Ne mogu te kriviti

Ne mogu te kriviti.
Nisi ti taj koji bi razumeo
kako to  ja
dišem kroz reči,
niti sam ja dovoljno sigurna u sebe
da bih nekome držala lekcije
o životu,
pogotovo ne tebi.

A i zašto bih?
Dotakla sam ja neke druge dimenzije
i videla i neke druge svetove
pa više i nemam volje objašnjavati sebe
nekome
ko neće razumeti
šta znači sloboda misli.

Ne mogu ti tražiti da razumeš
potrebu da dušu ispustim
dok u transu,
kao daktilograf,naslepo ,
otkucavam izjave srca.

Nemoj me sputavati.
Ako ne razumeš to je tvoja mana
a moja prednost,
jer nikada se nisam nametala,
niti sam bila dobar takmičar.

I ne pitaj gde možeš kupiti kartu
do mog ludila.
To je karta u jednom smeru
za moju zemlju Dembeliju
a nećeš pronaći svoju realnost
niti će ti prijati klima.
Duvaju prejaki vetrovi
a ti se ne znaš prepustiti njima.

Pusti to.
Ne mogu ti objasniti tu želju,
tu groznu naviku
da prećutane reči isteram iz glave,
da oslobodim misli uklete,
da uz paklene bolove
rodim pesmu
koja će opevati tebe.

Pusti  me.
Pusti da napišem ono
što bih ti tako slatko
pljunula u lice
a nemam snage.
A nemam ni želje više.

Mogla sam da sam htela...

Ja sam šešir bačen pred noge prosjaka,
u meni su sva sažaljenja,tužni pogledi
i par zlatnih novčića
a mogla sam biti na krovu sveta,
da sam htela.

Ja sam mornar bez kompasa,
obala bez svetionika,
riba uhvaćena u mrežu starih ribara
a mogla sam biti morska sirena.

Ja sam mačak u čizmama od sedam milja,
jednim korakom mogla sam
sa jednog kraja sveta na drugi skočiti.

Ja sam onaj tužni ptić ispao iz gnezda,
šugavo mače,trinaesto prase
a mogla sam gorska vila biti.

Ja sam žena bez lica,
prazna stranica dnevnika,
umorni poglavica nestalog plemena
a mogla sam biti predvodnik lutalica,
kraljica Cigana Čergara.

Mogla sam biti rođena bez dara,
mogla sam šesto čulo umrtviti.
Ja sam odabrala puteve trnjem posute
a mogla sam već ka nebesima leteti.

Neka druga u meni živi

Tako je.Nekada smo znali
najviše reći ćutanjem.
I ti pogledi...
Znali smo čitati iz očiju,
mimikom  lica otkriti svoje misli
i ogoliti dušu.
Jecaje sprečiti da nam iz grla izlete.
Prošaputati samo,dovoljno tiho,
reči neke ,koje nam utrobu prevrnu.
Znali smo mislima dozvati kišu
i besom svojim pokrenuti talase mora,
orkane,bure,oživeti vulkane,pokrenuti lavine.
Znali smo  Mesecu se nasmejati
i sa zvezdanim jatom poleteti u visine.
Nekada smo sve to znali
i najviše me brine što ne znamo više.
Ne sećamo se,zaboravili smo
zašto ovo srce još kuca.
I ko  je to u nama što još diše ?

Osuđena

Evo,stojim pred vama kao na stubu srama,
duše ogoljene,džepova punih snova.
Upalite lomače ako sam grešna,
ovamo sa vešalima,giljotinama.
Jedini moj greh je što sam čista obraza.

Ako treba sudite već jednom.
Robijam ,bez presude,
zbog grešaka ,počinjenih u prošlom životu,
već trideset godina.
Osudite ili oslobodite samo, molim vas,
kažite,kada prestaje robija,
da krenem u susret dolazećim danima
nasmejana,srećna,slobodna.

Moj greh je jedino taj
što sam Boga uzalud dozivala.
Nisam poklekla,pala na kolena.
Želela sam u oči da ga pogledam i pitam
zašto sam iz spiskova srećnih izostavljena
a ni među nesrećnima me nema.
Na kom sam to spisku ja,
i za koje me visine sprema?

