Osmehom zaseni sunce

 Ko te je  rastužio, moja dvorska ludo?
Ko te sa smehom razdružio
i zelenilo očiju obojio tugom?
Kaži kralju svome,ko se usudio da ti dirne u snove?

Ko ti je kao jednim potezom gumice
obrisao osmeh i nagrdio ti lice?
Kaži mi,kaži tvom kralju,
kome da naredim da odseku glavu?

Ko te je to rasplakao,vilo moja,moja kraljice?
Ko ti je na lice stavio tu grimasu ?
Kome da iskopam oči?Kome da polomim vilice?
Ko to tvoju dušu smrvi i poput pepela rasu?

Nasmej se jednom svome kralju,svom večitom slugi.
Kad si ti tužna tužni su i drugi.Ljubavi moja,nasmej se!
Osmehom zaseni sunce,neka se postide Rajske ptice.
Hajde,ljubavi.Osmeh na lice.

AVANGARDA

Udahnem a slova mi zalete,
pa počnem da  se davim i kašljem i gušim.
Kinem i ona izlete,rasprsnu se u milion kapljica,
zalepe se za papir
i poput bljutave mrlje
ostanu tu  a  ja   ih postiđena sušim.

Borim se sa željom da povraćam,
kreće neka muka iz želuca,iz stomaka,
iz nožnih prstiju
pa otrčim do prve bele površine
i ispovraćam reči
a one izlaze i izlaze i izlaze,
pa nikako da prestanu.

Ne želim da budem avangarda niti elita.
Borim se sa infekcijom  vijuga.
Stavljam obloge na vrhove prstiju.
Bole me noćima,žigaju me i nerviraju.
Potapam ih i ostavljam otiske.

Moždana tečnost curi niz moje lice.
Krv,znoj i suze horski pesmu pevaju.
Preteča sam vojskama ovoga veka
koje u sebi skrivaju  nepoznanice,
neodgonetnute tajne stvaralačkog procesa
koji je ostavio neizbrisiv  trag
i ispunio besmislom prazne stranice.

Posmrtni marš sobom odjekuje.
Lelek se čuje,kletve i molitve.
Dok pišem ,ponizno klečim.
Kolena me žuljaju i bole.
Sa samrtnim krikom na usnama,
iz mene izleće krvavi ispljuvak.
Pesma.

Ne budi me

Ne budi me.Još bih da spavam.
Toplo mi je ovde.
Vidiš da sam se sakrila
ispod  sedam oblaka.
Luda mi glava
pa juri snove
a oni pobegoše,na nogama od stakla.
Ne budi me,molim te.

Ostavi me.
Pa šta ako me nažuljalo
zrno graška ispod dušeka.
Ne smeta.
Ovo su moji snovi,moja bajka.
Samo me pusti da spavam.

Ne,ne ulazi mi u snove.
Ne želim da čujem tvoj glas,
ne mešaj mi se u moj svet  šaputanja.
Ne kvari mi svojim prisustvom
zemlju Nedođiju.
Odvedi svoje lice
da ne bude prvo koje ću da ugledam,
jednom kada prestanem da spavam.

Uzalud ću,znam ,da se probudim.
Ponovo će biti veče i neki čudni ljudi
oko mene,sene.
Popiće moje vino meni u čast,
častiće moje svirce,
pevaće moje pesme
a neće videti mene.

Ne budi me,molim te.

Svejedno mi *varijanta br.2*

Ti-Svejedno mi.

Ja-To će te više zaboleti
nego da besnim,da grmim i munje  šaljem.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li si tu kraj mene ili u meni,
da li si sena tek
ili stena.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li sam srećna ili nesrećna,
da li sam žena ili tek pola od čoveka.

Ti-Svejedno mi jer i kad si bila  blizu,
bila  si tek prolaznik užurban.

Ja-Svejedno mi a nisi ti kriv,ni malo.
Ja sam kriva.
Da,upotrebiću i taj izgovor,
izbledeo od silne upotrebe.
Nisi ti kriv,u redu.

Ti-Ako će ti tako biti lakše.
Svejedno mi.Bolje sam.

Ja-Nesrećna sam.
A tebi...Tebi srećno bilo.

Ti-Ponoviće se sve.

Ja-Svejedno mi.
Samo da te se ne sećam.
A i to mi je svejedno.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li su kazaljke poklopljene,
da li misliš na mene.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li je broj pogrešan
ili to tvoj glas izranja iz tamne prošlosti.
Zaboravila sam.

Ti-Ja nisam.

Ja-Svejedno.

Svejedno

Svejedno mi.
To će više zaboleti
nego da besnim,da grmim i munje  šaljem.
Svejedno mi.
Da li si tu kraj mene ili u meni,
da li si sena tek
ili stena.
Svejedno mi.

Da li sam srećna ili nesrećna,
da li sam žena ili tek pola od čoveka.
Svejedno mi jer i kad si bio blizu,
bio si tek prolaznik užurban.
Svejedno mi a nisi ti kriv,ni malo.
Ja sam kriva.
Da,upotrebiću i taj izgovor,
izbledeo od silne upotrebe.
Nisi ti kriv,u redu.
Ako će ti tako biti lakše.

Svejedno mi.Bolje sam.
Nesrećna sam.
A tebi...Tebi srećno bilo.
Ponoviće se sve.
Al' svejedno mi.
Samo da te se ne sećam.
A i to mi je svejedno.

Svejedno mi.
Da li su kazaljke poklopljene,
da li misliš na mene.
Svejedno mi.
Da li je broj pogrešan
ili to tvoj glas izranja iz tamne prošlosti.
Zaboravila sam.Nisam.
Svejedno.

Ludak u meni

Onih par udubljenja u zidovima
su samo otisci moje glave.
Sjajno sam ih ukrasila
i baš lepa ispala  na tim čudnim fotografijama.

Nema ožiljaka na mom licu ni telu,
sakriveni su,duboko,u mom mozgu.
Ja sam iskrivljeni lik u ogledalu.
Ludak u meni se krevelji,uspeo je da sve prevari.

Posle svih preispitivanja,testova i  pregleda,
zaključak vam se sam nametnuo.
Pomalja se ponovo onaj pajac ,
tri koluta napred je napravio.

Dokaz sam živi da su ludi inteligentniji
od svih članova Mense.
Mogu da budem sve što poželite.
Ovaj ludak u meni živi moje pesme.

Konačno sam dobila vezu!!!

Zzzzzzvvvvvvvvrrrrrrrrr
Halo!
Halo,Bože,ja sam.
Kako,bre,ne znaš ko je.
Pa, ja sam,Marija.
Zar ti nisi onaj što sve zna?
Dobro,evo,što si nestrpljiv.
Zovem da pitam
da nisi možda zaturio moj broj negde.
Vidim,ne javljaš se,
ne odgovaraš.
Kako nisi primio moje poruke?
Promeni sekretaricu,očigledno zabušava.
Nemaš sekretaricu?
Pa,kako onda ne znaš da sam zvala?
A,loše veze pa nisi mogao da me dobiješ!
Hoće to,kad je moje nebo
non stop oblačno.
Kako s kim razgovaraš?
Pa,rekla sam ti.
Marija ovde.
Dobro,evo šta sam htela još  da te pitam.
Da li postoji mogućnost da...
Halo!?
Halo?
Halo!!!
tu tu tuuuu  tu tu tuuuuu

Nesrećo

Ukrašću ti odraz,nesrećo.
Ukinuti vazduh koji dišeš.
Srušiću ti tron,zarobiti ti čuvare,
baciti u okove sve tvoje verne sluge.
Poremetiću ti funkcionisanje
svih pet čula.

Zabraniću da ti se klanjaju
verni podanici.
Baciti te sa prozora najviše kule
u koju si se sakrila.
Ti bi da budeš bliže zvezdama i oblacima,nesrećo?
Na pogrešnu si se namerila.

Ne dam moja carstva.
Za njih sam se  časno borila.
Krv Aleksandra Makedonskog
teče mojim venama.
Atila mi je predao na poklon
bič Božiji.
Na kolena ću te baciti.
Za milost ćeš me moliti.

I krst sam spremila,
tebe nekrsta da sagorim.
Sa svim Božijim Anđelima se,
rame uz rame borim.
Okiti svojim kukavičjim perjem Lucifera,nesrećo.
Pobegni s njim u Pakao.
Naći ću te i tamo.

Ove bih zime da te zazidam u zidine

Ove bih zime da te zazidam u zidine

moje tvrđave od snova.

Tražićeš sebe po lavirintima.

Sretaćeš ljude sa vučijim glavama,

ogrnute u ovčije kože.

Plašiće te sva magična ogledala,

tvoj lik neće biti tvoj.

Na tren ćeš pomisliti da si se našao

u središtu Danteovog pakla.

Saplitaćeš se o tela

umornih cirkuskih nakaza,

ostavljenih da sanjaju svoje snove

o običnim ljudima.

Negde ćeš sigurno naleteti

na ženu sa sedam glava.

Ne gledaj je,začaraće te očima.

Tužni pajac će,u nekom ćošku,

umorno iskakati iz svoje kutije,

kivan na decu,

što još ne shvataju

njegovo uvređeno ruganje.

Dok lutaš, čućeš kukumavku

ptice kukavice.

Tražićeš satove sa kojih bi pročitao

koliko ti je još od života preostalo.

