Mrtvo more

Naiđe tako tuga neka,
kao  ogroman talas  zalutali čamac, me poklopi,
pa sve nestane pod tom silom
i sve se zacrni pred očima.

Čujem tihe jecaje nečije,
kao da proklete,umrle  duše zazivaju
i milost traže,
pa zatvaram uši da ne slušam ,
da ne čujem bolni vapaj.

Davim se a nema slamke
za mene,umornog davljenika
a ne umem da plivam
na tim tužnim talasima.

Uvuče se neka hladnoća u kosti,
jeza neka me zatrese
pa drhtim i tiho
molitve izgovaram.
Setim se Boga tek onda
kada mi je najteže.

Padam na kolena
jer ne umem da se molim drugačije.
Umornu glavu spuštam,
dopuštam moru tuge da me proguta.

Stiže me nečija kletva,
davno izgovorena.
Na mom čelu,od rođenja,
stoji beleg prošlog vremena.
Tuga neka i nečije lice,
tek avet,tek opsena se pomalja.
Prokleta sam,tužna,sama.
I tek mrva u ovom mrtvom moru ,
tek trag života,koji nestaje.

Pre sna

Poznat mi je taj lik
koji me posmatra
sa druge strane prozora.
Noću se pojavi,izroni iz mraka
i pretražuje pogledom
poznate bore oko mojih očiju
ili usana.

Klima mi glavom to čudo,iz mraka,
k'o veli ,nisi se promenila puno,
još si ona ista ti,
samo malo ozbiljnija,
malo zabrinutija,
manje šašava,više uzdržana.

Zamišljeno,prst na usne stavi,
kao da kaže da je vreme
da zaćutim,da slušam  samo
ili se tek čudi i pita
odakle li se znamo.

Poznat mi je taj lik,
iste su nam oči,ista krv
teče našim venama,
zajedničko nam je srce,
veliko,poma'nitalo
kuca u našim grudima.

Iste su nam bore,
čudo moje,
iste brige nas muče
danas k'o i juče.

'Ajd polako,poznata zverko,
skloni se sa tog prozora.
Spustiću roletne,
dovoljno si samu sebe gledala.
Vreme je da se spava.

Ljubavna priča (nečija...svačija)

Dotakne me tako,tek u prolazu,
nečija sudbina,priča o ljubavi,
potapše me po ramenu
pa nastavi,produži dalje.
Zaledi me,zaustavi,
začara mi korake pa se ,kao kip,skamenim,
pa zanemim od tolike potrebe
da razumem,da shvatim tuđe živote.
Često ne uspem da prepoznam
potrebe drugih da budu voljeni
a još češće ne umem da odgovorim na pitanje
''Kako neko može toliko voleti?''
Bez šanse da pomognem,da nešto učinim,
kao nemi posmatrač,navijam da se tolika ljubav
ostvari a opet...
Da li bi bila toliko jaka da njih dvoje
nisu razdvojeni?
Jedino što još mogu
je da slušam i ćutim,
da padnem na kolena i tiho se pomolim
''Bože,ako te ima,ako ti srce nisu pojeli štakori,
spoji ih ponovo,nek' žive od ljubavi!''
Molim i ponizno sklapam ruke,
ja koja  retko Boga zazivam.
Zamagljenim pogledom posmatram oblake,
opet,kao te zime sipe pahulje.
Možda će ova zima ponovo
spojiti njihove tragove,
možda će Bog uslišiti i njihove molitve?
Verujem.Verujem.


(Ova pesma je nastala kao moja nasušna potreba da iskažem osećanja koja je u meni izazvala nečija priča,ljubavna,tužna...I sve bi ,možda,bilo lakše,da nije reč o nekom koga volim kao svog najrođenijeg...Da nije reč o nekom ko je neizmerno tužan.)

Labudova pesma

Bila je to nasušna potreba
da objasnim sebe,
tek mrvu u ovom kovitlacu vremena,
sužnja,roba nametnutih pravila.

Tek sada vidim,
nemam ja snage,ne mogu se boriti
sa poremećenim moralnim normama.
Ne umem odgovoriti pravim rečima na uvrede,
plašim se palacanja zlih jezika.

Izvini.
Osećam da te izdajem.
Jedini si verovao da sam drugačija.
Verovao si u mene
čak i onda
kada ni  u samu sebe nisam verovala.
Jesam,srećna sam,tek sada.

Stavila sam tačku na ovu priču.
Bolje je tako.
Počelo je da liči na parodiju.
Neki loši ljudi su želeli
temelje da mi poljuljaju.
Moju kulu od snova da sruše.

Ne želim da ih primim u svoje snove.
Sama sam ih svojim bojama šarala.
Pobegla sam jednom iz njihove noćne more.
Nemam više snage,
ne mogu odbraniti svoju tvrđavu od  varvara.

Neka se raduju sitne duše,sujetne.
A mi...Srešćemo se opet.
Idem da bih,ponovo,slobodno disala.
Potraži me .
Biću sama.I piši.
I ja sam nekada pisala.



(Adio...Do neke nove pesme...)

Trgovac snovima

Ti trguješ snovima.
A ja...
Nemam više dovoljno reči za molitve,
 za Ode
koje bih  ponudila,
u zamenu za veru,nadu,ljubav.
Valjda moramo
preskupo platiti svoje snove.
Il' dušu Đavolu
il' telo Bogu,nema međuopcije.

Mogu li dobiti jedan san
''na lepe oči''?
Toliko puta si ih hvalio,
sad bih da uložim džokera,
mog skrivenog keca u rukavu.
Evo i oči dajem.
Da san pretvorim u javu.

Spajanje

I zašto bi smo sad
bili  ti i ja,on i ona,
budimo mi
budimo ljubav
budimo ostvareni san
Čemu ti sumnjičavi pogledi
Premeravamo,merimo,
tri puta razmišljamo
pa se onda spajamo
Ima li vremena
Imamo li snage
Da li su  ''oni'' dani
Da li je mesec u strelcu
Plima ili oseka
Jesen ili zima
Svejedno
Budimo mi
Ne ja,ne ti
Budimo iznad proseka
Tri sata i pet minuta
Zadihani,oznojeni
Oborimo rekorde
Spojeni
Mi

Kukavica

Ne čudi mi se,
naučila sam da ćutim i da slušam
ovu kukavicu u glavi.
Šta je srce?Tek motor koji nas pokreće.
Treba ga podmazivati češće,
da ne cvili i arlauče
a ja sam svoje odavno zapostavila
i digla ruke od njega.
Možda zato ne funkcionišem
ovih dana.
Eto...I ja sam,vidi čuda,
zaboravila kako je to biti luda,zaljubljena i...mlada.

Ne možeš ti razumeti,zato se i čudiš,
kako je to kad se sa svojom senkom stopiš,
pa ne znaš više gde počinješ ti
a gde se završava senka.
I jeste,lako je biti senka,
stopim se sa masom pa više ni sebe ne prepoznajem
a tražim se i ,tek po nekad,nalazim
u nekoj pesmi,nekoj čaši.
Umesto antifriza,u srce sipam vodku
ili vinjak,šta se nađe,
pa se opet pokrenem i opet budem ja.
Mlada,nečija,ne tvoja jer tvoja nisam bila nikada.

