Pozdravite noć
sa 'Dobro nam došla'.
Uspavale su se
sve vaše lutke.
Pobegle su
sve zle vile.
Spustite glavu
na jastuk od svile.
Zatvorite oči.
Anđeoski hor će
otpevati uspavanku
samo za vaše uši.
Svima jednom
zatreba odmor.
Vi mirno spavajte.
Nad vama ja bdim.
Čuvam vaš mir
dok vam snene oči ljubim.
Spavajte!
Odmorite glavicu pametnu.
U ovoj sobi
nalazi se
meni sve najmilije.
Sve,meni važno,
u ovom je krevetu.
Dok vi spavate ,
ja ,sa Anđelima,
pevam
vama uspavanku.
Posvećeno mojoj deci...
Nacrtaću ti ,ljubavi,
sve ono što nisi mogao razumeti
dok sam ti pričala običnim rečima.
I pesme sam ti pisala,
srce otvorila ,
da stane pola sveta u njega
moglo je ,da sam htela.
Ali ne,
tebi sam pokušala
otpevati ono što ti
običnim rečima
reći nisam umela.
Nisi razumeo ni tada.
Zato sam uzela
list papira,
belog ,kao što je i naš život,
na početku
i ružičastim bojama
ću ti nacrtati svoje snove,
svoje planove.
Možda ćeš shvatiti tada
kako je
kada u nekog se ,
do zadnjeg daha ,kladiš.
Kada sve nade položiš
na ruletu, što se ljubav zove.
Nacrtaću ljubav,
umem ja to.
Dovoljno je da ti nacrtam
srce ružičasto
i tebe u njemu...
A onda ću se nadati
da si najzad shvatio poentu.
Ako ne,
smisliću način ,neki drugi,lakši,
kako bi ti najzad shvatio
mene blesavu.
rumeno vino je počelo da peni
razuzdane žene po stolovima su peli
obesni muškarci ženskih bedara željni
Druge noći se on okrenuo ka meni
pogledom vučijim uzburkao mi krv
pružila sam ruke ka njemu ,šatro,tražeći hladno vino
a u stvari sam tražila od njega da mi bude muž
Treće noći mi je ,dugim prstima, iz glave izvukao snove
znala sam da se to na prvi pogled samo čežnja zove
a ipak sam ,po dolasku kući,ostavila
širom otvorene prozore
Četvrte noći se ušunjao u moj jastuk
sanjala sam vuka i njegove oči
režao je na mene pokazujući mi svoje čeljusti
a ja sam pružala ruke ka njemu tražeći malo milosti
Pete noći uzeo je malo od moje nevinosti
načinio me ženom željnom vučjeg tela do večnosti
za milost više nikada u životu nisam molila,
moje devojaštvo njemu sam poklonila
Od tada svake noći njegova sam bila
vučija metresa do kraja života postala
davala mu telo uvek kada je on to hteo
prijala mu je moja topla postelja
Vučija metresa sam i u svim narednim životima ostala
ljude sa njegovim očima sam tražila
kraj vučijih jazbina stražarila čekajući svog vuka
koga sam davno nekada ,na početku veka,izgubila.
Ne pamtim trenutak kada sam
napisala prvu reč i nad njom zaplakala.
Ne zbog reči.Nije bila tužna
(šta više,o sreći sam pevala).
Zbog slobode koju sam
u grudima osetila,zbog emocije
u jednoj reči što sam opevala,
zbog toga je i izdajnička suza
iz oka krenula.
Olakšanje i prazninu
u grudima sam osetila.
Ni jednog trenutka se nisam zapitala
da li je reč beznačajna,mala.
Posle te prve i druga je ,sasvim lako,kliznula.
I reč i suza,u isto vreme oslobođena.
Poput mrvice koja je lavinu pokrenula,
reči su se nizale, bez zadržavanja.
Valjda zbog suza ,kojima sam ih zalivala,
reči su rasle,kao mlada trava.
Bujale u tami,u snovima.
Sa rečima ,ne više zaglavljenim u grlu,
sam jutra čekala,dan ispraćala.
Uvek se napisanim rečima ,
kao roditeljskom domu vraćala,
u pauzama za odmor do njih sam svraćala,
poput uspavanki sebi ih šaputala,
u samoći im tepala,mazila ih i pazila.
