U mislima...

Vidiš li ili si slep kod očiju
kakva se promena u meni dogodila?
Pokrenuli se vetrovi,pomerila  se tla
a sve sam to postigla s tobom...U mislima.

Ne brini,nikada nisam ni bila ja,
pa se promena i nije puno primetila.
Malo mirnije spavam,šapućem molitve,
grlim oblake i...Sanjam.
 Dišem.Hodam.Živim,vidiš li,
živim kako umem i znam...
Bez tebe a ipak s tobom,
pod istim nebeskim svodom.

Drugačija ja sa drugačijim rečima,
ne više zaglavljenim u grlu.
Tužnija...Srećnija.
Mrtva a živa.

I tako te puno ima,u snovima.
Kao čarobnim štapićem,
mahnuo si nad mojom glavom,
uveličao me do neba,
posuo milion zvezdica,njima moje ime ispisao,
ukrasio me oblacima,posuo zvezdanom prašinom.

Sad mi  društvo prave vrapci i laste,
posmatraju me putnici iz aviona,
zadivi ih ta panorama mene,
pa me fotografišu kao osmo svetsko čudo,
ostaju bez daha,ushićeno prstom na mene pokazuju.

I hodam po tim oblacima,
belina pod nogama mi greje stopala
i letim,do zvezda i dalje,
s krilima umesto ruku,
s tvojim imenom na usnama.
Sama...A ipak s tobom...U mislima.


http://www.youtube.com/watch?v=Y8JI_wlNEck&feature=player_embedded#!

Nismo ni malo drugačiji

Čuj,nismo ni bolji ni lošiji od drugih.
Tek...drugačiji.
Iz naše duše prelivaju se sve one sitne boli,
koje smo nasledili,stekli,naučili poštovati.
Imaj vere u mene.
Negde sam zagubila onaj  ključić od srca
pa sad ti nema izlaska iz njega.
A ko te je ter'o da se zavlačiš gde ne treba?

Nisam baš sigurna koliko sam oblaka do sada preskočila.
Možda taj podatak ima neka lasta ili vrabac ali...
Jesam skakala, k'o onaj  pajac iz kutije,
plašila prolaznike,publiku,
loše glumce i pantomimičare.
Osmeh mi je bio sve oko glave,u krug,
uživela sam se u svoju životnu ulogu,ulogu pajaca,
pa sam i sama zaboravila šta se krije iza šminke,ispod maske.

I ne znam...Zašto izbegavam ogledala?
Valjda ne želim videti svoje oči
i pročitati ono što mi imaju reći jer...
Ko je taj ko se ne boji istine?'Ajd pokaži mi ga,
da mu ruku stegnem i čestitam na hrabrosti.
Ja je nemam i...Šta mi možeš?

Ne,neću ti otkriti sve svoje tajne.
Ima tu,na najgornjim policama sećanja
i nekih tajni koje sam sakrila i od same sebe.
Neka ih tamo,bojim se da se ne povampire
ako ih i pomenem a šta bi bilo tek kada bi
bile otkrivene...Ne smem ni da pomislim.
Ne plaši se,nema u njima tebe...
I šta pa ti imaš da sakriješ...Ili možda ipak...

Mada,šta mi i vredi sad igranje Ruskog ruleta
sa tvojim osećanjima.
Takve sam ti ja sreće,to i sam znaš,
iz mene će opaliti ,k'o metak ,neka laž
pa ću se posle,sama sa sobom smejati
i čestitati sebi.
''Eto,vidiš da nije teško'' reći ću,
''Dobro je,promašila sam,nisam rekla istinu''.

I eto,kažem ti ja lepo,nismo ni malo drugačiji.
Ma,samo smo statisti u ovom šugavom životu.
Uvek neko drugi dobije glavnu ulogu.
Samo ne znam ,zašto ja uvek dobijem ulogu pajaca.
Valjda ,navikli se ljudi da glumim iste likove.
Dobro,'ajd,neću da ih izneverim.
Nastaviću da glumim.A ti...Ne veruj u sve što vidiš!
I aplaudiraj mi.Znači mi kad to činiš.

Poslednja predstava jednog pajaca

"Laku noć, dame i gospodo.Evo i ova predstava je završena.
Bilo nam je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine...."


******************


U tami iza cirkuske šatre pajac skida svoj nasmejani lik.
Briše osmeh sa lica, dok napolju vrište  deca.
Ne,neće ih više zasmejavati.
Maska je skinuta,
crveni nos stoji usamljen, sada nekako tužan.
Cipele,one smešne, velike,
sada su ostavljene u nekom ćošku,da same pate.
Osmeh je nestao, predstava je završena.

