Morava

Šta bih još mogla da kažem,
što nisu mudriji od mene rekli.
Uzalud tražim reči,do sada nenapisane,nepostojeće,
da opišem tvoje usne i tvoj pogled i šum Morave.

Stalno,iznova,premotavam film unazad
i bezbroj puta započinjem pesmu
a uvek mi fali ona jedna reč,posebna,
da opišem letnju noć i svice i travu
i opet,šum Morave,tu,kraj nas,blizu
i one dosadne mrave što su nas napali
a mi,kao ludi poskakivali i vrištali u noć,
toliko jako da smo probudili uspavane pse
čiji smo lavež i urlikanje dugo zatim čuli
a više nismo znali da li to mi uzdišemo,zavijamo,vrištimo
ili smo i usnule rečne vile probudili
dok smo,umesto jastuka od svile
pod glavom osećali kamenje
a pod zadnjicama pesak Morave.

I ne umem da opišem to zvezdano nebo ,
koje je puklo pred mojim očima,
gotovo istovremeno kad i saznanje
da sam te sigurno volela i onda
kada za tebe nisam znala,
u nekom drugom životu
i da je i tada kraj nas,proticala ova ista Morava.

A opet,lako mi je voleti te a tako teško to uspem da izgovorim
jer uvek zafali ona jedna reč kojom bih priznala
da bih bez tebe i ja prestala da postojim.

Jedno celo

Hiljadu smo milja prešli
dok se konačno nismo sreli.
I nas su voleli
i mi smo voleli,
proklinjali nas i mi smo proklinjali.

Hiljade godina duša nam stara,
sve smo vekove preleteli,
ratovali,
u najtamnije rupe živi zakopani,
na lomačama spaljivani,
sa mačem u ruci
se,kao feniks,iz pepela uzdizali.

Mnoge smo usne ljubili,
kao starim vinom se drugima opijali,
tuđim telima se gostili,
poput vampira krv nam ispijali,
na balovima pod maskama
goli smo bili,
sami u sebe maskirani.

Za svojom drugom polovinom
smo tragali,
nikada nismo bili celi,
taj deo nas samih tražili,
za to ginuli pa se opet rađali,
uvek isto setni i sami,prazni,
kao bogalji živeli,
jedno bez drugog,nikada celi.

Mesto susreta nam uzmicalo,
uvek bi smo se za tren mimoišli,
munje i gromove dozivali,
orkane i bure podizali,
besni na sebe i svoju nemoć,
na isto mesto se stalno vraćali,
čekali,želeli,dozivali.

Kao mozaiku kad fali delić,
slagalici samo jedna slika,
tvoje se telo uz moje uklopilo,
od dva pola jedno celo nastalo.
Jesmo li se konačno čuli,
dok smo se
kroz vreme dozivali?
Jesmo li se konačno prepoznali?

Najzad pesma o tebi

Trgnem se kad prebrojim godine koje ostaju iza nas.
Da sam umesto dana, kilometre s tobom prelazila,
cela planeta bi nam bila premala
pa bi smo još tri planete, u kosmosu, prepešačili ti i ja.
Kao dva suprotna pola,minus i plus,toplo i hladno,
žedno i gladno,jedno smo se uz drugo stisli,
vazda različiti a opet, kao jaje jajetu, slični.
Hiljade i hiljade smo rečenica u isti mah izgovarali,
ja započnem ti završiš,ja oćutim,ti izgovoriš.
Kule od peska,ni na nebu ni na zemlji,gradili,
na istom jastuku različite snove sanjala
a istom se nadali i istom težili,
zagrljeni,ma slepljeni,nevidljivim nitima vezani.
Na svet smo iz različitih uglova istog kruga gledali,
centar tog sveta stvorili pa ga duplirali,
da ljubav nagomilanu u grudima podarimo
i naše centre istom količinom ljubavi obasipamo,
dva različita a ipak jedno,ka istom cilju koračamo.
Najlepšim bojama smo pejzaž našeg života bojili,
nijanse sive smo crvenom potirali.
Jedno u drugo,k'o u Boga gledali,
otiske ruku ,kao žigove,na tela urezali,
označeni pred ljudima i Anđelima,
celom svetu pokazali da pripadamo jedno drugom,
tako različiti ,ljubavlju vezani.
Jedno zbog drugog svega smo se odrekli,
iz sigurnosti roditeljskog doma u zajedničko gnezdo odleteli,
kao dva goluždrava ptića u svet realnosti bačeni,
zajedno smo odrasli,zajedno se od istih bolesti lečili,
zajedno prve korake odraslih pravili,
iz sporednih uloga preko noći
zvezde tuđih života smo postali,
zbog njih smo zablistali,zbog njih smo naučili leteti,
njima smo sebe na zlatnom pladnju poklonili.
Naša deca i ti i ja bajku smo napisali,
našu bajku sa srećnim krajem, bez zlih vila i veštica,
istim stazama,vezani čeličnim nitima,
otkrili smo put do našeg meseca.
Naša je ljubav nemerljiva.
Sve možemo ti i ja.