Sa rečima pomirena
na kraju sam i tugu oterala.
Nije mi teško da napišem ono
što ni u ludilu ne bih glasno rekla.
Teško je kada se pojavi reč nenapisana,
izgovorena naglas,
reč zbog koje ni suza ne bi potekla...
Teška reč...bespovratna.
Ostavite snove za neke druge noći,
svitanja za neka druga jutra.
Ostavite mesta za jednu reku od mojih suza.
Deo tla za jedno drvo,
jakih korena i krošnje ,dovoljno široke,
da se pod nju sakriju
sva moja nadanja.
Sačuvajte mi mesto ,rezervišite ležaj,
u hotelu izgubljenih duša.
Na recepciji ostavite ,kao zalog,
moje snove utkane u ćilim dana.
Prišijte krila na kostime klovna,
nacrtajte osmehe na lica umorna,
da bih samo ja bila sumorna.
Korak napred je važan jedino onda
kada gledamo u budućnost.
Moja se ,uvek, u prošlost osvrće glava.
Koje su odluke,koji odgovori,koja su pitanja prava?
Jesmo li dovoljno hrabri za hirurške rezove,
za apmutiranje želja,snova i nadanja?
Teoriju života sam napamet znala.
Praksa mi je ,priznajem,najteže pala.
Bacam pogled preko ramena,
zbunjena.
Otkud ja ovde?
U svetu promašenih nadanja,lažnih idola
i nekih izvitoperenih ideala,
stojim ,odbačena.
Neprilagođena.
Nekim drugim Svetovima ja sam težila.
Anđeoska krila sebi prišila.
Borac Svetlosti sam bila.
Krstaške ratove vodila.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Na ovoj planeti,
na koju sam greškom sletela,
klovnovi su skinuli svoje maske,
glumci napustili daske koje život znače,
vojnici spalili uniforme,
popovi bacili mantije.
Čitav svet je poludeo.
Poludeh i ja s njim.
Odbacih olovke i hartije,
oćutah sve svoje molitve,
lepe reči ,zbog drugih pisane,
obrisah jednim potezom gumice.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
'Eto,prilagodila sam se',
jecaj mi se iz grudi ote.
Evo me ,živote.
Predugo sam zaštitu od ludila
koristila.
Nisam dobar plivač
i u vrtlogu svakodnevnice
sam nestala.
Istina sveta me je uništila.
To nije istina za koju sam se ja borila.
Za mene jednu,preteška je bila ova borba.
Ja sam odustala.
Bilo bi pravo čudo kada bi ste VI shvatili
koliko je bilo teško dugu dotaći,sreću pronaći,
ćup na kraju duge videti i tu ga ostaviti
za sve one koji će ,poput NAS do njega nekada stići.
Do njega doći, i na ostale sanjare pomisliti,
zarad svih dobrih duša disati i dopustiti
da ćup bude svačiji a život,posle te pobede drugačiji,
prava je privilegija i odlika odabranih srećnika.
Nikada VI to nećete shvatiti.Zloba VAM je drugo ime.
Ponosite se,vidim ,time i iza lažnih osmeha klovna
krijete svoje sujete,svoje strahove ,svoje mržnje.
Pročitani ste odmah,zlobu je teško sakriti,,VI smešno žalosni.
Otvaram oči umorna od kiše
koja me kroz snove pratila
i već beznadežno tužna
pozdravljam novi dan.
Ni na javi mi nije bolje,
vani se oluja sprema
i shvatam,isto mi je,
kiša me prati,
bila budna il' sanjala.
Ništa ja tu ne bih menjala.
Rođena u novembru,sneg bio do kolena.
Pa,šta?
Dobila sestru kad mi još nije bila
ni četvrta,sestri puno puta čvrgu lupila
(i ona meni ,često) .
Pa,šta?
U osnovnoj školi bila jedva odlična.
Vazda mi knjiga iz ruku bežala.
Pa,šta?
U srednjoj školi malo porasla,
dobila grudi i prvu cigaru zapalila.
Sestra već bila viša od mene.
Pa,šta?
U sedamnaestoj godini
mala prvi put dala (krv,sram vas bilo,na šta vi mislite),
malo krvarila,pa prestala.
