Žao mi ptica

Težili smo visokim idealima,
ka nebu stremeli
a strepeli
da su naša dela bezvredna.
Jer prazni džepovi smetaju više
od očiju punih snova,
od duše pune bola.

Hteli smo slobodno leteti,
u visine se vinuti
a omču su nam namaknuli
i vrat prerezali
sujetni,nesrećni,neispunjeni.

Ispadosmo naivni ko deca
dok nas nazivaše  vulkanom
a ne bljuvasmo vatru
i ne ispuštasmo krike,
mi samo patimo,
obavijeni tamom.

Ostvarenje snova nam je bila jedina želja
a pokazaše prstom na nas,
okriviše nas za nedela
pa nam zabraniše
da poput ptica letimo
i oblake grlimo.

Ožalostismo sebe izmišljotinama,
ne nađosmo spas ni u molitvama.
Ostadosmo sami
poput nasukanih brodova,
smirenje nađosmo
čitajući natpise na svojim grobovima.

Takva beše naša sudbina,
da žalimo za jatima ptica
i da sebe zamišljamo u tim jatima.