Gazićeš po starim listovima kalendara,

po pravim svedocima prošlih godina.

Tražićeš svoje izgubljene dane,

kopajući po prošlosti

kao po starim dnevnicima.

Na starim kaminima

čekaće te sve moje

upaljene sveće,namenjene tebi.

Poput stare bajalice, začućeš reči

mojih nenapisanih pesama.

Ostale su zarobljene okovima od snova,

sagorele sa prvim zracima sunca,

kao ona nečasna stvorenja.

Shvatićeš da u mojim snovima

mene nema.

Da si sam, osuđen na moje sećanje.

Ove bih zime da te zazidam u zidine.

Da te zarobim u nezaborav.

Ubij pticu rugalicu

Osveti mi se
za sve moje reči neizgovorene.
Dokaži mi da si
ponosan predstavnik svog roda,
zasluži pridev 'jači'.
Stani odvažno kraj mene
i dokaži se i onde gde sam i ja jaka.
Odvažno se uhvati u koštac
sa silama mraka.
Pobedi apatiju i nemir.
Ubij pticu rugalicu,kukavicu.
Pronađi reči nikada izgovorene.
Pokušaj da nadmašiš mene
u  navodnom umeću
izbegavanja odgovora.
Shvati   da to nije umeće
niti talenat.
To je samo nedostatak pravih reči
u presudnim momentima.
Setim se ja pravih reči
ali obavezno kasno bude.
Onda me guše,prete da me ubiju,
onda mi moje reči sude.
Nauči se da ih zapišeš,
kao podsetnik,kao nemu molitvu duše.
Ne dozvoli  Pandori
da ponovo otvori  kutiju.
Ne dozvoli da  moja vera i nada u tebe
nestanu.
Ne dozvoli da se moje iluzije sruše.
Budi jak i onda
kada sumnjam u tebe.
Dokaži mi  da nisam uzalud verovala.
Stani,ponosan i jak,tu,kraj mene.
Na tebe sam se kladila.

Kad odem

Mudrovanja dokonog škrabala

Pokušala sam puno puta da napišem pesmu koja bi bila stilski lepa,u rimama,prava umetnička,jednu od onih koja bi se svidela kritičarima ili žiriju na raznim takmičenjima.

Pokušavala sam,priznajem ali ne ide!Meni, u sekundi,naleti milion reči,u trenu nastane pesma,krene negde iz stomaka,napišem i više se i ne vraćam na tu pesmu.Ne sređujem je, ne uređujem,ne ispravljam da bi gramatički bila ispravna.Valjda je to zato što pesme pišem da bih smirila sebe,zbog sebe,prvenstveno zarad smirenja moje duše.

Kritikovali su me,priznajem!Govorili mi da moram da radim na svojim pesmama,da zastanem malo,pre nego objavim pesmu,da je pregledam,pročitam nekoliko puta,govorili mi neki da ,to što pišem,ništa ne vredi,da ja zapravo ne znam da pišem pesme.Zabolele bi me te kritike ali tek na tren.Tako je nastala pesma 'Odgovor kvazikritičaru',tako je nastala pesma 'Ej,vi!',tako sam napisala pesmu 'Psovka' (jednu od meni najdražih)...Zapravo su ,na kraju,zbog njihovih kritika nastale nove pesme.

Pišem zato što sam pronašla najbolji način da smirim sebe.Zato što tako kažem ono što mislim,ono što osećam...Volim da pišem,ma koliko nekima delovala uvrnuto,blesavo!

Nisam sigurna u sebe,naravno da mi nedostaje samopouzdanja,naravno da imam tremu svaki put kada treba da pročitam neku svoju pesmu.Posebno me drmne trema kada se nađem među ljudima koji su se dokazali na polju poezije,koji su već godinama ime među poetama...Naravno,sve su to ljudi sa nekim 'drugačijim zvezdama u očima' (što bi rekao moj prijatelj Ivan Dodić) i da nije njihove podrške,verovatno bih odavno presavila tabak i svoje,napisane pesme,zatrpala starim novinama i recepisima.Uživam sa tim dragim ljudima,svi su oni,po malo,nalik meni,svi sanjaju neke lepše snove i svi žive neke svoje,posebnim bojama,obojene živote!

Ne smatram sebe pesnikinjom.Drugi su me tako nazvali.Mogla bih sada odmah da nabrojim bar deset pesnika i pesnikinja,književnika i književnica (mojih prijatelja) koji su ,zaista,to što jesu,pravi majstori pisane reči i kojima se divim.Nadam se da ću imati tu privilegiju da me smatraju svojim prijateljem još dugo.

Sa svojih tristotinak napisanih pesama,ja sam tek amater, početnik,škrabalo,piskaralo.Ipak su one meni najveće blago.I eno ih na polici,među knjigama koje sam dobila od dragih ljudi.Neka ih tamo,neka se množe!Ponosna sam na njih!

PRE ODLASKA

Otići ću.

Na stolu ću ti,umesto oproštajnog pisma,

ostaviti svoje srce pa radi s njim šta hoćeš.

I onako si ga toliko puta ranjavao

da mi takvo okrnjeno više i ne treba.

Previše smo dočekali svitanja zajedno.

Sada bih sve naredne zore da prespavam.

Namiriši jastuke u neke druge mirise,

sakrij moje tragove u postelji,

promeni posteljinu,onu našu baci,

da te ne podseća na mene,na obrise mog tela,

da te ne seća na moje uzdahe,snove i šaputanja.

Milija su mi sada sva moja buduća lutanja

od naših zajedničkih mirnih luka.

Nacrtaj sebi lažan osmeh na lice,

našij sebi krila Anđela,

stavi masku nekog drugog čoveka,

pokušaj da budeš drugi neko,

ipak ćeš ličiti na klovna,

tebi zapravo maska i ne treba.

Sve svoje osobine akrobate

ponudi nekom ko je bar malo naivniji od mene.

Svoje telo kameleona ponudi na tender.

Meni je dosta.

