Velika je duša

Beskrajno prostranstvo neba me mamilo,
Mesec me dozivao,molio,
da deo zvezdanog jata postanem,
da noću živim a danju umirem.

Sebe sam u krivim ogledalima prepoznala,
sva svoja lica davno sam upoznala,
ljubav na zlatnim pladnjima nudila,
borila se protiv bola u grudima.

Čudnim sam stazama hodala,
neveni cvetali pod mojim nogama,
svici ,k'o fenjeri, put mi obasjali,
cvrčci mi istinu sveta šaputali.


******************


Osudili me neki čudni Anđeli,
da punim plućima dišem,da živim,
da se vinom opijam i budna snove sanjam.
U zadimljenim birtijama dušu svoju da nađem,
u pesmama kafanskih svirača
sebe prepoznam.

Da,poput prostakuše,rukom o sto lupim,
da suknju zadignem
i bedra pokažem.
U transu da zapevam,sebe slažem,
da će mi biti oprošteni gresi,
kad pred Boga stupim.

Prognana iz raja

Pesnicom stvarnosti ,posred nosa,
dobio je taj stranac u ogledalu.

Ne mogu više da gledam
ta dva oka puna mesečine,
te usne ispucale,
tu ludu lakovernu.

Poremećena joj je percepcija realnosti,
drugačije su joj moralne norme,
ne uklapa se u kalupe svakodnevnosti,
ne lepe se utabane staze za njene noge.

Lako ranjiva,od jave otcepljena,
iza ružičastih naočara,
dva oka zelena,sakrivena,
od proseka i banalnosti pobegla
u svoj svet snova,
skoro pa ludo luda,nezaštićena.

Pesnicom,posred nosa,
dobio je taj stranac u ogledalu.

Vreme je da se trgne
i kaže ''Zbogom''
svom izmišljenom Raju.

Obrisano

Na vetrometini,
brisanom prostoru,
belom,
nenapisanom,
naslućenom,
slede
dugi uvodi,kratke razrade
i naglo prekinuti zaključci,
promene i primene,
navika i ostavljanje,
okretanje leđa,
sa trećim okom na sred čela
i onaj osećaj
da smo onde gde nismo
a nismo onde
gde moramo da budemo.
I sve je izvesno
i starost i ludilo
i pogrešno vreme.
Sekunde,minuti,sati,dani,
meseci,godine...
Prođu
u traženju,čekanju,
nadanju,žaljenju.
I opet
vetrometina,
brisan prostor,
belo,nenapisano,naslućeno.

Moja sopstvena ludnica

Više ne tražim izgovore i opravdanja.
Ja sam ludak u telu žene,
moje telo je moja tamnica,
tu sam zarobljena,
u svoju kožu
kao u ludačku košulju obučena,
svojim demonima prepuštena,
čekam u redu za svoje doze,
da bar na kratko
zalečim psihoze ,
da noć provedem ne sanjajući,
da  mi dan prođe
a da budem svesna realnosti.
Više ne tražim eliksire
koji će nebuloze da uklone,
ne tražim čarobne napitke
da umirim zaglušujuće krike
u glavi.
Oko mene nepoznati ljudi,
ludi k'o ja i još više
a ne vidim ih,tek su sene bez lica,
dovoljna je meni
moja sopstvena ludnica
i ja na doživotnoj robiji,
bezgranično luda
u samici,bez rešetaka,lanaca i katanaca.

Himera

K'o usamljeni kauboj
jašem kroz noć.
Mamuze zarivam ,
da krv pustim,da ranim,
da boli.
Probaću da uhvatim zoru,
da joj ukradem prve rumene kapi svetlosti,
da me ne stignu posleponoćni,
ukleti sati,
da me ne udave praiskonske potrebe
i nagoni.
Mračna opsena,
poluđavo,
osvetoljubiva,ljubomorna,
rugam se plimama i osekama,
prkosim mesečevim ciklusima,ignorišem ih
i njihov kraj želim da ubajam.
Krikovi pregaženih
me raduju,
Ode Prijateljicama Noći pevam
a bežim,
da sa prvim zracima Sunca
ubijem u sebi potrebu
da budem samo
tvoja Žena,
Zmaj,Koza,Lav...
Himera.

