уторак, 06. септембар 2011.

Buđenje

Hajde,razbij i tu poslednju čašu.
Ne čekaj da je poslednja kap prelije
pa da bes i tuga i zloba
progovori ono što mi nismo hteli,
nismo mogli,nismo znali.
 Daš previše,dušu izvrneš,
do gola se skineš
i ranjiv ostaneš,
pognute glave na milost i nemilost
šamarima sudbine prepustiš se.

Čuvaš i ono malo ponosa
za slučaj da zatreba
kada treba pokazati leđa
a noge ti obmotane lancima navike
ni da kreneš dalje
ni da ostaješ,
ne znaš sa sobom šta ćeš.
Prećutiš uvrede,otrpiš ignorisanje,
sve se misliš ''Proći će,biće bolje''
a novi dan dođe a ne svane
pa već očajan,stalno iznova i iznova
iščekuješ neke nove dane,
konačno svitanje.
Živiš dok ti umesto srca
u ritmu ratničkih bubnjeva
kuca isto pitanje ''Čemu sve ovo,
ima li svrhe,ima li potrebe?''

A kada iza tebe
ni senka više ne staje,
kada počneš da blediš
i veneš poput ruže otkinute
pa odbačene,
kada te ni glas onog deteta,
sakrivenog duboko u tvojim grudima,
više ne tera na napred,na kretanje,
stavi prst na čelo,
zapitaj sebe, kada već ne možeš druge,
ko je vredan tvog pogleda,
ko zaslužuje dodir tvog dlana na svojim obrazima,
sa čijih usana možeš popiti nektar ljubavi,
vredi li čekati ako onaj kog čekaš ne dolazi.

Pa shvatiš,ono što si voleo
bila je iluzija,
tvoja mašta pojačana tvojim snovima.
U liku čoveka kada vidiš stranca,
zapitaj se zašto si tek sada progledao
i šta je bilo okidač pa si realnosti
tek sada svestan postao.

Нема коментара:

Постави коментар

Copyright ©2010/2011 by Marija Mihajlović Davidović-zabranjeno korištenje objavljenih radova bez pristanka autora-