Evo,grešnu dušu otvaram pred vama,
i ništa više ne nudim  jer ništa i nemam.
Kažite,pobogu,koga da krivim
što napred ne umem a ostati ne mogu.
Kažite mi kako da krenem dalje,
kažite mi jer ne moram za put ni da se spremam.
Sve moje vredno počiva u meni.
Sudite ,osudite,pomozite
ovoj prokletoj ženi.

Skitnica

Malo je toga što bi smo još rekli
dok sedimo jedno naspram drugog.
Znam te i znaš me i zato ne pitaj
zašto su mi oči obojene tugom.

Znaš i sam da ovo što mi lice vlaži
nisu suze jer velike devojke ne plaču (bar ne javno,pred svima)
i ove reči što se s mojih usana prosipaju
nisu zbog tebe (ne sladi se njima).

Malo je toga još ostalo,
preživele su samo tek sitnice
i ove noge što od tebe odlaze,
znao si dobro,noge su skitnice.

Želim ti od srca,i želim da veruješ
da ćeš jednom i ti dotaknuti dugu.
Ne vraćaj film unazad,u scenama prošlim,
videćeš samo neku nepoznatu, drugu.

Ostavi grehe iskonske,
nek' ih okaju bolji od nas
i nemoj  glumiti večitog gubitnika,
na kraju ispašćeš samo tužni pajac.

Ne postavljaj pitanja,ne znam odgovore,
ni meni samoj ništa nije jasno.
Ustani i budi ,bar jednom,muškarac,
ostavi me ,pre nego bude kasno.

Sačuvaj ponos,obriši nos,
ne dodiruj me više,molim te.
Ostavi me,odlazi,leđa  okreni,
pre nego vrisnem izdajničko   ''Volim te''.

Ti!

Ti koja si osmehom svojim suze muške brisala.
Ti koja si zbog tuđih smrti naricala
a svoju smrt opevala.
Ti...Ženo od Vatre,Đavolja drugo,
otvori oči i pogledaj,
život je i ono drugo...

Kap kiše na prozorskom staklu,
pahulja snega na dlanu,
južni vetar što kosu mrsi,
čamac što na uzburkanom moru
buri prkosi.

Pokloni se jačima,na kolena klekni,
uvij marame od crvene svile umesto crnih,zloslutnih.
Trbuh svoj otkrij,neka iz tvog pupka med poteče,
u zagrljaj primi Mesec i sve njegove
verne pratilje, Zvezde.
Neka se na tvojim grudima slavuji gnezde.
Ostani TI,ne menjaj se.!

Umij se vodom studenom sa izvora,
ostavi tragove svojih bosih stopala
po kaldrmi posutoj smiljem i bosiljem.
Prekrsti se triput zarad običaja bar
i pogledaj u nebo...
Nad tvojom glavom kruži crni gavran.


(Ženama...Jer ono smo što smo i nemojte pokušavati menjati nas!)

Ti si moja pesma

E,mišu moj,taj zlatni okov oko prsta
ume da peče i svrbi i smeta,ponekad...

Ume da ponese pesma neka,
pa pokidaš lance i polomiš zlatni katanac
od tog kaveza od stvarnosti i realnosti,
od jave,od starenja,od svitanja do sumraka.

 I kada skineš taj vatreni obruč ,
ostaje ožiljak na domalom prstu,
beleg,zaštitni znak,pečat,žig...

 I lupaš glavom o zid
(''to boli,dabome''*,reče jednom jedan pesnik),
o taj zid sazidan od ćutanja,
od inaćenja,od mlaćenja prazne slame.
I mrviš dane u minute sporohodne,neprolazne.

I uzalud  istresaš jastuk od loših sećanja,od košmara.
Kad spustiš glavu sa namerom da sanjaš,
probude se sva mučna pitanja,
a svitanja postanu nedostižna.

I uzalud su,shvatiš tek tada,sve brige,sva lutanja.
Taj zlatni okov oko domalog prsta
nije zla sudbina
već samo zavet za večnost od srca dat.

Ne,nemojmo voditi unapred izgubljen rat.
Belu sam zastavu visoko na koplje istakla,
predaja,mišu moj,potpuna i bezuslovna.

