Nisam ti ja bilo ko.
Ovo zeleno oko
još je dom zvezdama,
ove ruke još grle
oblake k'o jastuke,
ove noge još nose
čizme od sedam milja,
ova je duša uvek
Ruža Vatrova bila.
Nisam ti ja bilo ko.
Ja sam ona što leti visoko,
sa pticama ti dom,
u najvišim
krošnjama drveća, pravi.
Još u ovim grudima
biju damari,
svi ludi snovi su
još u ovoj ludoj glavi.
Nisam ti ja bilo ko.
Ja sam ona što
sa osmehom pozdravlja
svaki dan novi,
ja sam ona što se
pred ikonom
Jovana Krstitelja moli,
ja sam ona koja veruje
da su svi ljudi dobri,
ja sam ona koja se ne predaje,
ja sam ona koja te voli.
I šta bi ti sad?
Da besnim,
da kao dodola dozivam kišu,
da svojim dahom izazovem
orkane i bure na dvoboj,
da poljubim žabu
i pretvorim je u princa,
da od zmije šarke
napravim kućnog ljubimca?
Neću!
Od jutros ona druga ja je
počela da živi.
Ona kojoj je tek tren potreban
da se smiri,
ona koja bi samo da živi,
ona koja će uz veselu pesmu
da sedi na stolici
i da cupka nogicama
ispod stola.
Ona koja će se,samo u mraku,
skinuti gola.
Ona koja će čašu uvek puniti
do pola,
ona koja će voleti
svakog vola
koji će joj ružu,crvenu,
bez razloga pokloniti.
Ona koja ništa neće objašnjavati.
Ona koja će mirno
vetrove sudbine podnositi,
ona koja neće nikome prkositi.
Hoćeš li me ,ipak,takvu voleti?
Mislim da nećeš!
Milion sam reči ispisala
a uvek mi je falila ona,jedna,posebna,
da opišem ljubav.
U milion boja i nijansi
sam svoj svet bojila
a jedna boja se ,sama,zauvek utisnula
u moju sliku života,
boja koju nikada nisam ni volela
a ipak sam se iza nje krila,
svaki put kada sam tužna bila.
Crna mi je sliku sveta obojila.
Sa milion nota sam odsvirala
svoje korake po kaldrmi života,
u ritmu najlepše muzike
sam koračala,poigravala,
na sred trgova ljubavi plesala
a ipak,uvek mi je nedostajala
ona jedna savršena nota
da bih svoja osećanja opevala,
odsvirala.
Svoje sam dane ,sama,režirala,
scenarije za svoj život ,
sama pisala
a opet,jedna scena,
tragikomična,naučno- fantastična,
stravom i užasom obavijena,
ostala mi je ,u pamćenje,urezana.
Da me podseća,
da ne postoji savršena reč
da objasni ljubav,
da ne postoji boja
da oboji tugu,
da ne postoji nota
da predstavi zvuk jecaja,
niti film koji bi
nas naučio
kako da preživimo rastanak.
jedno pored drugog proći a ne zastati,
niti se osmehnuti jedno drugom ,u prolazu.
Mogli smo u pogrešnom trenutku glavu okrenuti,
zbog nekih tuđih očiju snevati.
Mogli smo ,u jednom trenutku,pogled spustiti
i ugledati,možda odvezanu pertlu na cipeli,
pa se sagnuti i dok mi
uposlimo ruke tim bezveznim radom,
mogla je tuđa senka pokraj nas zastati,
pomoć ponuditi i na kafu nas pozvati.
Mogli smo zbog drugih srećni biti,
zbog tuđeg lica slike ljubiti ,
zbog tuđih se reči dobro zamisliti
i poleteti,nebu pod oblake
pa na oblak,zbog nekih drugih sleteti.
