Virtualna zbirka poezije by Marija Mihajlović Davidović na Facebooku

http://www.facebook.com/pages/Don-Kihot-sa-likom-%C5%BEene/200937866606474?sk=wall

Slovo srama

Predajem ti se,pesmo.
Stojim gola,pred tobom,
željna da te osetim u sebi.

I oči zatvaram
dok kliziš po mojim bedrima,grudima.
Vrištim u sebi,molim i preklinjem
da me uzmeš,da se po meni proliješ.

Grešna sam i prokleta
dok čekam da mi priđeš
jer pristala bih na sve
i sa đavolom bih tikve sadila
samo da me uzmeš i ostaviš po mom telu
ožiljke od dodira.

Žedna sam tvojih sokova,
sa tvog bih izvora i otrov popila.

Slaba sam,kukavički sam poklekla
pod teretom tvojih čini.

I predajem ti se,
blagoslovena,
pa radi samnom šta god poželiš.

Nikada,nikoga nisam toliko želela.
Žigoši me slovom srama,
jer sam ti se kao kurva nudila
i kao devica ti sebe zanavek dala.

Ti si mi nevinost ukrala.
Ti si mi prva i poslednja.

Besnilo

U tami moje glave,
poput kancerogenih ćelija, buja misao
o promenama,o koraku napred,o stepenici,
jednoj,do raja.

Mirujem,onako kako sam naučena,
da čekam i nadam se boljitku
i predano učim molitve svih religija,
za slučaj da zatreba,
pa da moram moliti svakog boga ponaosob,
njihovog i svog...
i postoji li razlika?

Učim sve jezike sveta
a stigla sam samo do poziva u pomoć,
jedino to može da pomogne,
jedino to može svako da razume ...

I ne gledam ljude u oči,
vidim istu bol ,poput svoje, u njima,
isto beznađe,iste želje,
ista muka kipti u ljudima.

Svi okreću glavu,
kao izlaz je poezija,
ventil,beg u nestvarno ,
jezik svih nacija.

A grešni smo svi,lažljivi,
topimo reči kao poluge od zlata
i ne ostaje ništa ,
tek prividno stanje mira
na papir prilepljeno
dok u nama peni besnilo.

I kao besne konje
krotimo sve naše skrivene pobude,
glumimo čestite,poštene ljude,
jer tako se mora,tako treba da bude.

Tako su nas naučili isti oni
koji su u svojim životima ostali zaglibljeni,
kažu letite,letite slobodni
a okove nam namaknuli,
krila odrezali.

Nesrećni i sujetni,pokazali nam
kako ne treba,kako se ne sme.
I šta im još ostaje od života?
Ja bar živim svoje pesme.

Morava

Šta bih još mogla da kažem,
što nisu mudriji od mene rekli.
Uzalud tražim reči,do sada nenapisane,nepostojeće,
da opišem tvoje usne i tvoj pogled i šum Morave.

Stalno,iznova,premotavam film unazad
i bezbroj puta započinjem pesmu
a uvek mi fali ona jedna reč,posebna,
da opišem letnju noć i svice i travu
i opet,šum Morave,tu,kraj nas,blizu
i one dosadne mrave što su nas napali
a mi,kao ludi poskakivali i vrištali u noć,
toliko jako da smo probudili uspavane pse
čiji smo lavež i urlikanje dugo zatim čuli
a više nismo znali da li to mi uzdišemo,zavijamo,vrištimo
ili smo i usnule rečne vile probudili
dok smo,umesto jastuka od svile
pod glavom osećali kamenje
a pod zadnjicama pesak Morave.

I ne umem da opišem to zvezdano nebo ,
koje je puklo pred mojim očima,
gotovo istovremeno kad i saznanje
da sam te sigurno volela i onda
kada za tebe nisam znala,
u nekom drugom životu
i da je i tada kraj nas,proticala ova ista Morava.

A opet,lako mi je voleti te a tako teško to uspem da izgovorim
jer uvek zafali ona jedna reč kojom bih priznala
da bih bez tebe i ja prestala da postojim.

Jedno celo

Hiljadu smo milja prešli
dok se konačno nismo sreli.
I nas su voleli
i mi smo voleli,
proklinjali nas i mi smo proklinjali.

Hiljade godina duša nam stara,
sve smo vekove preleteli,
ratovali,
u najtamnije rupe živi zakopani,
na lomačama spaljivani,
sa mačem u ruci
se,kao feniks,iz pepela uzdizali.

Mnoge smo usne ljubili,
kao starim vinom se drugima opijali,
tuđim telima se gostili,
poput vampira krv nam ispijali,
na balovima pod maskama
goli smo bili,
sami u sebe maskirani.