Neće NAS ubiti pogledi preki,
nestrpljivi,mrzovolja i monotonija.
Ubiće nas reč preteška,
u pogrešnom trenutku izrečena,
ubiće nas taj prst uperen u nas,večne krivce.

Nisam se ja,mišu moj,izgubila u svojim pesmama.
Svaka ta reč napisana
kao živa rana peče u grudima.
Bekstvo,spas,prokletstvo il' blagoslov
ili samo sudbina,ko zna?

Ipak,i u pesmama svojim sam te veličala,
do Raja hvalila,do Pakla kudila,
kao i sebe i tebe sam,tek mrvicu,davala ljudima,
da te osete,zavole kao ja.

Taj zlatni okov oko prsta
ume da peče i svrbi i smeta,ponekad...

Tek ponekad,kad na korak smo od ludila.





*Stih ''To boli ,dabome''  ukraden je iz pesme Gorana  Tadića,iz prostog razloga što mi se sviđa!Goran,sigurna sam,neće zameriti (bar ne javno  :))    ) nadam se!

Probudite se sestrice,svetice!

Bacam čini,magijom šaram dane,
promešam zvezde pa ih nabacam na nebo bez reda,
usred podneva okačim Mesec umesto Sunca.


Zaustavim otkucaje sata,omađijam kalendare
pa vreme krene u rikverc,s kraja ka početku.

Ja nisam zaboravila vešala i Inkvizicije svete.


A vi...


Na kom ste proplanku zaspale,sestrice?

Zar ste Svete Vatre pogasile,samo da bi ste ih zapalile

posred srca Muških,nedostojnih?


Čije ste to konje krotile,amove im stavljale,

zar ste omađijale Njih,nevredne,nezaslužne?

Kome ste,pobogu,pogače mesile

i na sveti oltar ljubavi prinosile darove?


Vaši su Sveti Gralovi puni Njihovog semena.


Svoja ste tela po bagatelnoj ceni davale

a Boginje su vas vajale,Anđeli blagoslovili

da imate moć dostojnu i Boga i Vraga.

Gde ste pogrešile,svetice,sestrice?


Kom ste se to klanu priklonile?

Zaboravile ste svete dužnosti od Majke Zemlje poklonjene.

Zar ste i svoju iskonsku dužnost zaboravile?


Na poklon ste samo rebro dobile.


Od jednog rebra ste nastale a pogledajte šta ste sve postigle.

Silovane,mučene,ubijane,u ime Boga spaljivane,

hvaljene,slavljene,na pijedestal uzdizane,

kudili vas i proklinjali,ljubili i voleli

a bez vas ni Oni ne bi postojali.


Probudite se sestrice.

Bliži se vreme našeg sastanka.

Na istom mestu,kraj vatre,kraj vode,

na granici između Neba i Zemlje ,čekam vas.


Probudite se,svetice.

Završimo zajedno,sa krikom na usnama

eru vladavine Muškaraca.

Ti (ili Kako zgaziti crva)

Moji su oblaci svi od šećerne pene
ali nemoj,
nemoj da mi  ih pojedeš.
Moji su osmesi kao sunca zraci,
mogao bi na njima da se ugreješ
(besplatni su i delim ih svima).
Moje su želje poput leptira,
šarene,lepršave,nestalne,
čas ovakve,čas onakve,
ne hvataj ih,žele da su slobodne.
Moje su molitve nečujne za tvoje uši,
ne osluškuj,mogle bi munje da te oprlje.
Moji su pogledi čudni tebi,sumnjivi.
Veruj mi,nikada ih nećeš shvatiti.
Ne pokušavaj.Odustani.
Nisi me dostojan,nećeš razumeti.
Ti si crv.
Na svom stepenu razvoja ostani.