Mogli smo se zaglaviti u nekom liftu,
negde između četvrtog i petog sprata
pa besni zbog kašnjenja na sastanak sa nekim drugim ,
psovati zastarele liftove,buba ruse
i sistem u stanju raspadanja
a ne primetiti te oči tužne,zabrinute,
to lice išarano borama, kao mapa
koja vodi do tog srca,uznemirenog,
sakrivenog u tim ponosnim,balkanskim grudima.
Mogao nas je i letnji pljusak ,bez kišobrana ,
na sred gradskog trga zateći
i mogao nam je neko drugi prići
i svoj kišobran ili svoju jaknu ponuditi
a mi bismo ,sakriveni ispod te jakne ili kišobrana,
jedno kraj drugo prošli i ne bismo se ni osvrnuli,
zabrinuti zbog mokre majice,tek sređene frizure
ili zbog ocrtane figure tela ispod tanke letnje haljine.
Mogli smo ,zbog svoje druge polovine,
ceo svet prepešačiti ,večito tražeći
a nikada ne naći i nikada se
sa svojom drugom polovinom spojiti,
makar na tren,pa da tren večnost postane.
Mogli smo...Samo da se tada nismo oko sebe osvrnuli
pogledali i konačno videli,prepoznali.
Mogli smo...Ali nismo.
Mi jesmo...
Tuga,smeh,nevinost i greh.
Mi jesmo...
Stvarnost,,mašta,smisao i besmisao.
Mi jesmo...
Rođenje,smrt,Raj i Pakao.
Mi jesmo...
Tišina,galama,pomirljivost i buntovnost.
Mi jesmo...
Svađa,pomirenje,nepostojanje i vreme.
Mi jesmo...
Sve je u nama.Tako nastaje drama.
Mi jesmo...
Život i pročišćenje.
Prepuštanje i borba.
Snovi i ostvarenje.
Planovi i neostvarenje.
Mi jesmo...
Mi preživljavamo.
Trk u krevet,glavo luda.
Na jastuk glavu spusti.
Oteraj te ružičaste bubice.
Osedlaj oblake.Zaviri u snove.
To što sanjaš mnoge su
pre tebe sanjale i
ostvarenje svojih ludih snova,
čvrsto stežući oči,
kroz carstvo želja ganjale.
Manite me svojih izgovora,
moje umorne oči.
Ni prve niste,
koje ste u mraku,
pokrivene preko glave,
tražile izlaz iz tame.
Niste ni poslednje koje su videle
najcrnje dane i najsvetlije noći.
O,uspavaj se,već jednom,
budalo glupa.
To,u grudima,
tvoj sat života melodiju stvara.
Slušaj uspavanku
tih ritmičkih udaraca.
I taj sat će jednom stati,
izdaće te ta tvoja ludica.
Osluškuj ga sad,dok još lupa.
Odigraj valcer u snovima.
Svi ćemo jednom doći
do kraja puta.
Spavaj ludice.
Tvoje srce još uvek lupa.
Ako upitaš kako sam,
da li sam i gde sam
daću ti odgovor
jednako glup
kakvo je i tvoje pitanje.
Odgovoriću...
Dobro sam,nisam i nigde sam.
A jesam negde...
Sigurna sam da jesam.
Ne pitaj zašto sam,
koliko ću i kada.
Nema razloga,
sitnica je to tek
jer nekada ću ...
Nekada,mada...
Prošao je već čitav vek.
Loše sam,jesam,tamo sam,
zbog tebe sam,do kraja ću...
Nikada!
Zadovoljićete odgovori,
sigurna sam...
Mada...
Ostaje nada!
Dodirni tu strunu u grudima mojim
nek' tiho zaječi stara violina
Melodija ta opija,boli,
note su te lek bolesnima.
Pokreni tu lavinu sa mojih usana
nek' poteče,nek' ožeže prste tvoje
Prati trag do mojih umornih očiju
zvezde su dok te gledaju zenice moje.
Dozovi kiše,uragane,bure,
nek' strast zagolica svaki pedalj mog tela
Učini sve,zaludi me,voli me,
Melodiju života s tobom stvoriti sam htela.