Humka sa brojem -11 783-

Odlazim svake noći
na to mesto...
To mesto...

Obilazim  groblje svojih snova.

Isti natpisi na mermernim spomenicima,
epitaf isti,ista rečenica,
na svima piše...
Isto piše...
''Ovde leži nada poslednja''.

Jedna humka,
sveže iskopana,zjapi prazna.
Humka sa rednim brojem
-11 783-

U ponoć
u minut do dvanaest
u nju ću još jednu svoju nadu položiti.

Svojim sam je mlekom dojila,
svojim suzama zalivala,
molitve šaputala ali nije preživela.

Kao i sve njene sestre
od iste bolesti je bolovala.
Surova relanost je na kraju i ubila.

Blagoslov

Jedino sam ja umela da ćutim
dok u meni besni oluja veka.
I brane se ruše i vulkani se oglase
a ja mirno posmatram
uzburkano more moje duše
a mogla bih pasti pod naletima
najtoplijeg povetarca,
ozbiljno načetih temelja
kroz koje se korov već probija.
Iza mene galopiraju besni atovi,
godine prohujale pod teretom briga,
a ja,slepa i gluva za uklete prikaze,
gledam u budućnost,
lica skamenjenog,
kao da nikada nisam zaplakala,
kao da ni jedna seda nije već
moje crne kose išarala.
Ponosno uzdignem glavu,
imala sam se zašto roditi,
namignem i zapevam,
verujem
da se nešto dobro mora
i meni konačno dogoditi,
da će me neki od bogova blagosloviti,
koji god,
s nekim ću se bogom već nagoditi.

Znam

Ateiste sam videla,Bogu se mole,
slepe putnike na brodu što tone.
Mrtvi stražari čuvaju opljačkane grobove,
bogalji iz poslednjeg rata
svoje generale ubice kao božanstva slave.
Gladni se mrtvim telima hrane,
čuvari noći izmileli,traže svoje dane,
deca sa majčinom sisom u zubima,
modre udove pokazuju slepim pastirima.
U crkvama popovi svinjetinom se goste
dok vernom stadu poručuju da poste.
Za činiju cicvare bogati mole,
siromašni prodaju organe za sitne pare.
Bliži se kraj,osećam.Šesto čulo proradilo,
sanjala sam,javilo mi se,ma ne pitajte odakle znam.
Znam!

Poslednja žrtva poezije

Direktno u venu ubrizgavam
poslednju dozu zanosa i cinizma.

Kao kobra podižem glavu
i sikćem na vučije oči
što iz mraka svetle a
mirišem na krv i sveže meso

ja
poslednja žrtva poezije.

Diže me otrov preko potreban
pa preletim svaki prizor iz prošlosti,
znan a nepotreban.

I plaćam svakome k'o mi javi
gde je nestala moja potreba
da svaku suzu zapišem
umesto da isplačem.

Neko je začarao časovnike
pa vreme umesto unapred
unazad ide
a ja nikako da ga stignem.

Mlada,zdrava a luda
znam
da trebam imati ...život
da bih zakoračila u novi dan.

U meni...

Dosta

Dosta je bilo
laganja
stradanja
žrtvovanja
nadanja
Dosta je
i tuge mi je dosta
i suza izdajničkih
i kukavičluka
Dosta
Preko glave mi je
izveštačenih osmeha
dvoličja troličja
I mene mi je dosta
pekmezave
glupave
Prosta mi duša
I nje mi je dosta
Ostavite me samu
Dosta

I neka ti sve prosto bude

I neka ti sve prosto bude,
ja ne umem da mrzim ljude,

ne umem ni sama
da preživljavam sekunde
u nedogled otegnute,

a plačem,plačem kao dete
kada neko pokuša
snove da mi otme.