Eto,bilo bi lako stisnuti se,kao golubovi
na mom balkonu,jedno uz drugo,da ne ozebemo
ali pojaviće se neki besnov,musav od čokolade,
baciće se na nas,kao da smo mi celom svetu krivi
i razdvojiće nas ,zato...Čemu to?

Odavno smo sami na ovom svetu,
sami se rađamo,sami umiremo i,znaš šta,lako je
navići se na to,da budeš sam,da budem sama
tu,pod zajedničkim mislima,jedno uz drugo.
Ne zovi ovo tugom.Ne znaš ti šta tuga može.
Polomim čašu,podignem glas,zapevam,
da je oteram,da je zaboravim ali
tu je ona,uvukla se ispod kože
i postala je ja,moja krv,gorivo u mojim venama,
Molotovljev koktel bačen na moje sazvežđe.

Zato,ne čudi se i ne pitaj me gde sam svoje zvezde izgubila.
Ne znam,samo sam prestala da sanjam.
Bila sam ja i među zvezdama
i dole,među splačinama i znam,
naučila sam ,ne može mi tuga ništa
jer,bez tebe,nisam ni živa.
Eto,čudiš se čudu koje diše zato što mora.
Čudiš se kukavici koja gradi gnezdo
a znaš da će svoje snove poturiti drugom
jer nema više snage da se za njih bori.

Sanjaj ...I ćuti,ne govori.
Ako otkriješ svoje snove nekome,
mogli bi i da se ne ostvare.
Sanjaj...Sanjaj umesto mene.Čudo moje.

Osmeh

Moje lice je kao monitor kompjutera.
Pritisneš pravo mesto na mom telu,
pa onda čitaš sa mog lica sve što si poželeo.
Kopaš po  pretraživaču ,
pokušavaš da pronađeš značenje reči ''Ljubav''
a samo treba da pogledaš,
ljubav ti se prikazuje pred očima.
Enter,ljubavi,pritisni,
potvrdi,dozvoli mi da ti pokažem,
ono što kuckaš po tastaturi,što tražiš i pretražuješ.
Izguglaj traženu reč pa me pogledaj.
Ono što ti pokazujem samo je
odraz tvog lica u meni.
Da,ljubavi i ja se osmehujem!  

Život

Jeste,dobar je ovo život.
Neću da ga kudim i ogovaram.
Nad glavom žuti noćurci,
zvezde i drveće pod nogama.
I...ranjavano je srce i kidana duša
al' ipak...da nije rana koje ne prolaze,
da li bi smo voleli sebe i poštovali
sve naše pobede i poraze.

Jeste,dobar je ovaj moj životić,
jednog mi dana pokloni  balon u obliku srca
a već sledećeg ,u taj balon ,zabije nožić...
No dobro...

Nadimaju mi se grudi,
shvatim da dišem
tek kada ostanem bez vazduha,
kada me strefi neka pesma,
poznata a tek napisana...
Kad prepoznam svoj lik u nečijim tužim očima
i dve pahulje ,k'o dve zvezde u njima.

A zima je...Još jedna zima,
ne smem ni reći koja mi je po redu.
Zemlja pravi još jedan krug oko Sunca i svoje ose,
oblaci se namaknu na moje nebo pa odu,nestanu,
vetrovi ih odnose i donose...
I proleće će,pa leto...I Sunce.
Sve već viđeno.
I moj život...Čudo neviđeno!

Jutarnja molitva

Otvorim oči a pomešaju se boje,
plava i siva i crna...Tek crvena,o da.
Zagrlim jastuk sa otiskom tvoje glave,
ušuškam se ispod jorgana...

Jutro je u belo obojeno,
van našeg carstva je zima.
Stisni se uz mene,ugrej mi promrzla stopala,
poljubi mi oči,u ime svih odsanjanih svitanja.

Jutarnju molitvu šapućem,hvatam zaostale vile noći,
za naš  krevet ih vezujem,kradem im moći.
Kao figurice od porcelana,ređam po vitrini sećanja,
sakupljam kao opsednuti kolekcionar,svoje snove.

Vilinskim jezikom mantre izgovaram,
imuna na sve zore koje se zarude.
I nema nam druge,nema buđenja,
naš san se nastavlja i kad osvane

U mislima...

Vidiš li ili si slep kod očiju
kakva se promena u meni dogodila?
Pokrenuli se vetrovi,pomerila  se tla
a sve sam to postigla s tobom...U mislima.

Ne brini,nikada nisam ni bila ja,
pa se promena i nije puno primetila.
Malo mirnije spavam,šapućem molitve,
grlim oblake i...Sanjam.
 Dišem.Hodam.Živim,vidiš li,
živim kako umem i znam...
Bez tebe a ipak s tobom,
pod istim nebeskim svodom.

Drugačija ja sa drugačijim rečima,
ne više zaglavljenim u grlu.
Tužnija...Srećnija.
Mrtva a živa.

I tako te puno ima,u snovima.
Kao čarobnim štapićem,
mahnuo si nad mojom glavom,
uveličao me do neba,
posuo milion zvezdica,njima moje ime ispisao,
ukrasio me oblacima,posuo zvezdanom prašinom.

Sad mi  društvo prave vrapci i laste,
posmatraju me putnici iz aviona,
zadivi ih ta panorama mene,
pa me fotografišu kao osmo svetsko čudo,
ostaju bez daha,ushićeno prstom na mene pokazuju.

I hodam po tim oblacima,
belina pod nogama mi greje stopala
i letim,do zvezda i dalje,
s krilima umesto ruku,
s tvojim imenom na usnama.
Sama...A ipak s tobom...U mislima.


http://www.youtube.com/watch?v=Y8JI_wlNEck&feature=player_embedded#!

Nismo ni malo drugačiji

Čuj,nismo ni bolji ni lošiji od drugih.
Tek...drugačiji.
Iz naše duše prelivaju se sve one sitne boli,
koje smo nasledili,stekli,naučili poštovati.
Imaj vere u mene.
Negde sam zagubila onaj  ključić od srca
pa sad ti nema izlaska iz njega.
A ko te je ter'o da se zavlačiš gde ne treba?

Nisam baš sigurna koliko sam oblaka do sada preskočila.
Možda taj podatak ima neka lasta ili vrabac ali...
Jesam skakala, k'o onaj  pajac iz kutije,
plašila prolaznike,publiku,
loše glumce i pantomimičare.
Osmeh mi je bio sve oko glave,u krug,
uživela sam se u svoju životnu ulogu,ulogu pajaca,
pa sam i sama zaboravila šta se krije iza šminke,ispod maske.

I ne znam...Zašto izbegavam ogledala?
Valjda ne želim videti svoje oči
i pročitati ono što mi imaju reći jer...
Ko je taj ko se ne boji istine?'Ajd pokaži mi ga,
da mu ruku stegnem i čestitam na hrabrosti.
Ja je nemam i...Šta mi možeš?

Ne,neću ti otkriti sve svoje tajne.
Ima tu,na najgornjim policama sećanja
i nekih tajni koje sam sakrila i od same sebe.
Neka ih tamo,bojim se da se ne povampire
ako ih i pomenem a šta bi bilo tek kada bi
bile otkrivene...Ne smem ni da pomislim.
Ne plaši se,nema u njima tebe...
I šta pa ti imaš da sakriješ...Ili možda ipak...