Mesec namiguje,sanjiva lola.
Svod nebeski išarale zvezde.
Na zemlji su vile, pod plaštom noći,
za vas šal od svile vezle.
Milion latica žutog noćurka,
sa dlana sam vama,noćas, poslala.
Sklopila savez sa zorom rujnom,
izlazak sunca zbog vas odložila.
Noćas dok snevate u postelji mekoj
snove vaše čuvaće Anđeli.
Sanjajte lepo,ko u bajci da ste nekoj.
I majka kraj vašeg uzglavlja stražari.
Misteriju ljubavi smo rešavali
kao ukrštene reči,
tražili prave odgovore,
premeravali i merili.
Na jedan tas stavljali razum
a prevagnuo onaj drugi,
na kom smo osećaje posejali.
Rečima smo opisivali emocije
a uvek nam je falila ona jedna,posebna,
kojom bi smo svoju ljubav opisali,
zauvek je ovekovečili
i pripisali samo nama.
Nečije tuđe oči smo sanjali noćima,
zbog jednog osmeha pisali poeme ,
na nečije tuđe usne utisnuli
žig od naših usana,
zbog nekog tuđeg lica
verovali u srećne krajeve.
Živeli smo zbog ljubavi ,
uvek puni nade da će trajati večno,
sve svoje pesme
nekom posebnom posvetili,
a nismo se setili i nikada nećemo
da smo sami za trajanje
svojih ljubavi zaslužni.
Naše ljubavi trajaće večno
samo ako o njima pričamo,
samo ako ih rečima veličamo.
Zastani,čoveče.Odmori,predahni.
Okreni leđa bolu i patnji.
Neka te nasmeje smeh detinji,
neka te njihov nestašluk u detinjstvo vrati.
Šta je to s tobom?Osmehni se,opusti.
Odvrni muziku na najjače,zapevaj,odmori se.
Boginjama ljubavi pokloni se,
zamoli ih da ti se ljubav u srce vrati,potrudi se.
Čemu maska zla na tom umornom licu?
Otprati pogledom onu slobodnu pticu.
Zašto okrećeš leđa čudima,
zašto se više ne raduješ ljudima?
Molim te,čoveče,život je kratak,
ne daj mržnji da ti lice ruži.
Poljubi ikonu Svetog Jovana.
Malo ljubavi i pažnje svojim bližnjima pruži.
Probudi se iz te sumorne more,
pozdravi sa radošću sledeći dan.
Veruj u ljubav.Biće ti bolje.
Veruj u nadu,veruj u san.
Gde se uspavala Marija?
Na kom je jastuku
spustila ludu glavu,
sklopila oči i usnula umorna?
Da li je sanjala sunčana jutra
spokojna svitanja,
noći bez milion postavljenih pitanja,
bez 'Zašto?' i bez 'Kada'
i bez 'Da li nekada...'?
Na kom je proplanku pronašla
krevet dovoljno mek i udoban?
Gde se smirila i opustila,
gde je umornu dušu ispustila?
Koji je kamen spomenik,
koji je stih njen epitaf?
I šta bi se o njoj moglo reći
osim 'Živela je negde ...nekada...'?
Šta je u amanet ostavila?
Po čemu će je pamtiti
osim po rečima koje je
u večnost uklesala?
Otišla je bez 'Zbogom'
i bez 'Do viđenja'.
Izbegla je, pametnica, sva poniženja,
jer je shvatila da su i za emocije
počela sezonska sniženja.
I Bogu se ljudi smučili.
Komšija komšiju ne poznaje,
roditelj dete odbacuje,
ćerka majku vređa i pljuje,
otac decu kune i psuje.
Brat i sestra zaratili
zbog dva ara njive,
zbog međe,zbog deteline.
Drug drugu nož u srce zario,
kažu dužan mu pet banki bio.
Kuda ovaj svet ide?
Sudnji dan se bliži,
meni sve jedno je.
Dobre duše za milost vape.