Bauljam kroz pomrčinu dana,
tražim ono glupavo svetlo na kraju

a oči naviknute na mrak,
čudne slike ,u glavi, stvaraju.

I ne znam više ko sam
i zašto sam to što sam

kada život nema svrhe ni smisla,
ni želje više ne vrede.

A ne umem da živim bez tebe,
to nisam ja,

osmesi blede,sila od emocija me melje,
nema meni mene bez tebe.

Ljudima...

Gledam vas,gospodo,
dok hodam kroz ovaj vašar taštine
i posmatram vaša tela izložena
i vašeg uma dela
budzašto ponuđena,
pa bih da vas pitam
jesmo li šuplje tikve,
pa se naše seme,
po jalovoj zemlji prosipa
i trune ,ukleto,
bez šanse da svoje plodove rađa.
  
Pitam vas kome ste se to priklonili,
pa ste svoje sve sveto zaboravili
i blago svoje duše poklonili
nedostojnim dušama,
gluvim saborcima.

Bacali ste bisere pred svinje.
Dobro ste ih uhranili.
Šta ste spremni još uraditi
da vaši plodovi
ne ostanu gnjili,truli?
Da li ste spremni sujete ubiti
zarad šanse da opet budete
jednostavno,prosto ,ljudi?

Velika je duša

Beskrajno prostranstvo neba me mamilo,
Mesec me dozivao,molio,
da deo zvezdanog jata postanem,
da noću živim a danju umirem.

Sebe sam u krivim ogledalima prepoznala,
sva svoja lica davno sam upoznala,
ljubav na zlatnim pladnjima nudila,
borila se protiv bola u grudima.

Čudnim sam stazama hodala,
neveni cvetali pod mojim nogama,
svici ,k'o fenjeri, put mi obasjali,
cvrčci mi istinu sveta šaputali.


******************


Osudili me neki čudni Anđeli,
da punim plućima dišem,da živim,
da se vinom opijam i budna snove sanjam.
U zadimljenim birtijama dušu svoju da nađem,
u pesmama kafanskih svirača
sebe prepoznam.

Da,poput prostakuše,rukom o sto lupim,
da suknju zadignem
i bedra pokažem.
U transu da zapevam,sebe slažem,
da će mi biti oprošteni gresi,
kad pred Boga stupim.

Prognana iz raja

Pesnicom stvarnosti ,posred nosa,
dobio je taj stranac u ogledalu.

Ne mogu više da gledam
ta dva oka puna mesečine,
te usne ispucale,
tu ludu lakovernu.

Poremećena joj je percepcija realnosti,
drugačije su joj moralne norme,
ne uklapa se u kalupe svakodnevnosti,
ne lepe se utabane staze za njene noge.

Lako ranjiva,od jave otcepljena,
iza ružičastih naočara,
dva oka zelena,sakrivena,
od proseka i banalnosti pobegla
u svoj svet snova,
skoro pa ludo luda,nezaštićena.

Pesnicom,posred nosa,
dobio je taj stranac u ogledalu.

Vreme je da se trgne
i kaže ''Zbogom''
svom izmišljenom Raju.

Obrisano

Na vetrometini,
brisanom prostoru,
belom,
nenapisanom,
naslućenom,
slede
dugi uvodi,kratke razrade
i naglo prekinuti zaključci,
promene i primene,
navika i ostavljanje,
okretanje leđa,
sa trećim okom na sred čela
i onaj osećaj
da smo onde gde nismo
a nismo onde
gde moramo da budemo.
I sve je izvesno
i starost i ludilo
i pogrešno vreme.
Sekunde,minuti,sati,dani,
meseci,godine...
Prođu
u traženju,čekanju,
nadanju,žaljenju.
I opet
vetrometina,
brisan prostor,
belo,nenapisano,naslućeno.