Ja ću na tvoj šešir sleteti

Izlazim iz sebe,,
skidam masku veselog klovna
sa srcem tužne,dvorske lude
i sa besmislenim pitanjima
susrećem ljude,
zaustavljam ih na ulici
a gledaju me
neke prazne,slepe oči,
čudeći se mojoj
ogoljenoj dečijoj duši
i zbunjeni
tim biserima
koji se kotrljaju niz moje lice,
svrstavaju me u skupinu prokletih,
koju predvode
svetske lutalice.

Večiti buntovnik bez razloga,
ugušena nametnutim granicama
i pravilima lepog ponašanja,
ne upuštam se previše
u razgovore
i ne pristajem na besmislene
međuljudske odnose.

Pogledom pratim Cigane Čergare
i u mislima vidim njihove drumove,
molim za njihove mirne noći
i teram od njih vukove.

Ja ću smiriti vetrove,
opekotine dobiti
ljubeći Sunce,
ja ću na tvoj šešir sleteti
i blagosloviti tvoje lice,
naučiću te da maštaš,
spasiću te  od svakodnevice.

Sama sa sobom

Zalupim vrata
svoje tamnice,
bez prozora,
samo tama i ja,
sama,
u sebi.
I moji su strahovi
i moji nagoni,
moje želje
i nadanja,
ravnodušnost
i stradanja.
Moje misli,
nečije reči,
glasovi poznati,
nečiji.
Moje je ludilo
i moja nesreća,
u ogledalu maska
iskežena,preteća.
I sjaj u očima
kao posledica
ludila,
tamni kolutovi
oko očiju,
usne
do krvi izgrižene,
nepoznatim jezikom
govore.
I ja hrabra,
tu naspram sebe,
psujem i vrištim,
pretim,
udaram pesnicama
neprijatelja,
ubijam svog
crnog Vraga,
sama,
u sebi,sa sobom,
u večitom ratu,
pobeđena.

Praznina

Praznina u glavi.
Dunuli neki vetrovi.
Razneli moje misli.

Dekoncetrisana,
uplašena
a vrišti tišina,
postaje zaglušujuća.

Zamrzla se siva masa
pa vise ledenice
i mraz šara moje zenice.

Zanemela,
zbunjena,
zaboravljena
reč čeka
zaglavljena, u nekom ćošku
mog kruga.

I tražim je slepa i gluva.

Nestala,
nevidljiva,
nestvarna,
reč čeka
strpljiva,na nekoj raskrsnici
mog uma.

Sasvim obično jutro mog života

Urezujem hijeroglife
Trag svog postojanja
Nemuštim jezikom dozivam
Poruke šaljem gluvima
U društvu sam bogalja i prosjaka
Na balu monstruma
Čuvam leđa prokletima
Zaglavljenima  na marginama
Uprkos onima
koji su zauzeli svoje mesto
na Bulevaru Slavnih
U čast pijanim pesnicima
Ja prstima lepljivim od mastila
ostavljam otiske po zidovima

Žao mi ptica

Težili smo visokim idealima,
ka nebu stremeli
a strepeli
da su naša dela bezvredna.
Jer prazni džepovi smetaju više
od očiju punih snova,
od duše pune bola.

Hteli smo slobodno leteti,
u visine se vinuti
a omču su nam namaknuli
i vrat prerezali
sujetni,nesrećni,neispunjeni.

Ispadosmo naivni ko deca
dok nas nazivaše  vulkanom
a ne bljuvasmo vatru
i ne ispuštasmo krike,
mi samo patimo,
obavijeni tamom.

Ostvarenje snova nam je bila jedina želja
a pokazaše prstom na nas,
okriviše nas za nedela
pa nam zabraniše
da poput ptica letimo
i oblake grlimo.

Ožalostismo sebe izmišljotinama,
ne nađosmo spas ni u molitvama.
Ostadosmo sami
poput nasukanih brodova,
smirenje nađosmo
čitajući natpise na svojim grobovima.

Takva beše naša sudbina,
da žalimo za jatima ptica
i da sebe zamišljamo u tim jatima.