Sada, taj tužni starac,konačno može ispustiti krik.
Celog života uveseljavao je druge,
iz šešira vadio cveće i marame u bojama duge.
I onog malog majmuna, njegovog jedinog druga,
jurio je po sceni u šarenim cipelama,
par broja većih.
Prskao je decu, u prvim redovima
iz svog smešnog,šarenog šešira.

Sada,pakuje svoje stvari i tako spakovane
ostavlja ih za nekog drugog pajaca.
U amanet mu ostavlja sve svoje gegove.
Ostavlja sve trikove naučene,
sve marame i sveće i šešire.
Ne može više o tome da brine.
Baca poslednji pogled u ogledalo
i u njemu vidi nekog drugog pajaca, sada bez šminke,
sa borama oko očiju i brazdama na čelu!


******************************


Proveo je tako,kažu,noć celu.
Kada su ga ujutru pronašli čistaci lavljih kaveza, kažu,bio je senka.
Otvorenih očiju još uvek je gledao lik u ogledalu
i ko zna šta je video.
Možda onog mladog pajaca,
sa  klovnovskim nosem i ogromnim osmehom.
Možda je te noći odigrao poslednju predstavu samo za svoje oči.
Možda je te noći odigrao najbolju predstavu.
Možda se te noći oprostio od života.
Gre'ota!

Osmehom zaseni sunce

 Ko te je  rastužio, moja dvorska ludo?
Ko te sa smehom razdružio
i zelenilo očiju obojio tugom?
Kaži kralju svome,ko se usudio da ti dirne u snove?

Ko ti je kao jednim potezom gumice
obrisao osmeh i nagrdio ti lice?
Kaži mi,kaži tvom kralju,
kome da naredim da odseku glavu?

Ko te je to rasplakao,vilo moja,moja kraljice?
Ko ti je na lice stavio tu grimasu ?
Kome da iskopam oči?Kome da polomim vilice?
Ko to tvoju dušu smrvi i poput pepela rasu?

Nasmej se jednom svome kralju,svom večitom slugi.
Kad si ti tužna tužni su i drugi.Ljubavi moja,nasmej se!
Osmehom zaseni sunce,neka se postide Rajske ptice.
Hajde,ljubavi.Osmeh na lice.

AVANGARDA

Udahnem a slova mi zalete,
pa počnem da  se davim i kašljem i gušim.
Kinem i ona izlete,rasprsnu se u milion kapljica,
zalepe se za papir
i poput bljutave mrlje
ostanu tu  a  ja   ih postiđena sušim.

Borim se sa željom da povraćam,
kreće neka muka iz želuca,iz stomaka,
iz nožnih prstiju
pa otrčim do prve bele površine
i ispovraćam reči
a one izlaze i izlaze i izlaze,
pa nikako da prestanu.

Ne želim da budem avangarda niti elita.
Borim se sa infekcijom  vijuga.
Stavljam obloge na vrhove prstiju.
Bole me noćima,žigaju me i nerviraju.
Potapam ih i ostavljam otiske.

Moždana tečnost curi niz moje lice.
Krv,znoj i suze horski pesmu pevaju.
Preteča sam vojskama ovoga veka
koje u sebi skrivaju  nepoznanice,
neodgonetnute tajne stvaralačkog procesa
koji je ostavio neizbrisiv  trag
i ispunio besmislom prazne stranice.

Posmrtni marš sobom odjekuje.
Lelek se čuje,kletve i molitve.
Dok pišem ,ponizno klečim.
Kolena me žuljaju i bole.
Sa samrtnim krikom na usnama,
iz mene izleće krvavi ispljuvak.
Pesma.

Ne budi me

Ne budi me.Još bih da spavam.
Toplo mi je ovde.
Vidiš da sam se sakrila
ispod  sedam oblaka.
Luda mi glava
pa juri snove
a oni pobegoše,na nogama od stakla.
Ne budi me,molim te.

Ostavi me.
Pa šta ako me nažuljalo
zrno graška ispod dušeka.
Ne smeta.
Ovo su moji snovi,moja bajka.
Samo me pusti da spavam.

Ne,ne ulazi mi u snove.
Ne želim da čujem tvoj glas,
ne mešaj mi se u moj svet  šaputanja.
Ne kvari mi svojim prisustvom
zemlju Nedođiju.
Odvedi svoje lice
da ne bude prvo koje ću da ugledam,
jednom kada prestanem da spavam.