Mada,šta mi i vredi sad igranje Ruskog ruleta
sa tvojim osećanjima.
Takve sam ti ja sreće,to i sam znaš,
iz mene će opaliti ,k'o metak ,neka laž
pa ću se posle,sama sa sobom smejati
i čestitati sebi.
''Eto,vidiš da nije teško'' reći ću,
''Dobro je,promašila sam,nisam rekla istinu''.

I eto,kažem ti ja lepo,nismo ni malo drugačiji.
Ma,samo smo statisti u ovom šugavom životu.
Uvek neko drugi dobije glavnu ulogu.
Samo ne znam ,zašto ja uvek dobijem ulogu pajaca.
Valjda ,navikli se ljudi da glumim iste likove.
Dobro,'ajd,neću da ih izneverim.
Nastaviću da glumim.A ti...Ne veruj u sve što vidiš!
I aplaudiraj mi.Znači mi kad to činiš.

Poslednja predstava jednog pajaca

"Laku noć, dame i gospodo.Evo i ova predstava je završena.
Bilo nam je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine...."


******************


U tami iza cirkuske šatre pajac skida svoj nasmejani lik.
Briše osmeh sa lica, dok napolju vrište  deca.
Ne,neće ih više zasmejavati.
Maska je skinuta,
crveni nos stoji usamljen, sada nekako tužan.
Cipele,one smešne, velike,
sada su ostavljene u nekom ćošku,da same pate.
Osmeh je nestao, predstava je završena.

Sada, taj tužni starac,konačno može ispustiti krik.
Celog života uveseljavao je druge,
iz šešira vadio cveće i marame u bojama duge.
I onog malog majmuna, njegovog jedinog druga,
jurio je po sceni u šarenim cipelama,
par broja većih.
Prskao je decu, u prvim redovima
iz svog smešnog,šarenog šešira.

Sada,pakuje svoje stvari i tako spakovane
ostavlja ih za nekog drugog pajaca.
U amanet mu ostavlja sve svoje gegove.
Ostavlja sve trikove naučene,
sve marame i sveće i šešire.
Ne može više o tome da brine.
Baca poslednji pogled u ogledalo
i u njemu vidi nekog drugog pajaca, sada bez šminke,
sa borama oko očiju i brazdama na čelu!


******************************


Proveo je tako,kažu,noć celu.
Kada su ga ujutru pronašli čistaci lavljih kaveza, kažu,bio je senka.
Otvorenih očiju još uvek je gledao lik u ogledalu
i ko zna šta je video.
Možda onog mladog pajaca,
sa  klovnovskim nosem i ogromnim osmehom.
Možda je te noći odigrao poslednju predstavu samo za svoje oči.
Možda je te noći odigrao najbolju predstavu.
Možda se te noći oprostio od života.
Gre'ota!

Osmehom zaseni sunce

 Ko te je  rastužio, moja dvorska ludo?
Ko te sa smehom razdružio
i zelenilo očiju obojio tugom?
Kaži kralju svome,ko se usudio da ti dirne u snove?

Ko ti je kao jednim potezom gumice
obrisao osmeh i nagrdio ti lice?
Kaži mi,kaži tvom kralju,
kome da naredim da odseku glavu?

Ko te je to rasplakao,vilo moja,moja kraljice?
Ko ti je na lice stavio tu grimasu ?
Kome da iskopam oči?Kome da polomim vilice?
Ko to tvoju dušu smrvi i poput pepela rasu?

Nasmej se jednom svome kralju,svom večitom slugi.
Kad si ti tužna tužni su i drugi.Ljubavi moja,nasmej se!
Osmehom zaseni sunce,neka se postide Rajske ptice.
Hajde,ljubavi.Osmeh na lice.

AVANGARDA

Udahnem a slova mi zalete,
pa počnem da  se davim i kašljem i gušim.
Kinem i ona izlete,rasprsnu se u milion kapljica,
zalepe se za papir
i poput bljutave mrlje
ostanu tu  a  ja   ih postiđena sušim.

Borim se sa željom da povraćam,
kreće neka muka iz želuca,iz stomaka,
iz nožnih prstiju
pa otrčim do prve bele površine
i ispovraćam reči
a one izlaze i izlaze i izlaze,
pa nikako da prestanu.

Ne želim da budem avangarda niti elita.
Borim se sa infekcijom  vijuga.
Stavljam obloge na vrhove prstiju.
Bole me noćima,žigaju me i nerviraju.
Potapam ih i ostavljam otiske.

Moždana tečnost curi niz moje lice.
Krv,znoj i suze horski pesmu pevaju.
Preteča sam vojskama ovoga veka
koje u sebi skrivaju  nepoznanice,
neodgonetnute tajne stvaralačkog procesa
koji je ostavio neizbrisiv  trag
i ispunio besmislom prazne stranice.

Posmrtni marš sobom odjekuje.
Lelek se čuje,kletve i molitve.
Dok pišem ,ponizno klečim.
Kolena me žuljaju i bole.
Sa samrtnim krikom na usnama,
iz mene izleće krvavi ispljuvak.
Pesma.

Ne budi me

Ne budi me.Još bih da spavam.
Toplo mi je ovde.
Vidiš da sam se sakrila
ispod  sedam oblaka.
Luda mi glava
pa juri snove
a oni pobegoše,na nogama od stakla.
Ne budi me,molim te.

Ostavi me.
Pa šta ako me nažuljalo
zrno graška ispod dušeka.
Ne smeta.
Ovo su moji snovi,moja bajka.
Samo me pusti da spavam.

Ne,ne ulazi mi u snove.
Ne želim da čujem tvoj glas,
ne mešaj mi se u moj svet  šaputanja.
Ne kvari mi svojim prisustvom
zemlju Nedođiju.
Odvedi svoje lice
da ne bude prvo koje ću da ugledam,
jednom kada prestanem da spavam.

Uzalud ću,znam ,da se probudim.
Ponovo će biti veče i neki čudni ljudi
oko mene,sene.
Popiće moje vino meni u čast,
častiće moje svirce,
pevaće moje pesme
a neće videti mene.

Ne budi me,molim te.

Svejedno mi *varijanta br.2*

Ti-Svejedno mi.

Ja-To će te više zaboleti
nego da besnim,da grmim i munje  šaljem.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li si tu kraj mene ili u meni,
da li si sena tek
ili stena.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li sam srećna ili nesrećna,
da li sam žena ili tek pola od čoveka.

Ti-Svejedno mi jer i kad si bila  blizu,
bila  si tek prolaznik užurban.

Ja-Svejedno mi a nisi ti kriv,ni malo.
Ja sam kriva.
Da,upotrebiću i taj izgovor,
izbledeo od silne upotrebe.
Nisi ti kriv,u redu.

Ti-Ako će ti tako biti lakše.
Svejedno mi.Bolje sam.

Ja-Nesrećna sam.
A tebi...Tebi srećno bilo.

Ti-Ponoviće se sve.

Ja-Svejedno mi.
Samo da te se ne sećam.
A i to mi je svejedno.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li su kazaljke poklopljene,
da li misliš na mene.