Upoznala sam sva lica i naličja tebe.



~~~~~~~~



Ali....pre nego odem,

naučiću te kako da odglumiš sreću.

Naučiću te kako da sakriješ rane koje krvare.

Naučiću te kako da se boriš i onda kada si najslabiji,

kako da ustaneš kada ti je grob potrebniji.

Naučiću te da preživiš i onda

kada ti se čini da je nemoguće preživeti,

naučiću te da budeš čudna zverka,

stvoriću od tebe čoveka.

Pre nego odem to će biti

moja osveta.

Na mojoj duši tetovaža

Na mojoj duši tetovaža.

K'o u stenu

ugravirana dva lika.

Jedan nasmejan,drugi tužan.

K'o u lutkarskom pozorištu,

tuđom rukom vođena,

moja dva lika

u večitom sukobu spojena.

Dobiju bitku pa je izgube.

Objave primirje.

Zalepršaju bele zastave

a onda na kvarno,

jedno drugo sapletu.

Umotaju se jedno drugom oko nogu.

Zabrane kretanje.

Vežu jedno drugom ruke.

U večitom zagrljaju,

životom zavađeni hode.

Večite ratove vode.

Sudbinom spojeni,

krvlju povezani.

Na istom tlu odrasli.

Za iste se granice borili.

Istom cilju težili.

A stalno jedan od drugog bežali.

Moja dva lika,ukleta.

Blaženo miholjsko leto,jedno i sveto za njih...

Nisam ti ja bilo ko

Nisam ti ja bilo ko.

Ovo zeleno oko

još je dom zvezdama,

ove ruke još grle

oblake k'o jastuke,

ove noge još nose

čizme od sedam milja,

ova je duša uvek

Ruža Vatrova bila.



Nisam ti ja bilo ko.

Ja sam ona što leti visoko,

sa pticama ti dom,

u najvišim

krošnjama drveća, pravi.

Još u ovim grudima

biju damari,

svi ludi snovi su

još u ovoj ludoj glavi.



Nisam ti ja bilo ko.

Ja sam ona što

sa osmehom pozdravlja

svaki dan novi,

ja sam ona što se

pred ikonom

Jovana Krstitelja moli,

ja sam ona koja veruje

da su svi ljudi dobri,

ja sam ona koja se ne predaje,

ja sam ona koja te voli.

I šta bi ti sad?

I šta bi ti sad?

Da besnim,

da kao dodola dozivam kišu,

da svojim dahom izazovem

orkane i bure na dvoboj,

da poljubim žabu

i pretvorim je u princa,

da od zmije šarke

napravim kućnog ljubimca?

Neću!

Od jutros ona druga ja je

počela da živi.

Ona kojoj je tek tren potreban

da se smiri,

ona koja bi samo da živi,

ona koja će uz veselu pesmu

da sedi na stolici

i da cupka nogicama

ispod stola.

Ona koja će se,samo u mraku,

skinuti gola.

Ona koja će čašu uvek puniti

do pola,

ona koja će voleti

svakog vola

koji će joj ružu,crvenu,

bez razloga pokloniti.

Ona koja ništa neće objašnjavati.

Ona koja će mirno

vetrove sudbine podnositi,

ona koja neće nikome prkositi.

Hoćeš li me ,ipak,takvu voleti?

Mislim da nećeš!

Umetnost rastanka

Milion sam reči ispisala

a uvek mi je falila ona,jedna,posebna,

da opišem ljubav.

U milion boja i nijansi

sam svoj svet bojila

a jedna boja se ,sama,zauvek utisnula

u moju sliku života,

boja koju nikada nisam ni volela

a ipak sam se iza nje krila,

svaki put kada sam tužna bila.

Crna mi je sliku sveta obojila.

Sa milion nota sam odsvirala

svoje korake po kaldrmi života,

u ritmu najlepše muzike

sam koračala,poigravala,

na sred trgova ljubavi plesala

a ipak,uvek mi je nedostajala

ona jedna savršena nota

da bih svoja osećanja opevala,

odsvirala.

Svoje sam dane ,sama,režirala,

scenarije za svoj život ,

sama pisala

a opet,jedna scena,

tragikomična,naučno- fantastična,

stravom i užasom obavijena,

ostala mi je ,u pamćenje,urezana.

Da me podseća,

da ne postoji savršena reč

da objasni ljubav,

da ne postoji boja

da oboji tugu,

da ne postoji nota

da predstavi zvuk jecaja,

niti film koji bi

nas naučio

kako da preživimo rastanak.

A moglo je biti i ovako...

Mogli smo se sresti u nekom nepoznatom gradu,
jedno pored drugog proći a ne zastati,
niti se osmehnuti jedno drugom ,u prolazu.
Mogli smo u pogrešnom trenutku glavu okrenuti,
zbog nekih tuđih očiju snevati.
Mogli smo ,u jednom trenutku,pogled spustiti
i ugledati,možda odvezanu pertlu na cipeli,
pa se sagnuti i dok mi
uposlimo ruke tim bezveznim radom,
mogla je tuđa senka pokraj nas zastati,
pomoć ponuditi i na kafu nas pozvati.
Mogli smo zbog drugih srećni biti,
zbog tuđeg lica slike ljubiti ,
zbog tuđih se reči dobro zamisliti
i poleteti,nebu pod oblake
pa na oblak,zbog nekih drugih sleteti.
Mogli smo se zaglaviti u nekom liftu,
negde između četvrtog i petog sprata
pa besni zbog kašnjenja na sastanak sa nekim drugim ,
psovati zastarele liftove,buba ruse
i sistem u stanju raspadanja
a ne primetiti te oči tužne,zabrinute,
to lice išarano borama, kao mapa
koja vodi do tog srca,uznemirenog,
sakrivenog u tim ponosnim,balkanskim grudima.
Mogao nas je i letnji pljusak ,bez kišobrana ,
na sred gradskog trga zateći
i mogao nam je neko drugi prići
i svoj kišobran ili svoju jaknu ponuditi
a mi bismo ,sakriveni ispod te jakne ili kišobrana,
jedno kraj drugo prošli i ne bismo se ni osvrnuli,
zabrinuti zbog mokre majice,tek sređene frizure
ili zbog ocrtane figure tela ispod tanke letnje haljine.
Mogli smo ,zbog svoje druge polovine,
ceo svet prepešačiti ,večito tražeći
a nikada ne naći i nikada se
sa svojom drugom polovinom spojiti,
makar na tren,pa da tren večnost postane.
Mogli smo...Samo da se tada nismo oko sebe osvrnuli
pogledali i konačno videli,prepoznali.
Mogli smo...Ali nismo.

Mi jesmo...

Mi jesmo...



Tuga,smeh,nevinost i greh.



Mi jesmo...



Stvarnost,,mašta,smisao i besmisao.



Mi jesmo...



Rođenje,smrt,Raj i Pakao.



Mi jesmo...



Tišina,galama,pomirljivost i buntovnost.



Mi jesmo...



Svađa,pomirenje,nepostojanje i vreme.



Mi jesmo...



Sve je u nama.Tako nastaje drama.



Mi jesmo...



Život i pročišćenje.



Prepuštanje i borba.



Snovi i ostvarenje.



Planovi i neostvarenje.



Mi jesmo...



Mi preživljavamo.

Spavaj ludice

Trk u krevet,glavo luda.

Na jastuk glavu spusti.

Oteraj te ružičaste bubice.

Osedlaj oblake.Zaviri u snove.

To što sanjaš mnoge su

pre tebe sanjale i

ostvarenje svojih ludih snova,

čvrsto stežući oči,

kroz carstvo želja ganjale.



Manite me svojih izgovora,

moje umorne oči.

Ni prve niste,

koje ste u mraku,

pokrivene preko glave,

tražile izlaz iz tame.

Niste ni poslednje koje su videle

najcrnje dane i najsvetlije noći.



O,uspavaj se,već jednom,

budalo glupa.

To,u grudima,

tvoj sat života melodiju stvara.

Slušaj uspavanku

tih ritmičkih udaraca.

I taj sat će jednom stati,

izdaće te ta tvoja ludica.

Osluškuj ga sad,dok još lupa.

Odigraj valcer u snovima.

Svi ćemo jednom doći

do kraja puta.



Spavaj ludice.

Tvoje srce još uvek lupa.

Pitaj!Odgovaram!

Ako upitaš kako sam,

da li sam i gde sam

daću ti odgovor

jednako glup

kakvo je i tvoje pitanje.

Odgovoriću...

Dobro sam,nisam i nigde sam.

A jesam negde...

Sigurna sam da jesam.

Ne pitaj zašto sam,

koliko ću i kada.

Nema razloga,

sitnica je to tek

jer nekada ću ...

Nekada,mada...

Prošao je već čitav vek.



Loše sam,jesam,tamo sam,

zbog tebe sam,do kraja ću...

Nikada!

Zadovoljićete odgovori,

sigurna sam...

Mada...

Ostaje nada!

Melodija života

Dodirni tu strunu u grudima mojim

nek' tiho zaječi stara violina

Melodija ta opija,boli,

note su te lek bolesnima.



Pokreni tu lavinu sa mojih usana

nek' poteče,nek' ožeže prste tvoje

Prati trag do mojih umornih očiju

zvezde su dok te gledaju zenice moje.



Dozovi kiše,uragane,bure,

nek' strast zagolica svaki pedalj mog tela

Učini sve,zaludi me,voli me,

Melodiju života s tobom stvoriti sam htela.

Noćni čuvar (posvećeno mojoj deci)

Mesec namiguje,sanjiva lola.

Svod nebeski išarale zvezde.

Na zemlji su vile, pod plaštom noći,

za vas šal od svile vezle.



Milion latica žutog noćurka,

sa dlana sam vama,noćas, poslala.

Sklopila savez sa zorom rujnom,