Za svojom drugom polovinom
smo tragali,
nikada nismo bili celi,
taj deo nas samih tražili,
za to ginuli pa se opet rađali,
uvek isto setni i sami,prazni,
kao bogalji živeli,
jedno bez drugog,nikada celi.

Mesto susreta nam uzmicalo,
uvek bi smo se za tren mimoišli,
munje i gromove dozivali,
orkane i bure podizali,
besni na sebe i svoju nemoć,
na isto mesto se stalno vraćali,
čekali,želeli,dozivali.

Kao mozaiku kad fali delić,
slagalici samo jedna slika,
tvoje se telo uz moje uklopilo,
od dva pola jedno celo nastalo.
Jesmo li se konačno čuli,
dok smo se
kroz vreme dozivali?
Jesmo li se konačno prepoznali?

Najzad pesma o tebi

Trgnem se kad prebrojim godine koje ostaju iza nas.
Da sam umesto dana, kilometre s tobom prelazila,
cela planeta bi nam bila premala
pa bi smo još tri planete, u kosmosu, prepešačili ti i ja.
Kao dva suprotna pola,minus i plus,toplo i hladno,
žedno i gladno,jedno smo se uz drugo stisli,
vazda različiti a opet, kao jaje jajetu, slični.
Hiljade i hiljade smo rečenica u isti mah izgovarali,
ja započnem ti završiš,ja oćutim,ti izgovoriš.
Kule od peska,ni na nebu ni na zemlji,gradili,
na istom jastuku različite snove sanjala
a istom se nadali i istom težili,
zagrljeni,ma slepljeni,nevidljivim nitima vezani.
Na svet smo iz različitih uglova istog kruga gledali,
centar tog sveta stvorili pa ga duplirali,
da ljubav nagomilanu u grudima podarimo
i naše centre istom količinom ljubavi obasipamo,
dva različita a ipak jedno,ka istom cilju koračamo.
Najlepšim bojama smo pejzaž našeg života bojili,
nijanse sive smo crvenom potirali.
Jedno u drugo,k'o u Boga gledali,
otiske ruku ,kao žigove,na tela urezali,
označeni pred ljudima i Anđelima,
celom svetu pokazali da pripadamo jedno drugom,
tako različiti ,ljubavlju vezani.
Jedno zbog drugog svega smo se odrekli,
iz sigurnosti roditeljskog doma u zajedničko gnezdo odleteli,
kao dva goluždrava ptića u svet realnosti bačeni,
zajedno smo odrasli,zajedno se od istih bolesti lečili,
zajedno prve korake odraslih pravili,
iz sporednih uloga preko noći
zvezde tuđih života smo postali,
zbog njih smo zablistali,zbog njih smo naučili leteti,
njima smo sebe na zlatnom pladnju poklonili.
Naša deca i ti i ja bajku smo napisali,
našu bajku sa srećnim krajem, bez zlih vila i veštica,
istim stazama,vezani čeličnim nitima,
otkrili smo put do našeg meseca.
Naša je ljubav nemerljiva.
Sve možemo ti i ja.

Humka sa brojem -11 783-

Odlazim svake noći
na to mesto...
To mesto...

Obilazim  groblje svojih snova.

Isti natpisi na mermernim spomenicima,
epitaf isti,ista rečenica,
na svima piše...
Isto piše...
''Ovde leži nada poslednja''.

Jedna humka,
sveže iskopana,zjapi prazna.
Humka sa rednim brojem
-11 783-

U ponoć
u minut do dvanaest
u nju ću još jednu svoju nadu položiti.

Svojim sam je mlekom dojila,
svojim suzama zalivala,
molitve šaputala ali nije preživela.

Kao i sve njene sestre
od iste bolesti je bolovala.
Surova relanost je na kraju i ubila.

Blagoslov

Jedino sam ja umela da ćutim
dok u meni besni oluja veka.
I brane se ruše i vulkani se oglase
a ja mirno posmatram
uzburkano more moje duše
a mogla bih pasti pod naletima
najtoplijeg povetarca,
ozbiljno načetih temelja
kroz koje se korov već probija.
Iza mene galopiraju besni atovi,
godine prohujale pod teretom briga,
a ja,slepa i gluva za uklete prikaze,
gledam u budućnost,
lica skamenjenog,
kao da nikada nisam zaplakala,
kao da ni jedna seda nije već
moje crne kose išarala.
Ponosno uzdignem glavu,
imala sam se zašto roditi,
namignem i zapevam,
verujem
da se nešto dobro mora
i meni konačno dogoditi,
da će me neki od bogova blagosloviti,
koji god,
s nekim ću se bogom već nagoditi.