Za nagradu čokoladu dobila.
Pa,šta?
Krenula na fakultet,
prijemni kao od šale upisala
ali knjiga je i dalje od mene bežala
tako da sam sa fakultetom pauzirala(još traje ta pauza).
Pa,šta?
Rekoh vreme je,već mi je dvadeset i prva,
mogla bih malo i sopstvenu koricu hleba
da zaradim ja.
Ali tada se država već raspala,
bilo i bombardovanja
pa ostala kod mame i tate
dok se nisam udala.
Pa,šta?
Nisam se baš namučila,
malo se prilagođavala,
malo se učila,
dva porođaja pregurala,
sina i ćeru k'o od šale rodila.
Majka dvoje dece ,u trideset i drugoj sam.
Pa,šta?
Juče dobila kompliment .
Od žene,takve komplimente cenim i poštujem.
Nije mi verovala da dvoje dece imam.
Dala mi najviše dvadeset godina.
E,nije pa šta!To je već nešto!
To je tehnika i taktika.
Život sam dobro izdriblovala.
Jure me godine.Ali sam brza trkačica.
Ništa ja tu ne bih menjala!
Zaigrajte ruski rulet.
Neka pristupe hrabri,ludi i umorni.
Zauzmite mesto i zaigrajte
tu igru života i smrti.
Prislonite cev na čelo,
osetite hladan dodir čelika.
Ne plašite se,kažete da vam je duša velika.
Hajde,kakvi ste kockari?
Hoćete li smeti sve na kocku staviti,
svoj život sudbini u ruke prepustiti,
udahnuti duboko i na sve ili ništa zaigrati?
Koliko ste hrabri ili ludi?
Hajde,drug drugu budite.
Da vidimo,da li smete?
U grudi se busate,
vi pa vi.
Hajde,ruski rulet zaigrajte.
Čik ako smete.
Hajde.Jeste li hrabri ili ludi?
Ili ipak ne biste?
Nestala sam negde u tvom zagrljaju.
S tobom se stopila,ti sam postala.
U tvoje pore se zavukla,tvoja me je želja privukla.
Naslonila sam glavu na tvoje rame,tu sam sreću pronašla.
Navikla se na nju i srećna što mi se sudbina nasmešila ,
ja sam,kao svaka zaljubljena luda,pogrešila.
Poverovala sam da je sreća večna.
Previše se opustila ,životu se prepustila.
Na udarce sudbine sam zaboravila.
Zaštitu od loših vesti odbacila...
a onda me je nesreća pronašla.
Kurva sudbina mi se u lice nacerila.
Nas, spojene u jedno ,podelila.
Na dve suprotne strane sveta poslala.
Da se večno tražimo a nikada ne nađemo ,
stigla nas osuda,.Jer,
sreća je tek tren i dok trepnemo
taj tren u nepovrat ode.
Hajdemo,samo nas dvoje,
da krenemo
do one tamne strane meseca.
Kada nam se tela spoje
i slepe od znoja,
neće ni biti važno jesam li
ili nisam samo tvoja.
Željna sam te kao nikoga do sad.
Zaboravljam s tobom i ko sam
i zašto sam to što sam.
Imaš pravo da me
žigošeš svojim dodirom,
da me obeležiš .
Poput taksene markice
prilepi mi sebe.
Popij moje sokove,
teku zbog tebe.
Ljubi mi to posebno mesto,
odmah iza kolena.
Na tren ću biti tvoja,
za tebe rođena..
Ničija il' svačija ,zar je važno?
Dok si tu ,dok mi je telo vlažno
i željno tebe,
prihvati ga,to je moj poklon.
Rođeno je ,čuvano je
da bi tebe našlo,
samo da bi te osetilo,
da bi te upoznalo.
Na tren poveruj u to.
Pre nego odeš.
Kada imaš kamen oko vrata
i taj kamen te vuče na dno,
treba li taj kamen skinuti
i šta ako je kamen srastao za nas
a dno nam se približava,
svakoga dana,svakoga sata
a ne vidimo spas?
Kada se osetimo poraženim,
treba li kriviti sudbinu
ili taj jaz što nas deli?