Ti-Svejedno mi.

Ja-Da li je broj pogrešan
ili to tvoj glas izranja iz tamne prošlosti.
Zaboravila sam.

Ti-Ja nisam.

Ja-Svejedno.

Svejedno

Svejedno mi.
To će više zaboleti
nego da besnim,da grmim i munje  šaljem.
Svejedno mi.
Da li si tu kraj mene ili u meni,
da li si sena tek
ili stena.
Svejedno mi.

Da li sam srećna ili nesrećna,
da li sam žena ili tek pola od čoveka.
Svejedno mi jer i kad si bio blizu,
bio si tek prolaznik užurban.
Svejedno mi a nisi ti kriv,ni malo.
Ja sam kriva.
Da,upotrebiću i taj izgovor,
izbledeo od silne upotrebe.
Nisi ti kriv,u redu.
Ako će ti tako biti lakše.

Svejedno mi.Bolje sam.
Nesrećna sam.
A tebi...Tebi srećno bilo.
Ponoviće se sve.
Al' svejedno mi.
Samo da te se ne sećam.
A i to mi je svejedno.

Svejedno mi.
Da li su kazaljke poklopljene,
da li misliš na mene.
Svejedno mi.
Da li je broj pogrešan
ili to tvoj glas izranja iz tamne prošlosti.
Zaboravila sam.Nisam.
Svejedno.

Ludak u meni

Onih par udubljenja u zidovima
su samo otisci moje glave.
Sjajno sam ih ukrasila
i baš lepa ispala  na tim čudnim fotografijama.

Nema ožiljaka na mom licu ni telu,
sakriveni su,duboko,u mom mozgu.
Ja sam iskrivljeni lik u ogledalu.
Ludak u meni se krevelji,uspeo je da sve prevari.

Posle svih preispitivanja,testova i  pregleda,
zaključak vam se sam nametnuo.
Pomalja se ponovo onaj pajac ,
tri koluta napred je napravio.

Dokaz sam živi da su ludi inteligentniji
od svih članova Mense.
Mogu da budem sve što poželite.
Ovaj ludak u meni živi moje pesme.

Konačno sam dobila vezu!!!

Zzzzzzvvvvvvvvrrrrrrrrr
Halo!
Halo,Bože,ja sam.
Kako,bre,ne znaš ko je.
Pa, ja sam,Marija.
Zar ti nisi onaj što sve zna?
Dobro,evo,što si nestrpljiv.
Zovem da pitam
da nisi možda zaturio moj broj negde.
Vidim,ne javljaš se,
ne odgovaraš.
Kako nisi primio moje poruke?
Promeni sekretaricu,očigledno zabušava.
Nemaš sekretaricu?
Pa,kako onda ne znaš da sam zvala?
A,loše veze pa nisi mogao da me dobiješ!
Hoće to,kad je moje nebo
non stop oblačno.
Kako s kim razgovaraš?
Pa,rekla sam ti.
Marija ovde.
Dobro,evo šta sam htela još  da te pitam.
Da li postoji mogućnost da...
Halo!?
Halo?
Halo!!!
tu tu tuuuu  tu tu tuuuuu

Nesrećo

Ukrašću ti odraz,nesrećo.
Ukinuti vazduh koji dišeš.
Srušiću ti tron,zarobiti ti čuvare,
baciti u okove sve tvoje verne sluge.
Poremetiću ti funkcionisanje
svih pet čula.

Zabraniću da ti se klanjaju
verni podanici.
Baciti te sa prozora najviše kule
u koju si se sakrila.
Ti bi da budeš bliže zvezdama i oblacima,nesrećo?
Na pogrešnu si se namerila.

Ne dam moja carstva.
Za njih sam se  časno borila.
Krv Aleksandra Makedonskog
teče mojim venama.
Atila mi je predao na poklon
bič Božiji.
Na kolena ću te baciti.
Za milost ćeš me moliti.

I krst sam spremila,
tebe nekrsta da sagorim.
Sa svim Božijim Anđelima se,
rame uz rame borim.
Okiti svojim kukavičjim perjem Lucifera,nesrećo.
Pobegni s njim u Pakao.
Naći ću te i tamo.

Ove bih zime da te zazidam u zidine

Ove bih zime da te zazidam u zidine

moje tvrđave od snova.

Tražićeš sebe po lavirintima.

Sretaćeš ljude sa vučijim glavama,

ogrnute u ovčije kože.

Plašiće te sva magična ogledala,

tvoj lik neće biti tvoj.

Na tren ćeš pomisliti da si se našao

u središtu Danteovog pakla.

Saplitaćeš se o tela

umornih cirkuskih nakaza,

ostavljenih da sanjaju svoje snove

o običnim ljudima.

Negde ćeš sigurno naleteti

na ženu sa sedam glava.

Ne gledaj je,začaraće te očima.

Tužni pajac će,u nekom ćošku,

umorno iskakati iz svoje kutije,

kivan na decu,

što još ne shvataju

njegovo uvređeno ruganje.

Dok lutaš, čućeš kukumavku

ptice kukavice.

Tražićeš satove sa kojih bi pročitao

koliko ti je još od života preostalo.

Gazićeš po starim listovima kalendara,

po pravim svedocima prošlih godina.

Tražićeš svoje izgubljene dane,

kopajući po prošlosti

kao po starim dnevnicima.

Na starim kaminima

čekaće te sve moje

upaljene sveće,namenjene tebi.

Poput stare bajalice, začućeš reči

mojih nenapisanih pesama.

Ostale su zarobljene okovima od snova,

sagorele sa prvim zracima sunca,

kao ona nečasna stvorenja.

Shvatićeš da u mojim snovima

mene nema.

Da si sam, osuđen na moje sećanje.

Ove bih zime da te zazidam u zidine.

Da te zarobim u nezaborav.

Ubij pticu rugalicu

Osveti mi se
za sve moje reči neizgovorene.
Dokaži mi da si
ponosan predstavnik svog roda,
zasluži pridev 'jači'.
Stani odvažno kraj mene
i dokaži se i onde gde sam i ja jaka.
Odvažno se uhvati u koštac
sa silama mraka.
Pobedi apatiju i nemir.
Ubij pticu rugalicu,kukavicu.
Pronađi reči nikada izgovorene.
Pokušaj da nadmašiš mene
u  navodnom umeću
izbegavanja odgovora.
Shvati   da to nije umeće
niti talenat.
To je samo nedostatak pravih reči
u presudnim momentima.
Setim se ja pravih reči
ali obavezno kasno bude.
Onda me guše,prete da me ubiju,
onda mi moje reči sude.
Nauči se da ih zapišeš,
kao podsetnik,kao nemu molitvu duše.
Ne dozvoli  Pandori
da ponovo otvori  kutiju.
Ne dozvoli da  moja vera i nada u tebe
nestanu.
Ne dozvoli da se moje iluzije sruše.
Budi jak i onda
kada sumnjam u tebe.
Dokaži mi  da nisam uzalud verovala.
Stani,ponosan i jak,tu,kraj mene.
Na tebe sam se kladila.