izlazak sunca zbog vas odložila.



Noćas dok snevate u postelji mekoj

snove vaše čuvaće Anđeli.

Sanjajte lepo,ko u bajci da ste nekoj.

I majka kraj vašeg uzglavlja stražari.

Onima koji pevaju o ljubavi

Misteriju ljubavi smo rešavali

kao ukrštene reči,

tražili prave odgovore,

premeravali i merili.

Na jedan tas stavljali razum

a prevagnuo onaj drugi,

na kom smo osećaje posejali.

Rečima smo opisivali emocije

a uvek nam je falila ona jedna,posebna,

kojom bi smo svoju ljubav opisali,

zauvek je ovekovečili

i pripisali samo nama.

Nečije tuđe oči smo sanjali noćima,

zbog jednog osmeha pisali poeme ,

na nečije tuđe usne utisnuli

žig od naših usana,

zbog nekog tuđeg lica

verovali u srećne krajeve.

Živeli smo zbog ljubavi ,

uvek puni nade da će trajati večno,

sve svoje pesme

nekom posebnom posvetili,

a nismo se setili i nikada nećemo

da smo sami za trajanje

svojih ljubavi zaslužni.

Naše ljubavi trajaće večno

samo ako o njima pričamo,

samo ako ih rečima veličamo.

Zastani čoveče

Zastani,čoveče.Odmori,predahni.

Okreni leđa bolu i patnji.

Neka te nasmeje smeh detinji,

neka te njihov nestašluk u detinjstvo vrati.



Šta je to s tobom?Osmehni se,opusti.

Odvrni muziku na najjače,zapevaj,odmori se.

Boginjama ljubavi pokloni se,

zamoli ih da ti se ljubav u srce vrati,potrudi se.



Čemu maska zla na tom umornom licu?

Otprati pogledom onu slobodnu pticu.

Zašto okrećeš leđa čudima,

zašto se više ne raduješ ljudima?



Molim te,čoveče,život je kratak,

ne daj mržnji da ti lice ruži.

Poljubi ikonu Svetog Jovana.

Malo ljubavi i pažnje svojim bližnjima pruži.



Probudi se iz te sumorne more,

pozdravi sa radošću sledeći dan.

Veruj u ljubav.Biće ti bolje.

Veruj u nadu,veruj u san.

Mirno spavaj, Marija!

Gde se uspavala Marija?

Na kom je jastuku

spustila ludu glavu,

sklopila oči i usnula umorna?



Da li je sanjala sunčana jutra

spokojna svitanja,

noći bez milion postavljenih pitanja,

bez 'Zašto?' i bez 'Kada'

i bez 'Da li nekada...'?



Na kom je proplanku pronašla

krevet dovoljno mek i udoban?

Gde se smirila i opustila,

gde je umornu dušu ispustila?



Koji je kamen spomenik,

koji je stih njen epitaf?

I šta bi se o njoj moglo reći

osim 'Živela je negde ...nekada...'?



Šta je u amanet ostavila?

Po čemu će je pamtiti

osim po rečima koje je

u večnost uklesala?



Otišla je bez 'Zbogom'

i bez 'Do viđenja'.

Izbegla je, pametnica, sva poniženja,

jer je shvatila da su i za emocije

počela sezonska sniženja.

I Bogu se ljudi smučili

I Bogu se ljudi smučili.

Komšija komšiju ne poznaje,

roditelj dete odbacuje,

ćerka majku vređa i pljuje,

otac decu kune i psuje.

Brat i sestra zaratili

zbog dva ara njive,

zbog međe,zbog deteline.

Drug drugu nož u srce zario,

kažu dužan mu pet banki bio.



Kuda ovaj svet ide?

Sudnji dan se bliži,

meni sve jedno je.

Dobre duše za milost vape.

Premalo nas je

i nažalost,

biće nas

sve manje i manje.

Sudbina sveta

Samo po sebi se nameće pitanje:

kuda nas vode putevi sudbine?

Da li se istom Bogu

molimo u svitanje,

zašto se odlučujemo za skitanje?

Koji nam to Đavo ne da mira,

pa nas mami na greh,

na noći pune nemira?

Kome stari svirac ,na nebeskom tronu,

na violini gudi i svira,

može li čovek svoju sudbinu da bira?

Jesmo li ,zaista, sami tvorci svoje sreće

i imali ,od te zablude, veće?

I u crkvi,dok palimo sveće,

da li se molimo za javu il' za san?

Jesmo li srećniji dok sviće dan

ili dok se u sumrak

spremamo za miran počinak?

Recite mi,ima li odgovora

na ova moja pitanja

ili će proći još mnoga leta

dok ne otkrijemo sudbinu sveta?

Naći ću i ja kad tad svoje proleće

Mogla sam zastati

da sam znala kad treba,

kad bi zidovi bili učitelji

koje sam glavom udarala,

kad bi greške bile učiteljice

koje sam stalno

iznova i iznova ignorisala,

jer ko sam ja,

tek još jedna luda,

koja veruje u čuda,

koja još uvek misli da je

dovoljno raširiti ruke

i leteti,leteti,

koja još uvek miriše cveće

a ne zna razliku

između veštačkog i prirodnog,

koja voli svim čulima

i uživa u lepom.

Mogla sam zastati i razmisliti

ali ko sam ja da znam

kada treba stati

jer ova luda glava

još veruje u 'bolje sutra''

pa makar nikada ne svanulo,

koja se ne uči na svojim greškama

a savete deli grešnima.

I ja ću jednom stati

kao što ćemo svi jednom,

a do tada...

Ko zna?

Još ima neistraženih daljina,

još ima dana i godina,

život je predamnom,

naučiću i ja,

jednom,nekada.

Sasvim običan dan

Žaliću se na hormone,pms,

trenutnu neuračunljivost,

potisnut bes,stres,

loš dan,mesec i godinu.

Reći ću ti da sam jutros

jedva sredila frizuru,

vlažno vreme i kosa mi podivlja,

ne znam zašto.

Objasniću ti zašto su

privlačnije žene sa manjim grudima.

Preneću ti najnovije vesti,

pročitaću ti crnu hroniku,

zajedno ćemo otpratiti

najnovija istraživanja

i ankete o nekim

nebitnim stvarima

i konstatovati da niko ne govori

o onom što svakoga zanima.

Hoće li poskupeti struja,

koliko je gladne dece u svetu,

koliko je zlostavljanih žena,

koliko nasilja u školama.

Ležeći u zajedničkom krevetu,

odmah posle tuširanja,

spremajući se za počinak,

dogovorićemo se oko toga

ko će ujutru otići po hleb,

ko će odvesti decu do vrtića

i šta ćemo imati sutra za ručak.

Žaliću se na bolove u kičmi

od dugog stajanja,

dugo ću se vrteti po krevetu,

stalno te gurkajući nogama.

Dugo u noć ću uzdisati,

osluškujući tvoj ritam srca,

Pokušaću da uhvatim niti

i shvatim kako da preživim

do svanuća i kako ću ti,

na najbezbolniji način saopštiti

da mi je zafalilo

malo ludiranja i bezbrižnih buđenja

a da ,pri tome,ne vidim

tvoje poglede pune čuđenja.

A sutra...sutra je novi dan.

Mojoj majci umesto pisma

Shvatila sam,majko,

koliko je duga noć

kada su nam neizvesna svitanja.

Shvatila sam da postoji

samo jedan odgovor

na milion različitih pitanja.



Sada znam i ja

koliko je teško braniti

slabim rukama

naš porod

od ovog sveta zlog.

Shvatila sam,majko,

žena može imati samo

jednog prijatelja,

iskrenog,pravog.



Uzdahom obavijaš

svu svoju tugu,

pogledom pratiš šarenu dugu,

kao čuvar gnezda

ponosna stojiš

ni jedne se opasnosti ne bojiš.



Sile zla šalju ti

svakoga dana orkane bola,

trpiš i ono što bi slomilo

i najjače.

Umiljavaš se voljenima,

služiš ih i dvoriš,

braniš ih kao mačka svoje mače.



Odmor ti treba,majko,

odmor od briga,od tmurnih dana.

Glavobolje su posledica

skrivenih rana.

Zato tebi,majko,

posvećujem ovu pesmu.

Tebi,jer ja nikada

tako jaka biti neću.



Tebi koja voliš,

tebi kojoj se divim,

tebi koja ćeš večno da živiš,

tebi koja se za mene moliš,

tebi zbog koje i ja

srećna živim.

Izgubljena

Negde smo se mimoišli.

Ti si,na Raskrsnici sećanja,

najverovatnije,

skrenuo u Nezaborav

a ja produžila pravo

u Očaj.

Napravila sam mapu

naših susreta,

označila sve,meni važne,

tačke poklapanja,

crvenim markerom,

na marginama, zapisala

najvažnija

pogažena obećanja,

napravila paralele

od tačke Ja do tačke Ti,

gumicom pokušala da obrišem

sve uvale i zabrane,

sve reči i uvrede,

pokušavajući da te nađem.

Kompas mi se pokvario

negde na pola puta

od Mene do Tebe,

polomila su mi se Velika kola,

Mali medved je pobegao iz brloga

pa sam,nemoćna,

morala da produžim,

sa kartom u jednom pravcu,

preko Očaja

do Ludila.

Uzalud

Moje su noći još obojene tobom.

U grudima mi još,zaglavljen,

stoji vrisak nevrisnut.

Moje oči još reflektuju tvoj lik

izgubljen u svom tom zelenilu.

Na zidovima,umesto moje senke,

lutaju obrisi tvog tela.