Premalo nas je
i nažalost,
biće nas
sve manje i manje.
Samo po sebi se nameće pitanje:
kuda nas vode putevi sudbine?
Da li se istom Bogu
molimo u svitanje,
zašto se odlučujemo za skitanje?
Koji nam to Đavo ne da mira,
pa nas mami na greh,
na noći pune nemira?
Kome stari svirac ,na nebeskom tronu,
na violini gudi i svira,
može li čovek svoju sudbinu da bira?
Jesmo li ,zaista, sami tvorci svoje sreće
i imali ,od te zablude, veće?
I u crkvi,dok palimo sveće,
da li se molimo za javu il' za san?
Jesmo li srećniji dok sviće dan
ili dok se u sumrak
spremamo za miran počinak?
Recite mi,ima li odgovora
na ova moja pitanja
ili će proći još mnoga leta
dok ne otkrijemo sudbinu sveta?
Mogla sam zastati
da sam znala kad treba,
kad bi zidovi bili učitelji
koje sam glavom udarala,
kad bi greške bile učiteljice
koje sam stalno
iznova i iznova ignorisala,
jer ko sam ja,
tek još jedna luda,
koja veruje u čuda,
koja još uvek misli da je
dovoljno raširiti ruke
i leteti,leteti,
koja još uvek miriše cveće
a ne zna razliku
između veštačkog i prirodnog,
koja voli svim čulima
i uživa u lepom.
Mogla sam zastati i razmisliti
ali ko sam ja da znam
kada treba stati
jer ova luda glava
još veruje u 'bolje sutra''
pa makar nikada ne svanulo,
koja se ne uči na svojim greškama
a savete deli grešnima.
I ja ću jednom stati
kao što ćemo svi jednom,
a do tada...
Ko zna?
Još ima neistraženih daljina,
još ima dana i godina,
život je predamnom,
naučiću i ja,
jednom,nekada.
trenutnu neuračunljivost,
potisnut bes,stres,
loš dan,mesec i godinu.
Reći ću ti da sam jutros
jedva sredila frizuru,
vlažno vreme i kosa mi podivlja,
ne znam zašto.
Objasniću ti zašto su
privlačnije žene sa manjim grudima.
Preneću ti najnovije vesti,
pročitaću ti crnu hroniku,
zajedno ćemo otpratiti
najnovija istraživanja
i ankete o nekim
nebitnim stvarima
i konstatovati da niko ne govori
o onom što svakoga zanima.
Hoće li poskupeti struja,
koliko je gladne dece u svetu,
koliko je zlostavljanih žena,
koliko nasilja u školama.
Ležeći u zajedničkom krevetu,
odmah posle tuširanja,
spremajući se za počinak,
dogovorićemo se oko toga
ko će ujutru otići po hleb,
ko će odvesti decu do vrtića
i šta ćemo imati sutra za ručak.
Žaliću se na bolove u kičmi
od dugog stajanja,
dugo ću se vrteti po krevetu,
stalno te gurkajući nogama.
Dugo u noć ću uzdisati,
osluškujući tvoj ritam srca,
Pokušaću da uhvatim niti
i shvatim kako da preživim
do svanuća i kako ću ti,
na najbezbolniji način saopštiti
da mi je zafalilo
malo ludiranja i bezbrižnih buđenja
a da ,pri tome,ne vidim
tvoje poglede pune čuđenja.
A sutra...sutra je novi dan.
Shvatila sam,majko,
koliko je duga noć
kada su nam neizvesna svitanja.
Shvatila sam da postoji
samo jedan odgovor
na milion različitih pitanja.
Sada znam i ja
koliko je teško braniti
slabim rukama
naš porod
od ovog sveta zlog.
Shvatila sam,majko,
žena može imati samo
jednog prijatelja,
iskrenog,pravog.
Uzdahom obavijaš
svu svoju tugu,
pogledom pratiš šarenu dugu,
kao čuvar gnezda
ponosna stojiš
ni jedne se opasnosti ne bojiš.