Kad odem

Mudrovanja dokonog škrabala

Pokušala sam puno puta da napišem pesmu koja bi bila stilski lepa,u rimama,prava umetnička,jednu od onih koja bi se svidela kritičarima ili žiriju na raznim takmičenjima.

Pokušavala sam,priznajem ali ne ide!Meni, u sekundi,naleti milion reči,u trenu nastane pesma,krene negde iz stomaka,napišem i više se i ne vraćam na tu pesmu.Ne sređujem je, ne uređujem,ne ispravljam da bi gramatički bila ispravna.Valjda je to zato što pesme pišem da bih smirila sebe,zbog sebe,prvenstveno zarad smirenja moje duše.

Kritikovali su me,priznajem!Govorili mi da moram da radim na svojim pesmama,da zastanem malo,pre nego objavim pesmu,da je pregledam,pročitam nekoliko puta,govorili mi neki da ,to što pišem,ništa ne vredi,da ja zapravo ne znam da pišem pesme.Zabolele bi me te kritike ali tek na tren.Tako je nastala pesma 'Odgovor kvazikritičaru',tako je nastala pesma 'Ej,vi!',tako sam napisala pesmu 'Psovka' (jednu od meni najdražih)...Zapravo su ,na kraju,zbog njihovih kritika nastale nove pesme.

Pišem zato što sam pronašla najbolji način da smirim sebe.Zato što tako kažem ono što mislim,ono što osećam...Volim da pišem,ma koliko nekima delovala uvrnuto,blesavo!

Nisam sigurna u sebe,naravno da mi nedostaje samopouzdanja,naravno da imam tremu svaki put kada treba da pročitam neku svoju pesmu.Posebno me drmne trema kada se nađem među ljudima koji su se dokazali na polju poezije,koji su već godinama ime među poetama...Naravno,sve su to ljudi sa nekim 'drugačijim zvezdama u očima' (što bi rekao moj prijatelj Ivan Dodić) i da nije njihove podrške,verovatno bih odavno presavila tabak i svoje,napisane pesme,zatrpala starim novinama i recepisima.Uživam sa tim dragim ljudima,svi su oni,po malo,nalik meni,svi sanjaju neke lepše snove i svi žive neke svoje,posebnim bojama,obojene živote!

Ne smatram sebe pesnikinjom.Drugi su me tako nazvali.Mogla bih sada odmah da nabrojim bar deset pesnika i pesnikinja,književnika i književnica (mojih prijatelja) koji su ,zaista,to što jesu,pravi majstori pisane reči i kojima se divim.Nadam se da ću imati tu privilegiju da me smatraju svojim prijateljem još dugo.

Sa svojih tristotinak napisanih pesama,ja sam tek amater, početnik,škrabalo,piskaralo.Ipak su one meni najveće blago.I eno ih na polici,među knjigama koje sam dobila od dragih ljudi.Neka ih tamo,neka se množe!Ponosna sam na njih!

PRE ODLASKA

Otići ću.

Na stolu ću ti,umesto oproštajnog pisma,

ostaviti svoje srce pa radi s njim šta hoćeš.

I onako si ga toliko puta ranjavao

da mi takvo okrnjeno više i ne treba.

Previše smo dočekali svitanja zajedno.

Sada bih sve naredne zore da prespavam.

Namiriši jastuke u neke druge mirise,

sakrij moje tragove u postelji,

promeni posteljinu,onu našu baci,

da te ne podseća na mene,na obrise mog tela,

da te ne seća na moje uzdahe,snove i šaputanja.

Milija su mi sada sva moja buduća lutanja

od naših zajedničkih mirnih luka.

Nacrtaj sebi lažan osmeh na lice,

našij sebi krila Anđela,

stavi masku nekog drugog čoveka,

pokušaj da budeš drugi neko,

ipak ćeš ličiti na klovna,

tebi zapravo maska i ne treba.

Sve svoje osobine akrobate

ponudi nekom ko je bar malo naivniji od mene.

Svoje telo kameleona ponudi na tender.

Meni je dosta.