Poznajem te linije,

svojim sam ih rukama vajala.

Nisam ja vajar da živim od svog rada.

Ja samo pokušavam

da te,sebi,za nezaborav,izvajam.

***********

Nisu bile delotvorne

sve one mađije

kojima sam pokušala da te omađijam.

Uzalud sam, ispod tvog jastuka,

ostavljala ,u crveni končić,

uvezane moje snove.

Uzalud sam učila sove

da ,oko ponoći,

izgovaraju tvoje ime.

Nisu pomogle ni rime,

u gluvo doba ispisane,

na stranici moje duše.

***********

Predano sam učila golubove

da ,pod oblakom žudnje,

ispišu moje ime ,svojim krilima,

nad tvojom glavom.

Hodao si gradom

gledajući svoja stopala,

koja sam proklela

jer su te od mene odvela.

Nisi pogledao u nebo,

nisi pročitao moje ime

od sivila izvezeno.

Sve,sve je ostalo uzaludno.

Nisi se ni okrenuo...Kad si odlazio.

Ti si moje sve

Ti si moje sve.

Moje raščupano 'Dobro jutro',

moja prva jutarnja kafa,

moj partner u zločinu,

moja briga,

moja jača polovina.



Ti si moje 'Volim te'.

Moje 'Do kraja života',

moje 'Bolje sutra' u koje se kunem,

moja budućnost,moj oslonac,

neko bez koga ne umem.



Ti si moje 'Nerviraš me'.

Moj večiti krivac,

moje 'To bi ti trebao da umeš',

moje 'Zar to ne umeš?'

moje 'Pusti me,ja ću,smotani stvore'.



Ti si moje,ipak samo moje.

I volim sve tvoje.

Tvoje 'Lako ćemo',

tvoje 'Ne brini',

tvoje 'Na mene osloni se',

tvoje 'Hajde,ne slini,ne histeriši',

tvoje 'Meni prepusti se'.



Ti si moje,kakvo god da si.

Moje 'Uvek tu si',

moje 'Zauvek',

moje 'I u dobru i zlu',

moj prijatelj,moj drug,

moj ljubavnik,moj muž.

Ja pišem svoj bluz bez namere bitne

Otvoriš oči,

odeš do ogledala

a tamo ugledaš

poznatog skota.

Pljuneš mu u lice

i šamar bi da mu lupiš,

opeglaš prstima bore

a onda usne ljutito skupiš.

Nabaciš boje,

ofarbaš grimase,

istakneš oči,

narumeniš obraze,

iskeziš se

tom umornom blenti,

zamisliš sebe na letećem ćilimu

ili na metli.

Pokažeš mu srednji prst

ili šipak,

namestiš kosu

onako neobavezno,

pošalješ poljubac

toj budali,toj ludi,

šapneš joj 'Curo,ti ipak spokojna budi'.

Podigneš palac na gore,

na nebo pokažeš,

na oblake,na ptice.

Pogledaš još jednom

to nepoznato lice,

okreneš mu leđa

jer tog namrgođenog skota

samo ignorisanje vređa.

Nasmešiš se onako,

u sebi,krišom.

Podeliš tajne sa senkom na zidu.

Staviš palac u usta,

kao nestašno dete

i nasmejana odboluješ svaku brigu.

Jer sve su beznačajne,

sve brige,sve muke.

Svi ćemo jednom Njemu na ruke.

Ignoriši bes,uvrede i zlobu.

Život je jedan.

Svi idemo ka grobu.

Pogled iz ogledala

Neke čudne oči

mi uzvraćaju pogled.

Nepoznato lice mi se ceri

iz ogledala.

Kaže 'Umorna sam',

kaže 'Nisam jaka',

kaže 'Bojim se mraka'.



Neke čudne usne,

u okviru od bora,

šapuću molitve,

bacaju čini

protiv patnje,protiv bola.



Gledam i trudim se

da prepoznam

poznate crte

na tom nepoznatom licu.

Prstom pratim

mapu od pegica

na tom nepoznatom nosu,

još uvek verujući

da će me odvesti

do mog izvora snage.

Sećam se tog ožiljka

iznad desne obrve.

Prepoznajem pečate

koje su ostavile godine.



Šaljem poljubac sebi.

Obećavam da će se ostvariti

neostvarena obećanja.

Molim to lice

da nastavi da sanja.



Uzvraća mi pogled umorno.

Posmatra me ljuto i sumorno.

Zelenilo još gori u tim očima,

negde iza svih tih magli

od sećanja.



Poslednji pogled i okrećem leđa

tom umornom pajacu

što me posmatra iz ogledala.

Obećavam mu,

sledeći naš susret

biće drugačiji.

Sledećeg jutra će skinuti masku,

biće svoj,biće iskreno nasmejan,

biće srećniji.



On će umreti sa smirajem

ovog sumornog dana.

Sutra će se roditi

jedna luda nasmejana.

Danas!Sada!

I pašće maske,

ogoljeni ćemo ostati,

pred Bogom svi jednaki,

grešni...

Podvući ćemo crtu

i sve greške popisati,

dušu očistiti

i kao novorođenče

sve ponovo početi,od početka...

Uspomena ćemo se odreći

i lepih i ružnih.

Prošlost će nestati

kao rukom odnešena...

Danas,za danas,

zbog danas živeti

naučićemo...

Budućnost ne postoji,

prošlost ne postoji,

danas smo,

danas jesmo,

danas živimo...

Danas smo tužni,srećni...

Sada...

Kupi me rečima

Kupi me rečima.

Danas sam na rasprodaji.

Sezona se završila,

stari modeli nikom više ne trebaju.

U modi su boje jeseni.

Ja sam još u zeleno obojena,

sa odsjajem sunca na usnama,

u očima.



Kupi me rečima.

Jeftino sebe danas dajem.

Za novu sezonu svi se spremaju.

Mene nema na njihovim

spiskovima za nabavku.



Kupi me rečima.

Baci pogled na izlog,

nema me više u njemu.

Nisam izložena tuđim pogledima.

Za mnom više ne sline

i ne uzdišu.

Povučena sam sa polica.

Rok trajanja mi je kratak i ograničen

i već na isteku.



Kupi me rečima.

Kupi dok mi ne okače

natpis 'Nije na prodaju'.

Kupi me pre nego me

na poklon nekome daju.



Kupi me rečima.

To je moja cena sada

kada mi se jesen života smeši.

Odaberi prave reči,

izbaci ih iz sebe.

Kupi me.

Neka me rezervišu

samo za tebe.

Moj Bog ima moj lik

Moj Bog ima moj lik.

Moje moralne vrednosti,mentalni sklop,

moj pogled na svet,

moju spremnost na nemi krik

iz duše.



Njegov je tron moja postelja,

satkana od snova,želja i nadanja.

Jedna i jedina,velika i večna,

moja je duša

gospodar svih grešnih i bezgrešnih

misli u mojoj glavi.



Moja sudbina je u mojim rukama,

putevi moji su napravljeni

od mojih koraka.

Moje su pogrešne odluke,

moji su uspesi,

moji padovi i letovi.

Moji su svi moji svetovi.



Moja knjiga života

napisana je mojim rukopisom.

Moje su sve reči

zapisane za večnost.

Moja je odgovornost i moja greška

što pišem ono što ne umem da izgovorim.

Moj je ponos i moja uteha

što ne umem da se

od pisanja odučim.

Šapati jeseni

I doći će dani jesenji.

Kroz prozor ću namršteno

posmatrati sivilo.

Kiše će oprati gradske ulice.

Kiše,moje saveznice.



I ugostiću setu,nostalgiju i tugu.

Uz neku pesmu dragu

na put ispratiti ptice.

Pod kišobranom ću sakriti

svoje umorno lice,

svoje suze i svoje

lude bubice.



Jesenji vetrovi sviraće

moje pesme.

U tamnoj noći

čuće se moje reči.

Obavijena maglom,

obučena u žuto lišće,

isprosiću malo topline

i ,tužna, zaštititi srce

od svih budućih

snova o sreći.

Koliko je teško biti žena

Jednom si mi rekao da se od snova ne živi

a ja glupavo sledila svoje snove

i verovala u 'bolje sutra',

naše,njihovo,svačije...

Svake sam večeri šaputala u jastuk

molitve,ne znam ni ja kome,

nadajući se da će ih neko,

nekada čuti i ,možda,

osvrnuti se na moje vapaje

i mene umornu,tužnu pogledati

i mene se setiti.

Govorio si mi da ništa ne traje večno,

da nam je jedino smrt osigurana.

Predlagao si mi da ,

ako već želim da znam rok trajanja

kupim ,na primer,toster

kako bih bila sigurna

dokle važi garancija.

Nudio si mi trenutke sreće,

želeći da uživam dok traje

a ja,nikada zadovoljna polovičnim rešenjima,

tražila da svoj žig ostavim na tvojim usnama,

da samo za sebe prisvojim tvoje zagrljaje.

Nudio si mi mir i sigurnost na svojim grudima,

želeći da ukrotiš divljakušu u meni,

čergarku,skitnicu i ženskog boema

a pritom ne dajući ni pola sebe.

Ipak sam ostala Marija,žena koje nema.

Ipak sam ostala sama i samo svoja,

ona koja će sebe celu dati onome

ko bude bar jednom čovek,

onome koji će razumeti mene,

onome ko će shvatiti koliko je teško

biti žena.

Proleće u novembru

I eto velike istine:

osvane i dan kad

poverujemo u 'bolje sutra'.

Ne slušamo vremensku prognozu

a ipak znamo ,biće danas sunca

na nebu.



Jer...proleće je u novembru.



I nekako lagani postanemo.

Nekako bi da poletimo,

da se smejemo i pevamo.

Da se prepustimo toplini,