Sile zla šalju ti
svakoga dana orkane bola,
trpiš i ono što bi slomilo
i najjače.
Umiljavaš se voljenima,
služiš ih i dvoriš,
braniš ih kao mačka svoje mače.
Odmor ti treba,majko,
odmor od briga,od tmurnih dana.
Glavobolje su posledica
skrivenih rana.
Zato tebi,majko,
posvećujem ovu pesmu.
Tebi,jer ja nikada
tako jaka biti neću.
Tebi koja voliš,
tebi kojoj se divim,
tebi koja ćeš večno da živiš,
tebi koja se za mene moliš,
tebi zbog koje i ja
srećna živim.
Negde smo se mimoišli.
Ti si,na Raskrsnici sećanja,
najverovatnije,
skrenuo u Nezaborav
a ja produžila pravo
u Očaj.
Napravila sam mapu
naših susreta,
označila sve,meni važne,
tačke poklapanja,
crvenim markerom,
na marginama, zapisala
najvažnija
pogažena obećanja,
napravila paralele
od tačke Ja do tačke Ti,
gumicom pokušala da obrišem
sve uvale i zabrane,
sve reči i uvrede,
pokušavajući da te nađem.
Kompas mi se pokvario
negde na pola puta
od Mene do Tebe,
polomila su mi se Velika kola,
Mali medved je pobegao iz brloga
pa sam,nemoćna,
morala da produžim,
sa kartom u jednom pravcu,
preko Očaja
do Ludila.
Moje su noći još obojene tobom.
U grudima mi još,zaglavljen,
stoji vrisak nevrisnut.
Moje oči još reflektuju tvoj lik
izgubljen u svom tom zelenilu.
Na zidovima,umesto moje senke,
lutaju obrisi tvog tela.
Poznajem te linije,
svojim sam ih rukama vajala.
Nisam ja vajar da živim od svog rada.
Ja samo pokušavam
da te,sebi,za nezaborav,izvajam.
***********
Nisu bile delotvorne
sve one mađije
kojima sam pokušala da te omađijam.
Uzalud sam, ispod tvog jastuka,
ostavljala ,u crveni končić,
uvezane moje snove.
Uzalud sam učila sove
da ,oko ponoći,
izgovaraju tvoje ime.
Nisu pomogle ni rime,
u gluvo doba ispisane,
na stranici moje duše.
***********
Predano sam učila golubove
da ,pod oblakom žudnje,
ispišu moje ime ,svojim krilima,
nad tvojom glavom.
Hodao si gradom
gledajući svoja stopala,
koja sam proklela
jer su te od mene odvela.
Nisi pogledao u nebo,
nisi pročitao moje ime
od sivila izvezeno.
Sve,sve je ostalo uzaludno.
Nisi se ni okrenuo...Kad si odlazio.
Ti si moje sve.
Moje raščupano 'Dobro jutro',
moja prva jutarnja kafa,
moj partner u zločinu,
moja briga,
moja jača polovina.
Ti si moje 'Volim te'.
Moje 'Do kraja života',
moje 'Bolje sutra' u koje se kunem,
moja budućnost,moj oslonac,
neko bez koga ne umem.
Ti si moje 'Nerviraš me'.
Moj večiti krivac,
moje 'To bi ti trebao da umeš',
moje 'Zar to ne umeš?'
moje 'Pusti me,ja ću,smotani stvore'.
Ti si moje,ipak samo moje.
I volim sve tvoje.
Tvoje 'Lako ćemo',
tvoje 'Ne brini',
tvoje 'Na mene osloni se',
tvoje 'Hajde,ne slini,ne histeriši',
tvoje 'Meni prepusti se'.
Ti si moje,kakvo god da si.
Moje 'Uvek tu si',
moje 'Zauvek',
moje 'I u dobru i zlu',
moj prijatelj,moj drug,
moj ljubavnik,moj muž.