Uzalud ću,znam ,da se probudim.
Ponovo će biti veče i neki čudni ljudi
oko mene,sene.
Popiće moje vino meni u čast,
častiće moje svirce,
pevaće moje pesme
a neće videti mene.

Ne budi me,molim te.

Svejedno mi *varijanta br.2*

Ti-Svejedno mi.

Ja-To će te više zaboleti
nego da besnim,da grmim i munje  šaljem.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li si tu kraj mene ili u meni,
da li si sena tek
ili stena.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li sam srećna ili nesrećna,
da li sam žena ili tek pola od čoveka.

Ti-Svejedno mi jer i kad si bila  blizu,
bila  si tek prolaznik užurban.

Ja-Svejedno mi a nisi ti kriv,ni malo.
Ja sam kriva.
Da,upotrebiću i taj izgovor,
izbledeo od silne upotrebe.
Nisi ti kriv,u redu.

Ti-Ako će ti tako biti lakše.
Svejedno mi.Bolje sam.

Ja-Nesrećna sam.
A tebi...Tebi srećno bilo.

Ti-Ponoviće se sve.

Ja-Svejedno mi.
Samo da te se ne sećam.
A i to mi je svejedno.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li su kazaljke poklopljene,
da li misliš na mene.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li je broj pogrešan
ili to tvoj glas izranja iz tamne prošlosti.
Zaboravila sam.

Ti-Ja nisam.

Ja-Svejedno.

Svejedno

Svejedno mi.
To će više zaboleti
nego da besnim,da grmim i munje  šaljem.
Svejedno mi.
Da li si tu kraj mene ili u meni,
da li si sena tek
ili stena.
Svejedno mi.

Da li sam srećna ili nesrećna,
da li sam žena ili tek pola od čoveka.
Svejedno mi jer i kad si bio blizu,
bio si tek prolaznik užurban.
Svejedno mi a nisi ti kriv,ni malo.
Ja sam kriva.
Da,upotrebiću i taj izgovor,
izbledeo od silne upotrebe.
Nisi ti kriv,u redu.
Ako će ti tako biti lakše.

Svejedno mi.Bolje sam.
Nesrećna sam.
A tebi...Tebi srećno bilo.
Ponoviće se sve.
Al' svejedno mi.
Samo da te se ne sećam.
A i to mi je svejedno.

Svejedno mi.
Da li su kazaljke poklopljene,
da li misliš na mene.
Svejedno mi.
Da li je broj pogrešan
ili to tvoj glas izranja iz tamne prošlosti.
Zaboravila sam.Nisam.
Svejedno.

Ludak u meni

Onih par udubljenja u zidovima
su samo otisci moje glave.
Sjajno sam ih ukrasila
i baš lepa ispala  na tim čudnim fotografijama.

Nema ožiljaka na mom licu ni telu,
sakriveni su,duboko,u mom mozgu.
Ja sam iskrivljeni lik u ogledalu.
Ludak u meni se krevelji,uspeo je da sve prevari.

Posle svih preispitivanja,testova i  pregleda,
zaključak vam se sam nametnuo.
Pomalja se ponovo onaj pajac ,
tri koluta napred je napravio.

Dokaz sam živi da su ludi inteligentniji
od svih članova Mense.
Mogu da budem sve što poželite.
Ovaj ludak u meni živi moje pesme.

Konačno sam dobila vezu!!!

Zzzzzzvvvvvvvvrrrrrrrrr
Halo!
Halo,Bože,ja sam.
Kako,bre,ne znaš ko je.
Pa, ja sam,Marija.
Zar ti nisi onaj što sve zna?
Dobro,evo,što si nestrpljiv.
Zovem da pitam
da nisi možda zaturio moj broj negde.
Vidim,ne javljaš se,
ne odgovaraš.
Kako nisi primio moje poruke?
Promeni sekretaricu,očigledno zabušava.
Nemaš sekretaricu?
Pa,kako onda ne znaš da sam zvala?
A,loše veze pa nisi mogao da me dobiješ!
Hoće to,kad je moje nebo
non stop oblačno.
Kako s kim razgovaraš?
Pa,rekla sam ti.
Marija ovde.
Dobro,evo šta sam htela još  da te pitam.
Da li postoji mogućnost da...
Halo!?
Halo?
Halo!!!
tu tu tuuuu  tu tu tuuuuu

Nesrećo

Ukrašću ti odraz,nesrećo.
Ukinuti vazduh koji dišeš.
Srušiću ti tron,zarobiti ti čuvare,
baciti u okove sve tvoje verne sluge.
Poremetiću ti funkcionisanje
svih pet čula.