da posmatramo ptica let,

da volimo ljude.

Da vrisnemo od sreće :

'Lep je,lep ovaj svet!'



Jer...proleće je u novembru.



(novembar 2010 )

Ona i Ja

Posvađale smo se.

Ona i ja.



Ona:romantična pesnikinja,

zaljubljena u reči,posmatrač ljudskih lica.

Izgubljena u svojim snovima,

nepopravljiva sanjalica.



Ja:realna,surova,

od života umorna.

Večiti borac,spremna za laktanja.

Ponekad tvrdoglava,često lajava.



Posvađale smo.

Ona i ja.



Ja bih da ubijem tu pesnikinju u sebi.

Izvršila bih,mirne duše,eutanaziju.

Pomogla bih joj da se ne muči

u ovom surovom vremenu,u ovom gmazu.



Ona bi da me obrlati.

Stalno me prati.

Šapuće,miluje,baca mi mađije,

mrmlja molitve,smišlja rime.



Nervira me.Zadavila bih je.

Misli da može da govori u moje ime.

Nervira me taj nepopravljivi romantik.

Ne mogu ni da vidim njen nasmešen lik.



E,baš je mrzim.

Tu pesnikinju,što u ''lepše sutra' veruje.

Što svojim rečima,svojim oružjem,

pokušava da svet promeni na bolje.



Ubila bih pesnikinju u sebi.

Ali ne smem.

Bojim se da neću znati

da,bez nje,ja pišem pesme.

Nacrtala sam svoje srce

Nacrtala sam svoje srce

sa svim komorama i pretkomorama,

savršeno srce,zdravo

i nenačeto patnjama.



Dozvolila mu da kuca,čula taj ton,

ujednačen,ritmičan,

ton afričkih bubnjeva

tam tam tanam tam tam.



Sakrila sam ga rukama,

zaklonila od pogleda,

šaputala mu,tepala,

u njegovu zaštitu, ponosna ,stala.



U boju ljubavi ga obojila,

potrebnu dozu adrenalina mu ubrizgala,

lepim sećanjima ga obavila,

savršen poklon osmislila.



Na dlanu,srce,tebi poklonila.

Svoju dragocenost tebi prepustila.

Ne gledaj mom poklonu u zube.

Neće te ujesti,jer zuba nema.

Zaboravi

Zaboravi da si prošao kraj mene

i da si se zamnom okrenuo.

Zaboravi zvezde u mojim očima

i moj dodir tebi tako poznat.

Zaboravi moj korak

koji si ,nepogrešivo,prepoznao

svaki put kada sam ti se prikradala.

Zaboravi da sam bila čovek

među ženama,

koje su ti se nudile,sebe ti poklanjale,

sve svoje davale.



Zaboraviće me tvoje ruke,

mnogo brže nego što si to

i očekivao.

Zaboraviće me tvoje sećanje,

obolećeš od privremene amnezije.

Postaćeš senilan u svojim

najboljim godinama.

Dementan.

Nesvestan obrisa mog tela.

Postaćeš slep kod očiju,

nećeš videti onu auru

koja se,u crveno obojena,

oko mene stvarala,

svaki put kada sam kraj tebe bila.



Zaboraviću i ja sebe.

Moj um će odbrambeni mehanizam

zaborava stvoriti.

Sve ću u crno obojiti.Prefarbati.

Sve će u nepovrat nestati

kada ja, zaboravljena,

za tebe postanem

ona koja nije ni postojala.

Milo moje

Ne veruj ,milo moje.

Nisam ja

mudrac niti svetica.

Padala sam,milo moje,

o svoje se noge saplitala,

glavom sam puno puta

o zid lupila,

trudeći se da pokažem koliko sam jaka.

Bojim se,milo moje i ja mraka.



Ima,milo moje,i dobrih ljudi na ovom svetu.

Nisu svi loši i nisu svi bez duše.

Ne daj da ti taj nevini pogled neko

svojom grubom rukom otme,

ne daj da ti kule u oblacima sruše.

Ne daj,milo moje,

da ti neko nedostojan tebe

detinjstvo ukrade.

Ne daj se,moj mali veliki čoveče.

Ne daj se,milo moje.



Više me bole tvoji padovi i modrice ,

od svih nepravdi koje ovaj život može da nanese.

Dozvoli mi,milo moje,da ti tek ruku dam.

Rezervisano je moje rame,milo moje,

samo za tebe.

Dok me bude,dok živim,nećeš biti sam.



Nauči da budeš čovek među ljudima.

Uvek sam se borila i uvek se trudila

da to postaneš.

Ne daj da ti snove ukradu,

ne daj da ti oboje sivilom dane.

Ne pokazuj svetu svoje rane.



Nisam ja,milo moje, popila

svu pamet ovog sveta.

I moja je duša još k'o u deteta.

Ne znam ja sve formule i teoreme.

Ne znam ni gde Đavo spava.

Ne znam kako da zaustavim vreme,

niti gde se nalazi izvor mladosti

i drvo života.

Nije to ništa čudno,milo moje

i nije to sramota.



Naučićeš i sam,milo moje,

neke važne životne lekcije.

Polako,još nije došlo to vreme.

Ne žuri,milo moje da odrasteš.

Budi moje dete još uvek.

Rasti bezbrižno tu,kraj mene.

Vrati se...

A trebalo je da traje večno.
Milion kilometara daleko smo bili od svih zala.
Mi i tuga bili smo dva sveta.
A sada...
Sve što volim ,žulja me i smeta.
Sve je sitnica.
I reč ,uklesana u mene
kao hijeroglifi u stenu,
sve što je tužno i suze i patnja,
sve je bez tebe slomilo mene,
obnaženu,praznu i nevoljenu.
Mene, postavljenu da čuvam
vrata svog Pakla,
mene ,sokolicu bez sokola,
vučicu bez vuka,ženu bez svog ratnika.
Odrasla sam.Znam da život nije bajka.
Ali sam želela,verovala,
kao svaka naivna žena,
da ljubav traje večno
i da do smrti budem voljena.
Smrt je nastupila iznenada.
Umrla je ljubav.
Ostala sam sama,
kraj tek iskopanog groba,
da psujem,vrištim i preklinjem Boga.
Kao luda sam bez tebe.
Bez tebe sam
tek kao pola sene.
Vrati se...Ne živi bez mene.
Sama sam ostala na groblju bivših ljubavi.
sami, srce i ja,
ta guja u nedrima koja me udavi.
Vrati se...

Ej,kako bih te...

Ej,kako bih te...
Golo bih ti rame pokazala,
ispod oka pogledala,
prstom bih te pozvala
i malo sebe dala.
Ej,kako bih te...
Bedro bih ti dodirnula,
usne tek ovlaš poljubila,
samo tebi došapnula
'Tvoja sam i šta ćemo sada?'
Ej,kako bih te...
Svoje grudi bih ti pokazala,
tvoje ruke oko mog struka obmotala,
sebi bih te privukla,
u okove stavila.
Ej,kako bih te...
Da cviliš i da tražiš,
za još malo mene ,
muški da se boriš.
Ej,kako bih te...
Da zamisliš tek ,da poželiš,
da snevaš i povileniš,
da za još kumiš i moliš...
Ej,kako bih te...Ali neću,
može mi se!

I na kraju,šta ostaje?

I na kraju,šta ostaje?

Po neka sitnica da mi zagolica oči tek,

pa da kažem kako mi je dim od cigarete

iritirao oko i da ja to ne plačem.

Onaj film, oko kog smo se posvađali,

zato što sam ja rekla da nisi mogao izabrati gori.

One ružne,žute papuče,

koje sam kupila tek da te iznerviram,

zato što si par sati pre toga rekao

kako bih ja spiskala sve ,do zadnjeg dinara,

koliko god mi čovek novca dao.

Mogla bih nabrajati tako,do sudnjeg dana,

sve te stvari koje me vežu za tebe.

Mogla bih pričati o našim svađama,

mom vikanju i tvom ćutanju,

koje me je dovodilo do ludila,

zato što bi,na kraju ispalo,

da sam se sama sa sobom svađala.

Mogla bih udaviti ljude pričama

o našim bračnim brodolomima

i zajedničkim borbama sa sledbenicima ludila.

Možda bi me poslali na one grupne terapije

sa anonimnim alkoholičarima

ili tek izlečenim narkomanima,

tek da im pokažem da postoji

i deseti krug Pakla

a to je ljubav bezrezervna,svepripadajuća,

moja ljubav ,na nogama od stakla.

Mogla bih...

Toliko je toga o čemu bih pričala.

Ali se bojim da sam preslaba

kada treba pričati o tebi.

Bojim se da ću vrisnuti i zaplakati...

Bojim se da me niko neće saslušati.

Bojim se da će me udaviti prećutana sećanja.

Bojim se da ću prestati disati

a da nikom ne ispričam koliko sam te volela.

Kad nastupi kraj...

Šuškaju aveti prošlosti,

glasovi se mešaju sa molitvama.

Te nakaze,te umorne duše,

pružaju svoje kandže ka nama

da nas unište,uguše.

Blesnu pa nestanu

neke spodobe bez lica,

dodirnu nam ruku

zagrebu pa puste.

Namirisale krv krvopije.

Sa mržnjom galopiraju ka nama

izaslanici crnog Vraga

na besnim atovima.

Pognute glave,

poklekli pred tminom,

umorni ljudi,

sa ožiljcima zagnojenim,

molitve mrmljaju,

spas traže

u utešnim rečima Njegovim.

Poslednjeg dana,

poslednje nedelje,

poslednjeg meseca,

poslednje godine,

Raj i Pakao spojiće se.

Ništavilom svet obojiće se,

kada nada,konačno,umre.

Hajde zajedno da sanjamo

Nije to duga na nebu bleso,

jede se.

Mi možemo sve ,

samo treba da

pobedimo poraze.