Jesmo li dovoljno smeli
da načinimo konačan rez,
ruku jedno drugom
kao dva stranca pružiti,
mirno se nakloniti
u čast svih godina koje smo
na leđima nosili
i ,zarad onoga što nas vezuje ipak,
prijatelji postati
i to do kraja života ostati?
Jesmo li sposobni
jedno drugo u oči pogledati
i priznati gde smo,
kada i kako grešili?
Kada se jedan bori a drugi
mirno prihvata sve udarce
kojima nas život časti,
pitam se ,
ima li svrhe boriti se
za onog ko to ne ume,ne želi?
Pitam se...
jesmo li dovoljno sposobni
kao dvoje prijatelja sesti,razgovarati,
bez uvreda,bez ponižavanja,
bez teških reči,okrivljavanja?
Zbog koga sam,pobogu,
ja bez daha ostajala,
zbog koga sam na smrt bila spremna,
koga sam volela
i koga poštovala?
Hoćemo li se poljubiti
zarad prošlih godina,
jedno drugom čestitati na hrabrosti?
Hoćemo li se u miru rastati?
Volim te...
Bez nepotrebnih pitanja,
bez teških ćutanja,
bez potrebe za lutanjem.
Potpunim predavanjem.
Volim te...
Kada me pogledaš
i jednostavno znaš
šta sanjam i šta osećam.
Volim te...
Kada započneš rečenicu
a ja je završim.
Kada ja pomislim a ti ostvariš.
Kada sam ljuta
a ti me ostaviš da se odljutim
pa se vratiš i samo me poljubiš.
Kada spavaš a ja te posmatram.
Kada ti brojim bore na licu.
Kada pratim tu mapu
do tvog srca.
Kada brišem granicu
između pristojnosti i bezobrazluka.
Volim te...
Kada mi kažeš da sam luda.
Kada te pitam 'Jel ti mene voliš?'
Kada kažeš 'Ne,uopšte te ne volim.
Obožavam te!'
Volim te...
U svitanje.U podne i uveče.
Volim te...
Kada završim sa šminkanjem
i pokažem drugima ono što ja želim.
Volim te...
Jer poznaješ i običnu mene.
Volim te...
Jer sa tobom želim da podelim
svu svoju običnu ljubav,
običan život i neobične snove.
Volim te...
To je dovoljno.
I ne bih više o tome.
Na prevaru sam te prevela
preko nevidljive granice
i uvela te u još neistraženu,još nepoznatu,
zemlju sa mojim imenom.
Zanjihala sam kukovima,
poslala ti poziv zelenim očima,
zelenilo te ošamutilo
i tvoja je noga sama krenula.
Pomislio si da sam poželela
da ti dam svoje telo
a ja sam te umesto u telo ,
u svoj svet uvela.
Svoje ti snove pokazala,
svim nijansama ružičaste te premazala,
svoje opklade na tebe stavila,
pomislio si 'Đavolja žena'
a ja sam te u suprotno uverila.
Sebe na dar tebi ponudila,
dala ti kartu za voz do ludila,
Suncem te okupala
i tako preporođenom
azil za zemlju sa mojim imenom ti poklonila.
Jedini si stanovnik te zemlje.
To je moja podvala.
Junska jutra ,topla i sunčana,
mame nas svetlošću,zovu na smeh.
Širim ruke i grlim težak miris lipe,
o,kako je ,ponekad, lep ovaj svet.
Otvaram prozore,udišem život,
željna dobrote,pružam ruke.
Dotaknimo oblake,mahnimo putnicima u avionima,
leteti je lako, ako letimo u parovima.
Dajem ,na poklon, sebe životu,
verujem da ima pravde.
Kad procveta lipa pod mojim prozorom,
ja imam nade...U bolje sutra.
Ako me ostaviš...
...Izbaciću sve tvoje stvari kroz prozor.
Pokupiće ih Cigani čergari.
Spaliću naše slike u sudoperi,
da ne bih izazvala požar
(poznata sam po tome).
Razbiću tvoj omiljeni šah sa magnetom,
ma ko još igra šah sa samim sobom.
Bože,kao da sam živela sa detetom.
Tvoj pribor za brijanje prisvojiću,
moje noge takođe traže kvalitetnu negu.
Alat koji nisi koristio nikada
a njime si se ponosio
kao da si najveći majstor na svetu,
kao da se takav još nije rodio,
pokloniću onom zgodnom komšiji sa drugog sprata.
