Ove bih zime da te zazidam u zidine

Ove bih zime da te zazidam u zidine

moje tvrđave od snova.

Tražićeš sebe po lavirintima.

Sretaćeš ljude sa vučijim glavama,

ogrnute u ovčije kože.

Plašiće te sva magična ogledala,

tvoj lik neće biti tvoj.

Na tren ćeš pomisliti da si se našao

u središtu Danteovog pakla.

Saplitaćeš se o tela

umornih cirkuskih nakaza,

ostavljenih da sanjaju svoje snove

o običnim ljudima.

Negde ćeš sigurno naleteti

na ženu sa sedam glava.

Ne gledaj je,začaraće te očima.

Tužni pajac će,u nekom ćošku,

umorno iskakati iz svoje kutije,

kivan na decu,

što još ne shvataju

njegovo uvređeno ruganje.

Dok lutaš, čućeš kukumavku

ptice kukavice.

Tražićeš satove sa kojih bi pročitao

koliko ti je još od života preostalo.

Gazićeš po starim listovima kalendara,

po pravim svedocima prošlih godina.

Tražićeš svoje izgubljene dane,

kopajući po prošlosti

kao po starim dnevnicima.

Na starim kaminima

čekaće te sve moje

upaljene sveće,namenjene tebi.

Poput stare bajalice, začućeš reči

mojih nenapisanih pesama.

Ostale su zarobljene okovima od snova,

sagorele sa prvim zracima sunca,

kao ona nečasna stvorenja.

Shvatićeš da u mojim snovima

mene nema.

Da si sam, osuđen na moje sećanje.

Ove bih zime da te zazidam u zidine.

Da te zarobim u nezaborav.