I onaj kovčeg na kraju duge,

naš je.

Samo treba zažmuriti,

jako poželeti i poleteti,

pticama mahnuti,

na oblaku zaspati

i sanjati...

Mi smo ono što sanjamo,

bleso,

mi volimo,dišemo,živimo.

Ne veruješ?

Evo ja ću prva poleteti.

A ti...Leti samnom ili na dnu ostani...

Savršenstvo odglumljenog

Priznaj,dobri smo glumci.

Španska serija nam je život postao.

Smeh i suze pomešane ,

strast i patnja savršeno uklopljene.

Hajde,publika od nas očekuje najbolje.

Daćemo sve od sebe.

Uživećemo se u naše uloge.

Evo i uloge negativaca prihvatismo.

Uvek sam,zapravo,držala stranu

negativnim likovima.

Ne trebaju nama titlovi ni dežurni prevodioci.

Nas, i onako, nikada nisu ni razumeli

a i kako bi

kada smo i mi,međusobno,

različitim jezicima govorili.

Odigraj ulogu,odradi bar ovaj posao

kako valja.

Između ovih lažnih zidova i kulisa

savršeno smo odglumili uloge zločinaca.

Evo i poslednju scenu snimismo.

Tragedija pomešana sa komedijom.

Smisao izgubljen u bespuću besmisla.

Nedovršeno,nedorečeno,

sve je ostalo.

Zadržimo publiku još malo u neizvesnosti.

Nastavak sledi.

Ubedimo ih da nisu uzalud

dragocene trenutke svojih života

na nas potrošili.

Prihvatam da i u nastavku odigram

svoju ulogu kako treba

jer ja sam zvezda ove serije.

Hoćeš li ti dopisati kraj scenarija?

Ostvari želje ove dive

koja je u zenitu svog sjaja

heroina postala.

Raslo mi je narcis cveće

A šta bi bilo kada bi
Uspavanu lepoticu
probudila Snežana
razbivši čarobno ogledalo
koje je Lovac ukrao
Zloj Maćehi ispred nosa?
Šta bi bilo kada bi Pepeljuga
ostala bez bundeve
a Princ ,slučajno,
razbio staklenu cipelicu?
Šta bi bilo kada bi
Mačku ukrali
čizme od sedam milja
a Jarićima
Majku Kozu zatvorili
u Čardak ni na nebu ni na zemlji?
Da li bi se Zemlja zaustavila
kada bi Sedam Patuljaka
ostalo zatrpano
u pećini u kojoj su tražili dijamante?
Kako bi živela Zver
bez svoje Lepotice
da se ova nikada
nije vratila
i njemu poklonila ljubav?
Ili da Crvenkapa
nikada nije stigla do Bake
samo zato što se
zaljubila u Velikog Zlog Vuka?
Šta bi bilo kad bi
U Jednom Dalekom Kraljevstvu
Preko Sedam Mora I Sedam Gora
živeli Ljudi Sa Gvozdenim Maskama?
Kako bi smo odrasli
da je Volt Dizni
odustao posle
sedmog otkaza?
Šta reći?
U neki drugi svet sam se odselila.
Adresa nepoznata.

NePesma

Prestala sam da verujem
u sve bajke koje su mi ispričali,
davno nekada,kada sam još slušala
one koji me za život nisu pripremili.

Svaka je bajka imala srećan kraj
pa sam verovala da je i u životu tako.
Nažalost...
Film u kome sam ja glavna uloga
ima previše negativnih likova.

Zaplet je Hičkokovski,
kraj će biti,pretpostavljam,nadam se,
u Almodovarovom stilu.
Ni sama nisam sigurna
kog žanra je ovaj moj scenario
i jesam li ga sama pisala
ili je neki Hudini umešao prste
pa se sada samnom poigrava.

Da mi malo smeha pa smeh nestane,
poplavi me suzama pa suza ponestane.
Sporedne uloge su onoliko bitne
kolika im je dužina replika
koje su izgovorile
a opet ,
najupečatljiviji su oni likovi
koji ćutanjem najviše govore.

U ovom ,mom filmu,
oni su dobili glavne uloge.
Srcem ih slušam i razumem samo
reči neizrečene.
Titl nije potreban za ćutanje.
Svi razumemo oči koje znaju da govore.

Režiser je jedno veliko spadalo,
shvatila sam to odavno.
Smisao za humor mu je malo crn,
no,ko zna zašto je to dobro.
Ne bih cenila sreću da mi se nije tuga,
posred srca, zarila kao ružin trn.

Upoznajmo se

Godinama gledam
neka tuđa lica,
nepoznate ljude,
te pokretne sene,
i znam i njima krv teče kroz vene
ali ih nikada nisam pitala
( to je ono što muči mene)
onako otvoreno,smelo,
šta bi za njih bilo Božje delo?

Kakve oni predele ,u snovima,posećuju,
kome se klanjaju,
koga kao ikonu ljube?
Kome veruju a koga bi da osude?
Šta su od svog života hteli,
šta su im bili ciljevi
i jesu li im ostvareni
snovi ,ako ne svi
onda bar neki njihovi delovi?

Previše smo sami sebi posvećeni,
hodamo u mimohodu,
bez imalo volje.
Prolaze nam godine
a nikada ne upoznamo
one s kojima živimo,
one koje svakoga dana srećemo,
one koji bi da nas,možda,ipak malo vole.

Nemamo vremena,
(vremena su luda),
prolaze dani u trci i muci.
Lakše bi nam bilo,verujem u čuda,
kada bi smo na čas zastali
na toj pokretnoj traci
(što se život zove)
kada bi smo imali barem trunku želje,
da upoznamo ljude,
da ćutimo i slušamo
ono što nam,možda,oni reći žele.

Kada bi smo pokušali
da im ostvarimo snove
možda bi i nama život lakši bio,
možda bismo tako,
nekako,uspeli
da postignemo i naše zacrtane ciljeve.
Samo kada bi ,na tren,zaboravili
svoje probleme,svoje muke
i samo kada bismo ,zarad prijateljstva,
raširili ruke (za zagrljaj).

Jer...Svi smo mi ljudi,
isti su nam snovi,
iste nas i muke i aveti muče.
Ništa nije večno ,
za čas dođe juče
pa što bi smo sami čekali svanuće?

Tuga

Zanemeše prolaznici,
zaplakaše sveštenici,
lelek se iz svih usta začu.
Da saznaju odgovor ,
sve svoje daju.
Pitaju se i Anđeli ,
sa neba,u neverici,
Da l' je Bog surov il' Đavo živi u Raju?

Utihnuše ptice,
do pesme im nije,
pognuše glave ,rastužene.
Gledajući dete u rukama majke,
dok ga predaje Bogu,
ptice zaplakaše.
Ni najtužnije pesme, napisane nekad,
takvu tugu opevati ne mogu.

Gledaju u nebo,
očevi i dedovi,
mrmljaju sebi u bradu
kletve i molitve.
Ni sve njihove suze,ni svi jecaji,
ne mogu vratiti
to Anđeosko dete.

Tek jedan tren i poletelo je
ka Bogu,ka Nebu.
Ni krivo ni dužno
kažnjeno je za grehe,
koje su načinili pradedovi.
Pitaju se svi,
moraju li nevini plaćati cehove.
Ima li načina otplatiti
sve iskonske grehove.

Kleknuše svi,zemlju dodirnuše.
Na nebu sunce opeklo ,prokleto.
Ima li te Bože,da l' ti je šta sveto?
S jecajem ,u grču ,majka prošaputa,
'Sahranite me sa mojim detetom'.


Aleksandru...

Nađite mesta za jednu senu

Gde da odem?Koga da pitam?
Koliko ću još svetom da skitam?
Na kraju koje prelepe duge
se nalazi ćup ,
da u njega stavim sve svoje tuge
i da one ,konačno ,nestanu?

Nađite mesta za jednu senu ,
koja svetom već dugo
svoje snove nosi
poput najtežeg tereta ,na leđima.
Dajte koverat,umornoj ženi,
da svoje molitve pošalje Anđelima.

Hajde!

Hajde!Dotaknimo nebo.
Lako je.
Zamisliš želju,prekrstiš se,
malo se pokloniš,
prepustiš se
i poletiš
pod oblake
do zvezda i dalje.

Hajde!Zagrli me.
Prosto je.
Raširiš ruke,nasmešiš se,
da u ljubavi sve je dopušteno,
utešiš se,
kad voliš ,ne greši se,
greške ne postoje kad voli se.

Hajde!Poljubi me.
Dopušteno ti je.
Ponudiš usne za poljubac,
zatvorenih očiju
potražiš oslonac,
kad želiš jako,ostvari se.
Samo me poljubi ,prepusti se.

Hajde!Priznaj mi.
Ne stidi se.
Mogu da poginem
zbog onog kog volim,
znaš me.
Samo mi priznaj i voli me.
Hajde,baci sve svoje karte.
Dajem ti blagoslov,
svojom zovi me.

Linija života

Na mom dlanu linija života,
pomalo tanka,nesigurno utisnuta,
krivudava ,nepredvidivo ucrtana,
dovoljno duga da pruži nadu
i prekratka da donese umirenje.
Postoji.
To je dovoljno da bujica snova
i želja krene.
Bar meni ili bar zbog mene.

Neću ti pričati o sreći

Neću govoriti o zvezdama,o snovima,
o mravima koji su nas napali
dok smo ležali u travi.
Ne drami.
Neću te podsećati
na toplo julsko veče,
na tišinu oko nas
i zaglušujuće vriskove u mojoj glavi.
Zaboleće te sećanje
na moje ruke
na one dodire ,
pobećićeš od mene,
od svoje robinje
i neću ti moći završiti
simfoniju od uzdaha,
niti ti opisati
vatrene pečate na svom telu,
niti osećaj kada si me uzeo,
kada su nas svici zatekli na delu.
Neću te mučiti.
Sačuvaću sebe celu
ako ikada ponovo poželiš
da me pretvoriš u robinju
i da uživaš u mom telu.

Kako je sve počelo

A počelo je tako što sam ti