Upoznala sam sva lica i naličja tebe.



~~~~~~~~



Ali....pre nego odem,

naučiću te kako da odglumiš sreću.

Naučiću te kako da sakriješ rane koje krvare.

Naučiću te kako da se boriš i onda kada si najslabiji,

kako da ustaneš kada ti je grob potrebniji.

Naučiću te da preživiš i onda

kada ti se čini da je nemoguće preživeti,

naučiću te da budeš čudna zverka,

stvoriću od tebe čoveka.

Pre nego odem to će biti

moja osveta.

Na mojoj duši tetovaža

Na mojoj duši tetovaža.

K'o u stenu

ugravirana dva lika.

Jedan nasmejan,drugi tužan.

K'o u lutkarskom pozorištu,

tuđom rukom vođena,

moja dva lika

u večitom sukobu spojena.

Dobiju bitku pa je izgube.

Objave primirje.

Zalepršaju bele zastave

a onda na kvarno,

jedno drugo sapletu.

Umotaju se jedno drugom oko nogu.

Zabrane kretanje.

Vežu jedno drugom ruke.

U večitom zagrljaju,

životom zavađeni hode.

Večite ratove vode.

Sudbinom spojeni,

krvlju povezani.

Na istom tlu odrasli.

Za iste se granice borili.

Istom cilju težili.

A stalno jedan od drugog bežali.

Moja dva lika,ukleta.

Blaženo miholjsko leto,jedno i sveto za njih...

Nisam ti ja bilo ko

Nisam ti ja bilo ko.

Ovo zeleno oko

još je dom zvezdama,

ove ruke još grle

oblake k'o jastuke,

ove noge još nose

čizme od sedam milja,

ova je duša uvek

Ruža Vatrova bila.



Nisam ti ja bilo ko.

Ja sam ona što leti visoko,

sa pticama ti dom,

u najvišim

krošnjama drveća, pravi.

Još u ovim grudima

biju damari,

svi ludi snovi su

još u ovoj ludoj glavi.



Nisam ti ja bilo ko.

Ja sam ona što

sa osmehom pozdravlja

svaki dan novi,

ja sam ona što se

pred ikonom

Jovana Krstitelja moli,

ja sam ona koja veruje

da su svi ljudi dobri,

ja sam ona koja se ne predaje,

ja sam ona koja te voli.

I šta bi ti sad?

I šta bi ti sad?

Da besnim,

da kao dodola dozivam kišu,

da svojim dahom izazovem

orkane i bure na dvoboj,

da poljubim žabu

i pretvorim je u princa,

da od zmije šarke

napravim kućnog ljubimca?

Neću!

Od jutros ona druga ja je

počela da živi.

Ona kojoj je tek tren potreban

da se smiri,

ona koja bi samo da živi,

ona koja će uz veselu pesmu

da sedi na stolici

i da cupka nogicama

ispod stola.

Ona koja će se,samo u mraku,

skinuti gola.

Ona koja će čašu uvek puniti

do pola,

ona koja će voleti

svakog vola

koji će joj ružu,crvenu,

bez razloga pokloniti.

Ona koja ništa neće objašnjavati.

Ona koja će mirno

vetrove sudbine podnositi,

ona koja neće nikome prkositi.

Hoćeš li me ,ipak,takvu voleti?

Mislim da nećeš!

Umetnost rastanka

Milion sam reči ispisala

a uvek mi je falila ona,jedna,posebna,

da opišem ljubav.

U milion boja i nijansi

sam svoj svet bojila

a jedna boja se ,sama,zauvek utisnula

u moju sliku života,

boja koju nikada nisam ni volela

a ipak sam se iza nje krila,

svaki put kada sam tužna bila.

Crna mi je sliku sveta obojila.

Sa milion nota sam odsvirala

svoje korake po kaldrmi života,

u ritmu najlepše muzike

sam koračala,poigravala,

na sred trgova ljubavi plesala

a ipak,uvek mi je nedostajala

ona jedna savršena nota

da bih svoja osećanja opevala,

odsvirala.

Svoje sam dane ,sama,režirala,

scenarije za svoj život ,

sama pisala

a opet,jedna scena,

tragikomična,naučno- fantastična,

stravom i užasom obavijena,

ostala mi je ,u pamćenje,urezana.

Da me podseća,

da ne postoji savršena reč

da objasni ljubav,

da ne postoji boja

da oboji tugu,

da ne postoji nota

da predstavi zvuk jecaja,

niti film koji bi

nas naučio

kako da preživimo rastanak.

A moglo je biti i ovako...

Mogli smo se sresti u nekom nepoznatom gradu,
jedno pored drugog proći a ne zastati,
niti se osmehnuti jedno drugom ,u prolazu.
Mogli smo u pogrešnom trenutku glavu okrenuti,
zbog nekih tuđih očiju snevati.
Mogli smo ,u jednom trenutku,pogled spustiti
i ugledati,možda odvezanu pertlu na cipeli,
pa se sagnuti i dok mi
uposlimo ruke tim bezveznim radom,
mogla je tuđa senka pokraj nas zastati,
pomoć ponuditi i na kafu nas pozvati.
Mogli smo zbog drugih srećni biti,
zbog tuđeg lica slike ljubiti ,
zbog tuđih se reči dobro zamisliti
i poleteti,nebu pod oblake
pa na oblak,zbog nekih drugih sleteti.
Mogli smo se zaglaviti u nekom liftu,
negde između četvrtog i petog sprata
pa besni zbog kašnjenja na sastanak sa nekim drugim ,
psovati zastarele liftove,buba ruse
i sistem u stanju raspadanja
a ne primetiti te oči tužne,zabrinute,
to lice išarano borama, kao mapa
koja vodi do tog srca,uznemirenog,
sakrivenog u tim ponosnim,balkanskim grudima.
Mogao nas je i letnji pljusak ,bez kišobrana ,
na sred gradskog trga zateći
i mogao nam je neko drugi prići
i svoj kišobran ili svoju jaknu ponuditi
a mi bismo ,sakriveni ispod te jakne ili kišobrana,
jedno kraj drugo prošli i ne bismo se ni osvrnuli,
zabrinuti zbog mokre majice,tek sređene frizure
ili zbog ocrtane figure tela ispod tanke letnje haljine.
Mogli smo ,zbog svoje druge polovine,
ceo svet prepešačiti ,večito tražeći
a nikada ne naći i nikada se
sa svojom drugom polovinom spojiti,
makar na tren,pa da tren večnost postane.
Mogli smo...Samo da se tada nismo oko sebe osvrnuli
pogledali i konačno videli,prepoznali.
Mogli smo...Ali nismo.

Mi jesmo...

Mi jesmo...



Tuga,smeh,nevinost i greh.



Mi jesmo...



Stvarnost,,mašta,smisao i besmisao.



Mi jesmo...



Rođenje,smrt,Raj i Pakao.



Mi jesmo...



Tišina,galama,pomirljivost i buntovnost.



Mi jesmo...



Svađa,pomirenje,nepostojanje i vreme.



Mi jesmo...



Sve je u nama.Tako nastaje drama.



Mi jesmo...



Život i pročišćenje.



Prepuštanje i borba.



Snovi i ostvarenje.



Planovi i neostvarenje.



Mi jesmo...



Mi preživljavamo.

Spavaj ludice

Trk u krevet,glavo luda.

Na jastuk glavu spusti.

Oteraj te ružičaste bubice.

Osedlaj oblake.Zaviri u snove.

To što sanjaš mnoge su

pre tebe sanjale i

ostvarenje svojih ludih snova,

čvrsto stežući oči,

kroz carstvo želja ganjale.



Manite me svojih izgovora,

moje umorne oči.

Ni prve niste,

koje ste u mraku,

pokrivene preko glave,

tražile izlaz iz tame.

Niste ni poslednje koje su videle

najcrnje dane i najsvetlije noći.



O,uspavaj se,već jednom,

budalo glupa.

To,u grudima,

tvoj sat života melodiju stvara.

Slušaj uspavanku

tih ritmičkih udaraca.

I taj sat će jednom stati,

izdaće te ta tvoja ludica.

Osluškuj ga sad,dok još lupa.

Odigraj valcer u snovima.

Svi ćemo jednom doći

do kraja puta.



Spavaj ludice.

Tvoje srce još uvek lupa.