Zabraniću da ti se klanjaju
verni podanici.
Baciti te sa prozora najviše kule
u koju si se sakrila.
Ti bi da budeš bliže zvezdama i oblacima,nesrećo?
Na pogrešnu si se namerila.

Ne dam moja carstva.
Za njih sam se  časno borila.
Krv Aleksandra Makedonskog
teče mojim venama.
Atila mi je predao na poklon
bič Božiji.
Na kolena ću te baciti.
Za milost ćeš me moliti.

I krst sam spremila,
tebe nekrsta da sagorim.
Sa svim Božijim Anđelima se,
rame uz rame borim.
Okiti svojim kukavičjim perjem Lucifera,nesrećo.
Pobegni s njim u Pakao.
Naći ću te i tamo.

Ove bih zime da te zazidam u zidine

Ove bih zime da te zazidam u zidine

moje tvrđave od snova.

Tražićeš sebe po lavirintima.

Sretaćeš ljude sa vučijim glavama,

ogrnute u ovčije kože.

Plašiće te sva magična ogledala,

tvoj lik neće biti tvoj.

Na tren ćeš pomisliti da si se našao

u središtu Danteovog pakla.

Saplitaćeš se o tela

umornih cirkuskih nakaza,

ostavljenih da sanjaju svoje snove

o običnim ljudima.

Negde ćeš sigurno naleteti

na ženu sa sedam glava.

Ne gledaj je,začaraće te očima.

Tužni pajac će,u nekom ćošku,

umorno iskakati iz svoje kutije,

kivan na decu,

što još ne shvataju

njegovo uvređeno ruganje.

Dok lutaš, čućeš kukumavku

ptice kukavice.

Tražićeš satove sa kojih bi pročitao

koliko ti je još od života preostalo.

Gazićeš po starim listovima kalendara,

po pravim svedocima prošlih godina.

Tražićeš svoje izgubljene dane,

kopajući po prošlosti

kao po starim dnevnicima.

Na starim kaminima

čekaće te sve moje

upaljene sveće,namenjene tebi.

Poput stare bajalice, začućeš reči

mojih nenapisanih pesama.

Ostale su zarobljene okovima od snova,

sagorele sa prvim zracima sunca,

kao ona nečasna stvorenja.

Shvatićeš da u mojim snovima

mene nema.

Da si sam, osuđen na moje sećanje.

Ove bih zime da te zazidam u zidine.

Da te zarobim u nezaborav.

Ubij pticu rugalicu

Osveti mi se
za sve moje reči neizgovorene.
Dokaži mi da si
ponosan predstavnik svog roda,
zasluži pridev 'jači'.
Stani odvažno kraj mene
i dokaži se i onde gde sam i ja jaka.
Odvažno se uhvati u koštac
sa silama mraka.
Pobedi apatiju i nemir.
Ubij pticu rugalicu,kukavicu.
Pronađi reči nikada izgovorene.
Pokušaj da nadmašiš mene
u  navodnom umeću
izbegavanja odgovora.
Shvati   da to nije umeće
niti talenat.
To je samo nedostatak pravih reči
u presudnim momentima.
Setim se ja pravih reči
ali obavezno kasno bude.
Onda me guše,prete da me ubiju,
onda mi moje reči sude.
Nauči se da ih zapišeš,
kao podsetnik,kao nemu molitvu duše.
Ne dozvoli  Pandori
da ponovo otvori  kutiju.
Ne dozvoli da  moja vera i nada u tebe
nestanu.
Ne dozvoli da se moje iluzije sruše.
Budi jak i onda
kada sumnjam u tebe.
Dokaži mi  da nisam uzalud verovala.
Stani,ponosan i jak,tu,kraj mene.
Na tebe sam se kladila.

Kad odem

Mudrovanja dokonog škrabala

Pokušala sam puno puta da napišem pesmu koja bi bila stilski lepa,u rimama,prava umetnička,jednu od onih koja bi se svidela kritičarima ili žiriju na raznim takmičenjima.

Pokušavala sam,priznajem ali ne ide!Meni, u sekundi,naleti milion reči,u trenu nastane pesma,krene negde iz stomaka,napišem i više se i ne vraćam na tu pesmu.Ne sređujem je, ne uređujem,ne ispravljam da bi gramatički bila ispravna.Valjda je to zato što pesme pišem da bih smirila sebe,zbog sebe,prvenstveno zarad smirenja moje duše.