Sve mi je tvoje potrebno

Prevariš me lako.
Ušunjaš se u moj jastuk
pa tu strpljivo čekaš
da spustim ludu glavu.
Na prevaru mi se uvučeš  u snove,
napraviš pometnju
u tom mom,ludom svetu,
pa ne znam,sanjam li .
Dozivaš me bez glasa,
poput mante ponavljaš moje ime,
pa počnem da zamuckujem i uzdišem
i zaboravljam započete rečenice.
Pomisliš na mene
i onda  sve svrbi i smeta,
vrpoljim se i  češkam
a svi oko mene se čude i krste,
misle luda sam ,ako može više od ovoga.
Poželiš me  i obuzme me neka čudna jeza,
čas mi je toplo,čas hladno,
pa kidam odeću sa sebe,
smeta mi,suvišna je.
Ne gledaš me a ja ludim i crvenim
i cvilim kao napušteno kuče,
željno tvog dodira,milovanja.
Ne javiš se  a ja šaljem žalbe i reklamacije
Elektrodistribuciji,Telekomu ,
Vodovodu i Kanalizaciji.
Svi su mi krivi.
Na prevaru si me navikao na sebe
ili navukao kao narkomana na drogu
pa sad kriziram i vrištim i plačem
tražeći tebe,svoju večerašnju dozu.
Hleb si mi nasušni,vino oporo.
Sve mi je tvoje večeras potrebno.

Ne idi

Uvukao si se u mene,
okupirao glavu i sve moje snove
isisao iz nje a ti
suvereno počeo da vladaš.
Smetaš,gušiš me,ubijaš me polako.
A opet,
kada te nema u meni,
prazna utroba se grči,
traži te,
navikla na tvoj oblik
steže me i krvari,boli.
Nisam baš sasvim žena
kada tebe nema
a ti nisi ti ako me ne poseduješ
pa se hvališ samnom
kao medaljom na reveru,
šepuriš se i koračaš uokolo ponosan.
Ja pristajem  da budem niko,
ništa tek
ali bez tebe.
Naučio si me da dišem,
da hodam i govorim
pa te gledam kao dete
parče čokoladnog kolača ili torte.
Kao promrzlo kuče,spavam kraj tvojih nogu,
verno stvorenje koje čeka
da ga pomiluješ ili šutneš.
Umrla bih da te nema u meni.
Kao šamar kroz tišinu
odzvanjaju tvoji koraci.
Nosiš li mi tvoje telo kao hranu
ili odlaziš?
Ne idi.Ne idi.

Ja sam ovo što sam

Ja nikada neću biti nešto što nisam.
Neću,zarad aplauza,
nizati rime od laži.
Pljunem na papir sve što srce ima da kaže.
Običnim,svakodnevnim jezikom
raspletem kolo od reči
pa upletem,pa ožežem.
Ja sam ovo što sam.
Vrebam između redova.
Dam celu sebe,
izvrnem kožu,rasporim utrobu svoju,
srce na belom pladnju poklonim.
Čitaj me,razumi,
detaljno  analiziraj,cenzuriši,zabrani,ne čitaj.
Šta god.
Ja sam ovo što sam.
I ravnodušno te posmatram
napisana,od slova sastavljena.

Lažeš

Skini  šminku,šta će ti?
Lepa si,kažeš mi.
Nasmej se,kad se smeješ moja si.
Kažeš,smej se,to si ti.
Svuci haljine balske i maske
kojima kriješ svoje lepo lice.
Pokaži svoje telo,
kažeš želiš,voliš,hoćeš me.
Obriši taj karmin,
ljubim ti usne,kažeš.
Šta su prezrele maline,
kažeš,tvoje su usne slađe.
Skloni te šiške sa očiju,
ne krij zelenilo,
davim se u njemu,kažeš.
Gledaj me,pogledaj me,podigni glavu,
kažeš ponosno stani,
imala si se zašto i roditi.
Kažeš ćuti,volim te,kažeš.
Kažeš,dođi,pokazaću ti.
Ostani tu,budi mi potreba.
Kažeš moja si,gotovo,odlučeno je.
Nemam ja ništa sa tim,kažeš.
Odluka je od Boga ili Vraga.
Kažeš a ja ćutim.
Lažeš?

Šta je vreme

Nije se sat pokvario.
To sekundara zabušava
pa zastane,odmori.
Velika i mala kazaljka se spojile,
ljube se,bezobrazne
tu,pred mojim očima.
Vragolanke,misle da ću nasesti
na ono
''To neko misli na mene''.

Šta je vreme,
tek list u kalendaru
i brojka na časovniku.
Ja verujem u svitanje dana
i njegov smiraj.
Tako ja računam vreme.
I živim  danas ,
kao da sutra ne postoji.