Moja sopstvena ludnica

Više ne tražim izgovore i opravdanja.
Ja sam ludak u telu žene,
moje telo je moja tamnica,
tu sam zarobljena,
u svoju kožu
kao u ludačku košulju obučena,
svojim demonima prepuštena,
čekam u redu za svoje doze,
da bar na kratko
zalečim psihoze ,
da noć provedem ne sanjajući,
da  mi dan prođe
a da budem svesna realnosti.
Više ne tražim eliksire
koji će nebuloze da uklone,
ne tražim čarobne napitke
da umirim zaglušujuće krike
u glavi.
Oko mene nepoznati ljudi,
ludi k'o ja i još više
a ne vidim ih,tek su sene bez lica,
dovoljna je meni
moja sopstvena ludnica
i ja na doživotnoj robiji,
bezgranično luda
u samici,bez rešetaka,lanaca i katanaca.

Himera

K'o usamljeni kauboj
jašem kroz noć.
Mamuze zarivam ,
da krv pustim,da ranim,
da boli.
Probaću da uhvatim zoru,
da joj ukradem prve rumene kapi svetlosti,
da me ne stignu posleponoćni,
ukleti sati,
da me ne udave praiskonske potrebe
i nagoni.
Mračna opsena,
poluđavo,
osvetoljubiva,ljubomorna,
rugam se plimama i osekama,
prkosim mesečevim ciklusima,ignorišem ih
i njihov kraj želim da ubajam.
Krikovi pregaženih
me raduju,
Ode Prijateljicama Noći pevam
a bežim,
da sa prvim zracima Sunca
ubijem u sebi potrebu
da budem samo
tvoja Žena,
Zmaj,Koza,Lav...
Himera.

Ja ću na tvoj šešir sleteti

Izlazim iz sebe,,
skidam masku veselog klovna
sa srcem tužne,dvorske lude
i sa besmislenim pitanjima
susrećem ljude,
zaustavljam ih na ulici
a gledaju me
neke prazne,slepe oči,
čudeći se mojoj
ogoljenoj dečijoj duši
i zbunjeni
tim biserima
koji se kotrljaju niz moje lice,
svrstavaju me u skupinu prokletih,
koju predvode
svetske lutalice.

Večiti buntovnik bez razloga,
ugušena nametnutim granicama
i pravilima lepog ponašanja,
ne upuštam se previše
u razgovore
i ne pristajem na besmislene
međuljudske odnose.

Pogledom pratim Cigane Čergare
i u mislima vidim njihove drumove,
molim za njihove mirne noći
i teram od njih vukove.

Ja ću smiriti vetrove,
opekotine dobiti
ljubeći Sunce,
ja ću na tvoj šešir sleteti
i blagosloviti tvoje lice,
naučiću te da maštaš,
spasiću te  od svakodnevice.

Sama sa sobom

Zalupim vrata
svoje tamnice,
bez prozora,
samo tama i ja,
sama,
u sebi.
I moji su strahovi
i moji nagoni,
moje želje
i nadanja,
ravnodušnost
i stradanja.
Moje misli,
nečije reči,
glasovi poznati,
nečiji.
Moje je ludilo
i moja nesreća,
u ogledalu maska
iskežena,preteća.
I sjaj u očima
kao posledica
ludila,
tamni kolutovi
oko očiju,
usne
do krvi izgrižene,
nepoznatim jezikom
govore.
I ja hrabra,
tu naspram sebe,
psujem i vrištim,
pretim,
udaram pesnicama
neprijatelja,
ubijam svog
crnog Vraga,
sama,
u sebi,sa sobom,
u večitom ratu,
pobeđena.

Praznina

Praznina u glavi.
Dunuli neki vetrovi.
Razneli moje misli.

Dekoncetrisana,
uplašena
a vrišti tišina,
postaje zaglušujuća.

Zamrzla se siva masa
pa vise ledenice
i mraz šara moje zenice.

Zanemela,
zbunjena,
zaboravljena
reč čeka
zaglavljena, u nekom ćošku
mog kruga.

I tražim je slepa i gluva.

Nestala,
nevidljiva,
nestvarna,
reč čeka
strpljiva,na nekoj raskrsnici
mog uma.

Sasvim obično jutro mog života

Urezujem hijeroglife
Trag svog postojanja
Nemuštim jezikom dozivam
Poruke šaljem gluvima
U društvu sam bogalja i prosjaka
Na balu monstruma
Čuvam leđa prokletima
Zaglavljenima  na marginama
Uprkos onima
koji su zauzeli svoje mesto
na Bulevaru Slavnih
U čast pijanim pesnicima
Ja prstima lepljivim od mastila
ostavljam otiske po zidovima