,porodice,dece,bavljenja sopstvenim hobijima,izgledom i opuštajućim izlascima sa drugaricama.Umeju da poprave auto,umeju da okreče stan,da poprave brave na vratima i danas,mnogo hrabrije nego ikada,smeju da se upuste u borbu za sopstvena prava.
Poslednjih godina porast nezaposlenosti u Srbiji i u celom svetu raste ,bez tendencije da se taj trend zaustavi ili bar uspori.Muškarci u najboljim godinama,radno sposobni,orni i čili za rad,bivaju otpuštani iz firmi,propalih preduzeća,radnji i radnjica.Sve je više muškaraca na listi nezaposlenih.I žena,naravno ali žene su za neku drugu temu.Ova je o muškarcima,nezaposlenim licima,besposlenima...
U prvim danima posle otkaza,krajnje je normalno da muškarac pokazuje sav svoj bes i nezadovoljstvo.Ujutru se budi pun nekog inata i prkosa,s prvim zracima sunca iskače iz kreveta i kreće u potragu za bilo kakvim poslom.Vrti poznate i nepoznate brojeve telefona,priseća se nekih bivših kolega,zove ih i raspituje se gde rade,ima li posla,hoće li da primaju radnike.Pretražuje internet u potrazi za oglasima za zapošljavanje,obilazi sve opstale ili klimave firme i firmice u svom mestu a i šire,traži veze i vezice i...nada se!
Posle mesec dana bezuspešne potrage za poslom (jer u malim sredinama ,u današnje vreme,zaposliti se ravno je mogućnosti dobitka sedmice na lotou),nastupa period zatišja.Pomirenje sa sudbinom a nada još živi.Više ne luta po gradu,kao stari ofucani mačor,jer više i ne postoji firma ,u kojoj ne postoji lista za čekanje na posao sa njegovim imenom.telefoni više ne zvone kao prethodnih dana,svi su već javili da se u njihovim firmama radnici ne primaju i da su,zaboga,velika većina poslati natrag na zavod za zapošljavanje...U šetnji do prodavnice,još se desi da naleti na nekog poznanika i opet krene sa raspitivanjem za bilo kakvim obaveštenjem gde bi mogao da još pita za posao ali se sve češće iz prodavnice vraća sve utučeniji i bezvoljniji.Blesne tu i tamo i po neka iskrica u njegovim očima,kada mu neko da informaciju da je čuo da ...možda...trebalo bi...oni su primali radnike...Sledećeg jutra odjuri do te,neke firme a vrati se kao pokisao ker...
Već tri -četiri meseca posle dobijenog otkaza u kući ćete imati zamišljenog,poniženog,depresivnog čoveka,napominjem,u najboljim godinama,koji je napravio već udubljenje na onoj strani kauča na kojoj sedi dok gleda ekran TV prijemnika.Pokušate li da mu proniknete u misli,sigurna sam da bi u njegovoj glavi naišli na buru emocija,od besa,preko frustracije do očaja!
Tu počinje da se postavlja pitanje:kako racionalno i normalno izdržati prebacivanja i jadanja tipa:''Ja ne mogu više da sedim kući i čuvam decu!''...Ili ''Pretvorio sam se u domaćicu.Muka mi je od tih sudova!'' ili:'' Lako je tebi.Odeš na posao ,izađeš iz kuće.A ja?!?!''
Verujem da će biti trenutaka kada ćete besno odvratiti :'' A šta je samnom???Tolike godine sam sedela kući i čuvala decu i kuvala i čistila i peglala...Sad možeš i ti malo!!!''
Ali ne,ne i opet ne!To je ,verujte mi,potpuno pogrešan pristup problemu.
Razumite svog muškarca i ne dajte da se oseti kao odbačena krpa,jer se oni,zbilja ,tako i osećaju.Njima je u genima da prehranjuju porodicu.Učeni su od malih nogu da je muškarac stub ovog društva i kuće.Oni bi trebalo da budu ti ,po prirodi stvari,koji donose novac u kuću.Oni su muškarci samo ako su sposobni da izdržavaju svoju porodicu.Možda vi,drage moje zaposlene žene i majke ne mislite tako ali oni tako misle,osećaju.
Ne prebacujte mu,nikada, niti iz kog razloga što nije pustio usisivač,pa neće svet stati ako nije usisano par dana,ne prebacujte mu što vas ne čeka topao ručak i postavljen sto kada dođete kući s posla,kao što je njega čekao dok je on radio a vi sedele kući.Pa,šta ako nije izvadio veš iz mašine i raširio ga da se suši?Nismo ni mi svetice ,i nama se dešavalo da ne usisamo,obrišemo prašinu ili zaboravimo na mokar veš u veš mašini...Poprimiće ONAJ miris???Ma,nije nego...Pustite opet mašinu da radi...
Volite svog muškarca isto onako kako ste ga volele dok je radio.Tada ste se osećale sigurnije,zaštićenije,opuštenije pa možete tako da se osećate i sada.Jer ,vi ste zaposlene.
Teška su vremena,brakovi se raspadaju i meni je stalno na pameti ona narodna:'' Kada beda uđe na vrata,ljubav ode kroz prozor!'' E,pa,opovrgnite tu narodnu...Dokažite svom muškarcu da nije manje vredan ako je nezaposlen.I ne insistirajte na razgovoru ako njemu nije do razgovora.A neće mu biti do razgovora,odgovorno tvrdim.Jer,samo se setite one zakletve ''I u dobru i u zlu'' i čvrsto verujte da će sve to jednom proći jer...Sve prolazi...I ko zna zašto je to dobro.Znam,uzviknućete ''A računi?A stanarina?A hrana,ko će to sve da plaća?'' Pa,vi,drage moje,zaposlene dame.Htele ste rodnu ravnopravnost.Držite se toga bar dok vaš muškarac ne pronađe posao.
Uputite vašem muškarcu onaj vaš najlepši osmeh i ...Budite i pored umora i otečenih nogu od stajanja i pored bolova u kičmi od ribanja po kući i pored mučnine od svih tih ručkova i večera i pored glavobolje od dečije dreke ,dakleM budite ipak ona koja ga podržava.Jer...ipak ,da bi bio jak,muškarac mora pored sebe imati i jaku ženu.
Voli vas zaposlena žena nezaposlenog muža :)
