Tako je.Nekada smo znali
najviše reći ćutanjem.
I ti pogledi...
Znali smo čitati iz očiju,
mimikom lica otkriti svoje misli
i ogoliti dušu.
Jecaje sprečiti da nam iz grla izlete.
Prošaputati samo,dovoljno tiho,
reči neke ,koje nam utrobu prevrnu.
Znali smo mislima dozvati kišu
i besom svojim pokrenuti talase mora,
orkane,bure,oživeti vulkane,pokrenuti lavine.
Znali smo Mesecu se nasmejati
i sa zvezdanim jatom poleteti u visine.
Nekada smo sve to znali
i najviše me brine što ne znamo više.
Ne sećamo se,zaboravili smo
zašto ovo srce još kuca.
I ko je to u nama što još diše ?
Нема коментара:
Постави коментар
Copyright ©2010/2011 by Marija Mihajlović Davidović-zabranjeno korištenje objavljenih radova bez pristanka autora-