Pitaj!Odgovaram!

Ako upitaš kako sam,

da li sam i gde sam

daću ti odgovor

jednako glup

kakvo je i tvoje pitanje.

Odgovoriću...

Dobro sam,nisam i nigde sam.

A jesam negde...

Sigurna sam da jesam.

Ne pitaj zašto sam,

koliko ću i kada.

Nema razloga,

sitnica je to tek

jer nekada ću ...

Nekada,mada...

Prošao je već čitav vek.



Loše sam,jesam,tamo sam,

zbog tebe sam,do kraja ću...

Nikada!

Zadovoljićete odgovori,

sigurna sam...

Mada...

Ostaje nada!

Melodija života

Dodirni tu strunu u grudima mojim

nek' tiho zaječi stara violina

Melodija ta opija,boli,

note su te lek bolesnima.



Pokreni tu lavinu sa mojih usana

nek' poteče,nek' ožeže prste tvoje

Prati trag do mojih umornih očiju

zvezde su dok te gledaju zenice moje.



Dozovi kiše,uragane,bure,

nek' strast zagolica svaki pedalj mog tela

Učini sve,zaludi me,voli me,

Melodiju života s tobom stvoriti sam htela.

Noćni čuvar (posvećeno mojoj deci)

Mesec namiguje,sanjiva lola.

Svod nebeski išarale zvezde.

Na zemlji su vile, pod plaštom noći,

za vas šal od svile vezle.



Milion latica žutog noćurka,

sa dlana sam vama,noćas, poslala.

Sklopila savez sa zorom rujnom,

izlazak sunca zbog vas odložila.



Noćas dok snevate u postelji mekoj

snove vaše čuvaće Anđeli.

Sanjajte lepo,ko u bajci da ste nekoj.

I majka kraj vašeg uzglavlja stražari.

Onima koji pevaju o ljubavi

Misteriju ljubavi smo rešavali

kao ukrštene reči,

tražili prave odgovore,

premeravali i merili.

Na jedan tas stavljali razum

a prevagnuo onaj drugi,

na kom smo osećaje posejali.

Rečima smo opisivali emocije

a uvek nam je falila ona jedna,posebna,

kojom bi smo svoju ljubav opisali,

zauvek je ovekovečili

i pripisali samo nama.

Nečije tuđe oči smo sanjali noćima,

zbog jednog osmeha pisali poeme ,

na nečije tuđe usne utisnuli

žig od naših usana,

zbog nekog tuđeg lica

verovali u srećne krajeve.

Živeli smo zbog ljubavi ,

uvek puni nade da će trajati večno,

sve svoje pesme

nekom posebnom posvetili,

a nismo se setili i nikada nećemo

da smo sami za trajanje

svojih ljubavi zaslužni.

Naše ljubavi trajaće večno

samo ako o njima pričamo,

samo ako ih rečima veličamo.

Zastani čoveče

Zastani,čoveče.Odmori,predahni.

Okreni leđa bolu i patnji.

Neka te nasmeje smeh detinji,

neka te njihov nestašluk u detinjstvo vrati.



Šta je to s tobom?Osmehni se,opusti.

Odvrni muziku na najjače,zapevaj,odmori se.

Boginjama ljubavi pokloni se,

zamoli ih da ti se ljubav u srce vrati,potrudi se.



Čemu maska zla na tom umornom licu?

Otprati pogledom onu slobodnu pticu.

Zašto okrećeš leđa čudima,

zašto se više ne raduješ ljudima?



Molim te,čoveče,život je kratak,

ne daj mržnji da ti lice ruži.

Poljubi ikonu Svetog Jovana.

Malo ljubavi i pažnje svojim bližnjima pruži.



Probudi se iz te sumorne more,

pozdravi sa radošću sledeći dan.

Veruj u ljubav.Biće ti bolje.

Veruj u nadu,veruj u san.

Mirno spavaj, Marija!

Gde se uspavala Marija?

Na kom je jastuku

spustila ludu glavu,

sklopila oči i usnula umorna?



Da li je sanjala sunčana jutra

spokojna svitanja,

noći bez milion postavljenih pitanja,

bez 'Zašto?' i bez 'Kada'

i bez 'Da li nekada...'?



Na kom je proplanku pronašla

krevet dovoljno mek i udoban?

Gde se smirila i opustila,

gde je umornu dušu ispustila?



Koji je kamen spomenik,

koji je stih njen epitaf?

I šta bi se o njoj moglo reći

osim 'Živela je negde ...nekada...'?



Šta je u amanet ostavila?

Po čemu će je pamtiti

osim po rečima koje je

u večnost uklesala?



Otišla je bez 'Zbogom'

i bez 'Do viđenja'.

Izbegla je, pametnica, sva poniženja,

jer je shvatila da su i za emocije

počela sezonska sniženja.

I Bogu se ljudi smučili

I Bogu se ljudi smučili.

Komšija komšiju ne poznaje,

roditelj dete odbacuje,

ćerka majku vređa i pljuje,

otac decu kune i psuje.

Brat i sestra zaratili

zbog dva ara njive,

zbog međe,zbog deteline.

Drug drugu nož u srce zario,

kažu dužan mu pet banki bio.



Kuda ovaj svet ide?

Sudnji dan se bliži,

meni sve jedno je.

Dobre duše za milost vape.

Premalo nas je

i nažalost,

biće nas

sve manje i manje.

Sudbina sveta

Samo po sebi se nameće pitanje:

kuda nas vode putevi sudbine?

Da li se istom Bogu

molimo u svitanje,

zašto se odlučujemo za skitanje?

Koji nam to Đavo ne da mira,

pa nas mami na greh,

na noći pune nemira?

Kome stari svirac ,na nebeskom tronu,

na violini gudi i svira,

može li čovek svoju sudbinu da bira?

Jesmo li ,zaista, sami tvorci svoje sreće

i imali ,od te zablude, veće?

I u crkvi,dok palimo sveće,

da li se molimo za javu il' za san?

Jesmo li srećniji dok sviće dan

ili dok se u sumrak

spremamo za miran počinak?

Recite mi,ima li odgovora

na ova moja pitanja

ili će proći još mnoga leta

dok ne otkrijemo sudbinu sveta?

Naći ću i ja kad tad svoje proleće

Mogla sam zastati

da sam znala kad treba,

kad bi zidovi bili učitelji

koje sam glavom udarala,

kad bi greške bile učiteljice

koje sam stalno

iznova i iznova ignorisala,

jer ko sam ja,

tek još jedna luda,

koja veruje u čuda,

koja još uvek misli da je

dovoljno raširiti ruke

i leteti,leteti,

koja još uvek miriše cveće

a ne zna razliku

između veštačkog i prirodnog,

koja voli svim čulima

i uživa u lepom.

Mogla sam zastati i razmisliti

ali ko sam ja da znam

kada treba stati

jer ova luda glava

još veruje u 'bolje sutra''

pa makar nikada ne svanulo,

koja se ne uči na svojim greškama

a savete deli grešnima.

I ja ću jednom stati

kao što ćemo svi jednom,

a do tada...

Ko zna?

Još ima neistraženih daljina,

još ima dana i godina,

život je predamnom,

naučiću i ja,

jednom,nekada.

Sasvim običan dan

Žaliću se na hormone,pms,

trenutnu neuračunljivost,

potisnut bes,stres,

loš dan,mesec i godinu.

Reći ću ti da sam jutros

jedva sredila frizuru,

vlažno vreme i kosa mi podivlja,

ne znam zašto.

Objasniću ti zašto su

privlačnije žene sa manjim grudima.

Preneću ti najnovije vesti,

pročitaću ti crnu hroniku,

zajedno ćemo otpratiti

najnovija istraživanja

i ankete o nekim

nebitnim stvarima

i konstatovati da niko ne govori

o onom što svakoga zanima.

Hoće li poskupeti struja,

koliko je gladne dece u svetu,

koliko je zlostavljanih žena,

koliko nasilja u školama.

Ležeći u zajedničkom krevetu,

odmah posle tuširanja,

spremajući se za počinak,

dogovorićemo se oko toga

ko će ujutru otići po hleb,

ko će odvesti decu do vrtića

