Misteriju ljubavi smo rešavali
kao ukrštene reči,
tražili prave odgovore,
premeravali i merili.
Na jedan tas stavljali razum
a prevagnuo onaj drugi,
na kom smo osećaje posejali.
Rečima smo opisivali emocije
a uvek nam je falila ona jedna,posebna,
kojom bi smo svoju ljubav opisali,
zauvek je ovekovečili
i pripisali samo nama.
Nečije tuđe oči smo sanjali noćima,
zbog jednog osmeha pisali poeme ,
na nečije tuđe usne utisnuli
žig od naših usana,
zbog nekog tuđeg lica
verovali u srećne krajeve.
Živeli smo zbog ljubavi ,
uvek puni nade da će trajati večno,
sve svoje pesme
nekom posebnom posvetili,
a nismo se setili i nikada nećemo
da smo sami za trajanje
svojih ljubavi zaslužni.
Naše ljubavi trajaće večno
samo ako o njima pričamo,
samo ako ih rečima veličamo.
Нема коментара:
Постави коментар
Copyright ©2010/2011 by Marija Mihajlović Davidović-zabranjeno korištenje objavljenih radova bez pristanka autora-