običnim rečima pričala o sreći
i o tome kako je lakše
put posut trnjem preći.
Počelo je sa tvrdnjom
da prijateljstvo do smrti
nije isto što i 'druženje' tokom života.
Počelo je sa mojim filozofiranjem
da za ljubav nema garancije
i da se garancija samo uz,
na primer,toster dobije.
Moj uvod u izlaganje činjeničnog stanja
bio je sličan gradnji čardaka
ni na nebu ni na zemlji.
Te večeri sam jednim potezom
srušila sve ono što smo
kao prijatelji
gradili godinama
i istim tim potezom
počela sa gradnjom kule od snova,
našeg Tadž Mahala.
Te noći sam ubila tvoju prijateljicu,
onu koju si poznavao godinama
i pokazala ti kako izgleda
jedna muškobanjasta dama.
Kada je otkucala ponoć
tvoja prijateljica pretvorila se
u Pepeljugu koja čeka svog princa.
Ni te noći a ni do današnjeg dana
nisam poverovala
koliku sreću može čovek osetiti
samo zbog jednog pogleda
i jednog,tiho izrečenog 'Hvala'.
O prvom,našem poljupcu
sada ni pisnuti neću.
Ostaviću nedorečenu ovu pesmu.
Zaslužio si to.
Mi imamo početak
a još smo daleko od kraja.
Hvala.

Krila

E,stvarno,
više neću pesme da pišem.
Ima li smisla
pisati o sreći
i lažne nade davati
onima koji u 'bolje sutra'
sve manje veruju?
Ima li logike u tome
što pišem o ljubavi,
kada polovina onih koji čitaju
u ljubav ne veruje
a druga polovina
s tom verom ,po malo i preteruje.
Nikada nisam pisala o Bogu i veri.
Jesam zapravo ali
ne verujem da bi se vernici
sa mnom složili.
Šta više,verujem
da bi lomaču podložili
i na krst me,
simbolike radi,
razapeli,
oni koji veruju(u šta,u koga,a da ,u Boga).
Nisam ni rodoljubive pesme pisala.
Ne živim u zemlji
koja je moje pesme zaslužila
(i ne samo moje,bilo čije).
To nije zemlja
koju sam želela.
Nekom čudnom ironijom sudbine
baš sam na tom
pogrešnom mestu sletela.
Krila ,ipak,nisam odrezala.
Za svaki slučaj sam ih
(pametna odluka)
sačuvala.
Trebalo bi se samo setiti
kako sam nekada letela
pa odlepršati,
do prvog oblaka
i posmatrati
ovu parodiju od života.

Kupiću ti kuju

Zazvoni zvoncetom
cin cin cin
tvoja će kuja odmah dotrčati,
pred tobom šeniti
i šapu ,za dodir tvoj,dati,
dva puta kratko i jednom dugo
zalajati,
na Lunu zavijati
kada se gazda ,
na vreme,
kući ne vrati.
Poput vernog druga
kroz život će da te prati,
za malo mleka i po neku kosku
sve svoje dati.
Kada je šutneš
ona će da pati,
ali će uvek,uvek tebi da se vrati.
Trebaš samo ,prvo,
kuju kupiti.
Pošto ću ti ja ,uskoro,
korpu lupiti.
Nisi navikao sam živeti.
Nabavi kuju.
Kada nisi sposoban da udovoljiš ženi
evo kupiću ti ja kuju,
ona neka ,pred tobom,šeni!

Cirkus

Opet je cirkus u našem gradu,
Vrti mi se u glavi od gužve,
šarenih svetiljki,
šećerne vune i vesele muzike.
Hoću,pridružiću im se!
Živeću životom čergara.
Hodu po tankoj žici
već sam sklona,
za tu atrakciju sam rođena.
Mogu i masku klovna staviti.
Naučila sam kriti svoje lice.
Sve oko sebe mogu nasmejati
i svi će reći
'Vidi koliko je luda'.
Ja ću se samo
bez prestanka smejati
i nadati
da maska neće spasti
i sva ta vesela lica razočara.
Mogu izvesti
i tačku s lavovima.
Na lavlje čeljusti sam navikla.
Ukrotiću najsmrtonosniju zmiju.
Rečima bih je obrlatila.
Jesam,jesam slatkorečiva.
Ipak,
ono što me najviše mami
je život lutalice.
Svakoga meseca druga lica,
drugi ljudi,
neke druge,
nepoznate ulice.
Nebo je granica
a drumovi kolevka
za sva ta draga,cirkuska lica.
Odlazim s cirkusom.
Ja sam lutalica!

Ispoved

Ovo nije pesma ,
ovo o čemu pišem,
ovo je ispoved,
kao pred Bogom,
samo što se ja ispovedam samoj sebi
a nisam Bog
niti sam vernik za uzor.
Ne kvarite mi tugu,
ne želim taj ružičasti prizor
vašeg optimizma.
Zaspala sam u svom mraku.
Umorna od ovog proživljenog
nadrealizma.
Tek ponekad
blesne po neka pesma
pisana za ko zna kog
i ja,tek ponekad,
pomislim
'Dobar je ovaj Bog,
dobar jer gleda me sada,
ne spava,
iako je prespavao pola
života mog'.

Πάντα ῥεῖ (panta rhei)

Nikada ja nisam htela da pišem pesme.
Nekako me je,samo po sebi,našlo.
Tresnulo jednog popodneva posred čela,
naišle reči kao lavina,
pokuljalo odjednom iz mene,
grunulo zapravo pa samo poteklo.
Nisam vična ni slaganju slova,
često pomešam pa napišem šta ne treba.
Uglavnom,ispadne kako ispadne,
pa shvatim
svoje sam misli ,zapravo,pretekla.
Napisala ih,prodisala,
malo nad njima šmrckala,
kamen u grudima malo pomerila,
dušu olakšala pa se osmehnula.
Bude mi nekako lakše kad napišem,
šta god.
Napišem pa slobodnije dišem.
A posle nekog vremena,
čak ni to što sam pisala,
nije više ni važno.
Kad nešto pomislimo
pa zapišemo,shvatimo,
sve je u životu prolazno.
I prošle tuge nas manje muče,
juče postane juče.
Sve prolazi,reči ostaju ,
da nas ipak pomalo podsećaju,
da moramo pisati
ako želimo disati.

Deo nas (Ruka za spas)

Ponekad imamo previše sebe
pa nemamo kome da damo deo.
Kipi višak na sve strane
a nikome ne treba taj višak.
Ponekad bi da poklonimo deo sebe
nekome vrednim nas.
Ponekad imamo i onaj deo
koji bi da sačuvamo samo za sebe.
I obično biva tako,
kad želimo da budemo darežljivi,
kad želimo da poklonimo jedan svoj deo,
samo da bi ovaj naš drugi
mogao da preživi,
nema nikog kome bi smo deo sebe dali.
Ponekad...Sve češće zapravo,
pomislim da smo sami sebi
najveći neprijatelji,
pomislim da smo sami krivi
što smo deo nas.
Pomislim da sami sebi
moramo pružiti ruku za spas!

Samo bez osmeha

Nemam da platim te vaše ponuđene osmehe.
Prevelika je cena a ja sam bez dinara.
I neće mi ostati kusura,
ako platim,
jer previše je ponuđenih
a skupih osmeha.
Bednik sam,bednik ,
bez cvonjka.
Oprostite,vratite osmehe,
neću ih.
Počastite me vinom,dovedite tamburaše,
nek samo za mene odsviraju onu moju.
Dajte da zaboravim ,
da u vinu utopim tugu...Sudbinu svoju.
Ne osmehujte se.
Ne znate kome se smešite.
Uzalud nameštate osmehe,mada,
pristaju vam,nije da nije.
Dajte mi vino,ma,nek' se napijem.
Dajte da zapevam,bez treme ,bez stida.
Onu moju samnom zapevajte.
Samo ne nudite osmehe.
Vaši osmesi su mi najveća briga.

Samo to

A trebalo je samo
jedno lice nasmejati,
u nečije oči zvezde ubaciti,
nečiju kosu suncem obojiti
i voleti...Samo,jednostavno,voleti.
Trebalo je Pepeljugu u najlepšu haljinu obući,
pružiti joj ruku,na najlepši bal povesti,
i ponositi se sobom.
Trebalo je samo deo sebe dati
i verovati...Samo,jednostavno,verovati.
Bilo je dovoljno malo nežnosti dati,
svoje snove okrnjiti i drugom taj okrajak pokloniti.
Sasvim je dovoljno čovek biti.
Potrebno je samo to želeti...
Samo, jednostavno, želeti.

Pa ,ipak...
Teško je,preteško,
osmehe poklanjati.
Za osmehe je potrebno srećan biti.
Ipak,mi nismo klovnovi.
Teško je,preteško,lažno se smejati.
Teško je od Pepeljuge princeza postati,
u bajke treba verovati
a nismo deca,na žalost smo odrasli.
Teško je verovati...teško,preteško je verovati.
Ipak je najteže nežnosti poklanjati
ako nemamo kome.
Nije potrebno samo želeti.
Potrebno je imati kome
nežnosti pokloniti.

I tako...

I tako...
Naslikamo svoj svet samo nama dragim bojama.
Krstimo se pred tom slikom
svaki put kad nas uplaši neka
natprirodna pojava.
Stavimo sliku tog sveta u zlatni ram
i gledamo je svakog jutra.
Sa njom nam počinje svaki novi dan.
Zapalimo kandilo ispod te slike,
taj miris tamjana nas smiruje.
Nismo uzorni vernici
ali svaki čovek bar u nešto veruje,
toliko da u toj veri ,pomalo i preteruje.
Krmeljivi gledamo taj naš svet.
'Lep je,jel da da je lep?',
pitamo a onda se oko sebe osvrnemo
i shvatimo da nemamo kome
pitanje da postavimo.
Dok smo mi slikali ,drugi su svoj život živeli
i iz naših života zbrisali,uplašeni.
Teško je sa slikarima na kraj izaći,
pogotovo ako su to slikari
kojima mašta više od života znači.
Još ako slikamo rečima...
Teško nama!