i šta ćemo imati sutra za ručak.

Žaliću se na bolove u kičmi

od dugog stajanja,

dugo ću se vrteti po krevetu,

stalno te gurkajući nogama.

Dugo u noć ću uzdisati,

osluškujući tvoj ritam srca,

Pokušaću da uhvatim niti

i shvatim kako da preživim

do svanuća i kako ću ti,

na najbezbolniji način saopštiti

da mi je zafalilo

malo ludiranja i bezbrižnih buđenja

a da ,pri tome,ne vidim

tvoje poglede pune čuđenja.

A sutra...sutra je novi dan.

Mojoj majci umesto pisma

Shvatila sam,majko,

koliko je duga noć

kada su nam neizvesna svitanja.

Shvatila sam da postoji

samo jedan odgovor

na milion različitih pitanja.



Sada znam i ja

koliko je teško braniti

slabim rukama

naš porod

od ovog sveta zlog.

Shvatila sam,majko,

žena može imati samo

jednog prijatelja,

iskrenog,pravog.



Uzdahom obavijaš

svu svoju tugu,

pogledom pratiš šarenu dugu,

kao čuvar gnezda

ponosna stojiš

ni jedne se opasnosti ne bojiš.



Sile zla šalju ti

svakoga dana orkane bola,

trpiš i ono što bi slomilo

i najjače.

Umiljavaš se voljenima,

služiš ih i dvoriš,

braniš ih kao mačka svoje mače.



Odmor ti treba,majko,

odmor od briga,od tmurnih dana.

Glavobolje su posledica

skrivenih rana.

Zato tebi,majko,

posvećujem ovu pesmu.

Tebi,jer ja nikada

tako jaka biti neću.



Tebi koja voliš,

tebi kojoj se divim,

tebi koja ćeš večno da živiš,

tebi koja se za mene moliš,

tebi zbog koje i ja

srećna živim.

Izgubljena

Negde smo se mimoišli.

Ti si,na Raskrsnici sećanja,

najverovatnije,

skrenuo u Nezaborav

a ja produžila pravo

u Očaj.

Napravila sam mapu

naših susreta,

označila sve,meni važne,

tačke poklapanja,

crvenim markerom,

na marginama, zapisala

najvažnija

pogažena obećanja,

napravila paralele

od tačke Ja do tačke Ti,

gumicom pokušala da obrišem

sve uvale i zabrane,

sve reči i uvrede,

pokušavajući da te nađem.

Kompas mi se pokvario

negde na pola puta

od Mene do Tebe,

polomila su mi se Velika kola,

Mali medved je pobegao iz brloga

pa sam,nemoćna,

morala da produžim,

sa kartom u jednom pravcu,

preko Očaja

do Ludila.

Uzalud

Moje su noći još obojene tobom.

U grudima mi još,zaglavljen,

stoji vrisak nevrisnut.

Moje oči još reflektuju tvoj lik

izgubljen u svom tom zelenilu.

Na zidovima,umesto moje senke,

lutaju obrisi tvog tela.

Poznajem te linije,

svojim sam ih rukama vajala.

Nisam ja vajar da živim od svog rada.

Ja samo pokušavam

da te,sebi,za nezaborav,izvajam.

***********

Nisu bile delotvorne

sve one mađije

kojima sam pokušala da te omađijam.

Uzalud sam, ispod tvog jastuka,

ostavljala ,u crveni končić,

uvezane moje snove.

Uzalud sam učila sove

da ,oko ponoći,

izgovaraju tvoje ime.

Nisu pomogle ni rime,

u gluvo doba ispisane,

na stranici moje duše.

***********

Predano sam učila golubove

da ,pod oblakom žudnje,

ispišu moje ime ,svojim krilima,

nad tvojom glavom.

Hodao si gradom

gledajući svoja stopala,

koja sam proklela

jer su te od mene odvela.

Nisi pogledao u nebo,

nisi pročitao moje ime

od sivila izvezeno.

Sve,sve je ostalo uzaludno.

Nisi se ni okrenuo...Kad si odlazio.

Ti si moje sve

Ti si moje sve.

Moje raščupano 'Dobro jutro',

moja prva jutarnja kafa,

moj partner u zločinu,

moja briga,

moja jača polovina.



Ti si moje 'Volim te'.

Moje 'Do kraja života',

moje 'Bolje sutra' u koje se kunem,

moja budućnost,moj oslonac,

neko bez koga ne umem.



Ti si moje 'Nerviraš me'.

Moj večiti krivac,

moje 'To bi ti trebao da umeš',

moje 'Zar to ne umeš?'

moje 'Pusti me,ja ću,smotani stvore'.



Ti si moje,ipak samo moje.

I volim sve tvoje.

Tvoje 'Lako ćemo',

tvoje 'Ne brini',

tvoje 'Na mene osloni se',

tvoje 'Hajde,ne slini,ne histeriši',

tvoje 'Meni prepusti se'.



Ti si moje,kakvo god da si.

Moje 'Uvek tu si',

moje 'Zauvek',

moje 'I u dobru i zlu',

moj prijatelj,moj drug,

moj ljubavnik,moj muž.

Ja pišem svoj bluz bez namere bitne

Otvoriš oči,

odeš do ogledala

a tamo ugledaš

poznatog skota.

Pljuneš mu u lice

i šamar bi da mu lupiš,

opeglaš prstima bore

a onda usne ljutito skupiš.

Nabaciš boje,

ofarbaš grimase,

istakneš oči,

narumeniš obraze,

iskeziš se

tom umornom blenti,

zamisliš sebe na letećem ćilimu

ili na metli.

Pokažeš mu srednji prst

ili šipak,

namestiš kosu

onako neobavezno,

pošalješ poljubac

toj budali,toj ludi,

šapneš joj 'Curo,ti ipak spokojna budi'.

Podigneš palac na gore,

na nebo pokažeš,

na oblake,na ptice.

Pogledaš još jednom

to nepoznato lice,

okreneš mu leđa

jer tog namrgođenog skota

samo ignorisanje vređa.

Nasmešiš se onako,

u sebi,krišom.

Podeliš tajne sa senkom na zidu.

Staviš palac u usta,

kao nestašno dete

i nasmejana odboluješ svaku brigu.

Jer sve su beznačajne,

sve brige,sve muke.

Svi ćemo jednom Njemu na ruke.

Ignoriši bes,uvrede i zlobu.

Život je jedan.

Svi idemo ka grobu.

Pogled iz ogledala

Neke čudne oči

mi uzvraćaju pogled.

Nepoznato lice mi se ceri

iz ogledala.

Kaže 'Umorna sam',

kaže 'Nisam jaka',

kaže 'Bojim se mraka'.



Neke čudne usne,

u okviru od bora,

šapuću molitve,

bacaju čini

protiv patnje,protiv bola.



Gledam i trudim se

da prepoznam

poznate crte

na tom nepoznatom licu.

Prstom pratim

mapu od pegica

na tom nepoznatom nosu,

još uvek verujući

da će me odvesti

do mog izvora snage.

Sećam se tog ožiljka

iznad desne obrve.

Prepoznajem pečate

koje su ostavile godine.



Šaljem poljubac sebi.

Obećavam da će se ostvariti

neostvarena obećanja.

Molim to lice

da nastavi da sanja.



Uzvraća mi pogled umorno.

Posmatra me ljuto i sumorno.

Zelenilo još gori u tim očima,

negde iza svih tih magli

od sećanja.



Poslednji pogled i okrećem leđa

tom umornom pajacu

što me posmatra iz ogledala.

Obećavam mu,

sledeći naš susret

biće drugačiji.

Sledećeg jutra će skinuti masku,

biće svoj,biće iskreno nasmejan,

biće srećniji.



On će umreti sa smirajem

ovog sumornog dana.

Sutra će se roditi

jedna luda nasmejana.

Danas!Sada!

I pašće maske,

ogoljeni ćemo ostati,

pred Bogom svi jednaki,

grešni...

Podvući ćemo crtu

i sve greške popisati,

dušu očistiti

i kao novorođenče

sve ponovo početi,od početka...

Uspomena ćemo se odreći

i lepih i ružnih.

Prošlost će nestati

kao rukom odnešena...

Danas,za danas,

zbog danas živeti

naučićemo...

Budućnost ne postoji,

prošlost ne postoji,

danas smo,

danas jesmo,

danas živimo...

Danas smo tužni,srećni...

Sada...