Kritikovali su me,priznajem!Govorili mi da moram da radim na svojim pesmama,da zastanem malo,pre nego objavim pesmu,da je pregledam,pročitam nekoliko puta,govorili mi neki da ,to što pišem,ništa ne vredi,da ja zapravo ne znam da pišem pesme.Zabolele bi me te kritike ali tek na tren.Tako je nastala pesma 'Odgovor kvazikritičaru',tako je nastala pesma 'Ej,vi!',tako sam napisala pesmu 'Psovka' (jednu od meni najdražih)...Zapravo su ,na kraju,zbog njihovih kritika nastale nove pesme.

Pišem zato što sam pronašla najbolji način da smirim sebe.Zato što tako kažem ono što mislim,ono što osećam...Volim da pišem,ma koliko nekima delovala uvrnuto,blesavo!

Nisam sigurna u sebe,naravno da mi nedostaje samopouzdanja,naravno da imam tremu svaki put kada treba da pročitam neku svoju pesmu.Posebno me drmne trema kada se nađem među ljudima koji su se dokazali na polju poezije,koji su već godinama ime među poetama...Naravno,sve su to ljudi sa nekim 'drugačijim zvezdama u očima' (što bi rekao moj prijatelj Ivan Dodić) i da nije njihove podrške,verovatno bih odavno presavila tabak i svoje,napisane pesme,zatrpala starim novinama i recepisima.Uživam sa tim dragim ljudima,svi su oni,po malo,nalik meni,svi sanjaju neke lepše snove i svi žive neke svoje,posebnim bojama,obojene živote!

Ne smatram sebe pesnikinjom.Drugi su me tako nazvali.Mogla bih sada odmah da nabrojim bar deset pesnika i pesnikinja,književnika i književnica (mojih prijatelja) koji su ,zaista,to što jesu,pravi majstori pisane reči i kojima se divim.Nadam se da ću imati tu privilegiju da me smatraju svojim prijateljem još dugo.

Sa svojih tristotinak napisanih pesama,ja sam tek amater, početnik,škrabalo,piskaralo.Ipak su one meni najveće blago.I eno ih na polici,među knjigama koje sam dobila od dragih ljudi.Neka ih tamo,neka se množe!Ponosna sam na njih!

PRE ODLASKA

Otići ću.

Na stolu ću ti,umesto oproštajnog pisma,

ostaviti svoje srce pa radi s njim šta hoćeš.

I onako si ga toliko puta ranjavao

da mi takvo okrnjeno više i ne treba.

Previše smo dočekali svitanja zajedno.

Sada bih sve naredne zore da prespavam.

Namiriši jastuke u neke druge mirise,

sakrij moje tragove u postelji,

promeni posteljinu,onu našu baci,

da te ne podseća na mene,na obrise mog tela,

da te ne seća na moje uzdahe,snove i šaputanja.

Milija su mi sada sva moja buduća lutanja

od naših zajedničkih mirnih luka.

Nacrtaj sebi lažan osmeh na lice,

našij sebi krila Anđela,

stavi masku nekog drugog čoveka,

pokušaj da budeš drugi neko,

ipak ćeš ličiti na klovna,

tebi zapravo maska i ne treba.

Sve svoje osobine akrobate

ponudi nekom ko je bar malo naivniji od mene.

Svoje telo kameleona ponudi na tender.

Meni je dosta.

Upoznala sam sva lica i naličja tebe.



~~~~~~~~



Ali....pre nego odem,

naučiću te kako da odglumiš sreću.

Naučiću te kako da sakriješ rane koje krvare.

Naučiću te kako da se boriš i onda kada si najslabiji,

kako da ustaneš kada ti je grob potrebniji.

Naučiću te da preživiš i onda

kada ti se čini da je nemoguće preživeti,

naučiću te da budeš čudna zverka,

stvoriću od tebe čoveka.

Pre nego odem to će biti

moja osveta.

Na mojoj duši tetovaža

Na mojoj duši tetovaža.

K'o u stenu

ugravirana dva lika.

Jedan nasmejan,drugi tužan.

K'o u lutkarskom pozorištu,

tuđom rukom vođena,

moja dva lika

u večitom sukobu spojena.

Dobiju bitku pa je izgube.

Objave primirje.

Zalepršaju bele zastave

a onda na kvarno,

jedno drugo sapletu.

Umotaju se jedno drugom oko nogu.

Zabrane kretanje.

Vežu jedno drugom ruke.

U večitom zagrljaju,

životom zavađeni hode.

Večite ratove vode.

Sudbinom spojeni,

krvlju povezani.

Na istom tlu odrasli.

Za iste se granice borili.

Istom cilju težili.

A stalno jedan od drugog bežali.

Moja dva lika,ukleta.

Blaženo miholjsko leto,jedno i sveto za njih...