Uz osmeh ću mu pokucati na vrata,
ponuditi mu šoljicu zelenog čaja,
znam da voli zeleni čaj,
pije ga godinama.
Ukloniću sve tvoje tragove iz kreveta,
tvoj miris na koji miriše sva naša posteljina
nestaće valjda za par dana.
Ne boj se ,snaći ću se ja sama.
Za večeru ću jesti tvoje omiljeno jelo,
koje nisam spremala već dugo,
uveče ću na TV-u gledati
sve što smo zajedno gledali.
Napuniću kadu sa kupkom koja miriše na mango,
taj miris si posebno voleo.
I...
Ako me ostaviš,
da li bi i mene poveo sa sobom?
kada ću sa nogu zbaciti ravne papuče
i popeti se na ,do sada,
neosvojivi vrh potpetica od dvanaest santima.
Zbunjeno me gledaš, samo zato
što izgledaju kao ubojito oružje.
Ne brini ljubavi,ubojite su samo ako smatraš
da si zaslužio da te ranim njima.
Znala sam da će osvanuti dan
kada ću nalepiti veštake
na moje kratke noktiće.
Ma,šta je santimetar ipo?
Sitnica tek,osim ako ti ne zagrebe lice.
Čuvaj okice,ljubavi.
Pogrešan ugao i pogrešna strana
može te koštati genitalija i ...još po nečeg.
Znala sam da ću pažljivo iskoristiti
sve prednosti ženskog roda,
onda kada se ukaže potreba za tim.
Ne boj se ,ljubavi,ako si bio dobar dečkić
neće ti se ništa desiti i nećeš morati
na intenzivnu završiti.
Potpetice i nokti su tu samo da te podsete
da dečaci moraju biti dobri i poslušni
bez obzira da li su kod mame
ili je njihova žena sada
odgovorna za njihovo lepo ponašanje.
Ma,ne.Nije ovo pretnja,ljubavi.
Nema ovo nikakve veze sa tankim haljinicama
i tangicama ispod njih.
Pa,nasmejala sam se kada si rekao
da onoj plavuši dobro stoji onaj...karmin.
Vidiš da ovo nema nikakve veze s tim.
Samo sam obula potpetice visoke dvanaest santima.
Pa ti razmisli,šta ja sve mogu da uradim sa njima
Hajde da pobegnemo odavde.
Spakuj u ranac samo ono najdraže.
Ako neko kaže da si lud ,odgovori
da je ' ludost dar obećan ludima' (izvini sister,ovo sam pozajmila)
i da je ludost zapravo olakšanje
i odličan izgovor za neprilagodjeno ponašanje.
Hajde da ostavimo sve i odemo samo.
Bez osvrtanja,bez obzira prema precima.
Zaboravimo sve ono čemu su nas učili.
Niko nam se nije zakleo da je to ispravno.
Bačene su u vetar sve reči koje smo naučili.
U sporazumevanju sa svetom dobro smo se namučili.
Hajde da otputujemo negde.
Karta u jednom pravcu nije prokletstvo već obećanje.
Pomisli samo koliko je kontinenata koje nismo videli.
Pomisli na običaje koji su od naših toliko različiti.
Zamisli sve te predele i daljine koje kao da samo nas čekaju
i koje mogu mnogo više da obećaju ,
od ovog našeg umornog Balkana.
Istorija će nas ugušiti ,u to sam sigurna.
Pokazalo se da nam nije majka već maćeha.
Uporno se držimo tradicionalnih običaja
kao da nam sva naša patnja nije dovoljna.
Raširi krila ,poleti.Koreni su nam se obmotali oko nogu.
Šta nam je prošlost donela osim košmara
i umornih ljudi koji da žive više,ovako,ne mogu?
Pet stotina godina smo robovanje mirno podnosili
pa valjda nam je zato ,sada ,teško
od robovlasničkog položaja se oprostiti.
Hajde,raširi jedra.Neka nas vetrovi Fortune prate.
Ona je tu,uvek uz lude.I uvek uz one
koji će jednom,možda poželeti da se vrate.
Fortuna će biti tu uz nas dok lutamo.
Furina će nas čekati da se vratimo.(i toga se jedino plašim)
