Uspavanka

Pozdravite noć
sa 'Dobro nam došla'.
Uspavale su se
sve vaše lutke.
Pobegle su
sve zle vile.
Spustite glavu
na jastuk od svile.
Zatvorite oči.
Anđeoski hor će
otpevati uspavanku
samo za vaše uši.

Svima jednom
zatreba odmor.
Vi mirno spavajte.
Nad vama ja bdim.
Čuvam vaš mir
dok vam snene oči ljubim.
Spavajte!
Odmorite glavicu pametnu.
U ovoj sobi
nalazi se
meni sve najmilije.
Sve,meni važno,
u ovom je krevetu.
Dok vi spavate ,
ja ,sa Anđelima,
pevam
vama uspavanku.

Posvećeno mojoj deci...

Počeću da crtam

Nacrtaću ti ,ljubavi,
sve ono što nisi mogao razumeti
dok sam ti pričala običnim rečima.
I pesme sam ti pisala,
srce otvorila ,
da stane pola sveta u njega
moglo je ,da sam htela.
Ali ne,
tebi sam pokušala
otpevati ono što ti
običnim rečima
reći nisam umela.
Nisi razumeo ni tada.
Zato sam uzela
list papira,
belog ,kao što je i naš život,
na početku
i ružičastim bojama
ću ti nacrtati svoje snove,
svoje planove.
Možda ćeš shvatiti tada
kako je
kada u nekog se ,
do zadnjeg daha ,kladiš.
Kada sve nade položiš
na ruletu, što se ljubav zove.
Nacrtaću ljubav,
umem ja to.
Dovoljno je da ti nacrtam
srce ružičasto
i tebe u njemu...
A onda ću se nadati
da si najzad shvatio poentu.
Ako ne,
smisliću način ,neki drugi,lakši,
kako bi ti najzad shvatio
mene blesavu.

Vučija metresa

Prve noći smo svi bili pijani
rumeno vino je počelo da peni
razuzdane žene po stolovima su peli
obesni muškarci ženskih bedara željni

Druge noći se on okrenuo ka meni
pogledom vučijim uzburkao mi krv
pružila sam ruke ka njemu ,šatro,tražeći hladno vino
a u stvari sam tražila od njega da mi bude muž

Treće noći mi je ,dugim prstima, iz glave izvukao snove
znala sam da se to na prvi pogled samo čežnja zove
a ipak sam ,po dolasku kući,ostavila
širom otvorene prozore

Četvrte noći se ušunjao u moj jastuk
sanjala sam vuka i njegove oči
režao je na mene pokazujući mi svoje čeljusti
a ja sam pružala ruke ka njemu tražeći malo milosti

Pete noći uzeo je malo od moje nevinosti
načinio me ženom željnom vučjeg tela do večnosti
za milost više nikada u životu nisam molila,
moje devojaštvo njemu sam poklonila

Od tada svake noći njegova sam bila
vučija metresa do kraja života postala
davala mu telo uvek kada je on to hteo
prijala mu je moja topla postelja

Vučija metresa sam i u svim narednim životima ostala
ljude sa njegovim očima sam tražila
kraj vučijih jazbina stražarila čekajući svog vuka
koga sam davno nekada ,na početku veka,izgubila.

Reč

Ne pamtim trenutak kada sam
napisala prvu reč i nad njom zaplakala.
Ne zbog reči.Nije bila tužna
(šta više,o sreći sam pevala).
Zbog slobode koju sam
u grudima osetila,zbog emocije
u jednoj reči što sam opevala,
zbog toga je i izdajnička suza
iz oka krenula.
Olakšanje i prazninu
u grudima sam osetila.
Ni jednog trenutka se nisam zapitala
da li je reč beznačajna,mala.
Posle te prve i druga je ,sasvim lako,kliznula.
I reč i suza,u isto vreme oslobođena.
Poput mrvice koja je lavinu pokrenula,
reči su se nizale, bez zadržavanja.
Valjda zbog suza ,kojima sam ih zalivala,
reči su rasle,kao mlada trava.
Bujale u tami,u snovima.
Sa rečima ,ne više zaglavljenim u grlu,
sam jutra čekala,dan ispraćala.
Uvek se napisanim rečima ,
kao roditeljskom domu vraćala,
u pauzama za odmor do njih sam svraćala,
poput uspavanki sebi ih šaputala,
u samoći im tepala,mazila ih i pazila.
Sa rečima pomirena
na kraju sam i tugu oterala.
Nije mi teško da napišem ono
što ni u ludilu ne bih glasno rekla.
Teško je kada se pojavi reč nenapisana,
izgovorena naglas,
reč zbog koje ni suza ne bi potekla...
Teška reč...bespovratna.

Snovi utkani u ćilim dana

Ostavite snove za neke druge noći,
svitanja za neka druga jutra.
Ostavite mesta za jednu reku od mojih suza.
Deo tla za jedno drvo,
jakih korena i krošnje ,dovoljno široke,
da se pod nju sakriju
sva moja nadanja.

Sačuvajte mi mesto ,rezervišite ležaj,
u hotelu izgubljenih duša.
Na recepciji ostavite ,kao zalog,
moje snove utkane u ćilim dana.
Prišijte krila na kostime klovna,
nacrtajte osmehe na lica umorna,
da bih samo ja bila sumorna.

Korak napred je važan jedino onda
kada gledamo u budućnost.
Moja se ,uvek, u prošlost osvrće glava.
Koje su odluke,koji odgovori,koja su pitanja prava?
Jesmo li dovoljno hrabri za hirurške rezove,
za apmutiranje želja,snova i nadanja?
Teoriju života sam napamet znala.
Praksa mi je ,priznajem,najteže pala.

'Uzalud vam trud svirači...'

Bacam pogled preko ramena,
zbunjena.
Otkud ja ovde?
U svetu promašenih nadanja,lažnih idola
i nekih izvitoperenih ideala,
stojim ,odbačena.
Neprilagođena.
Nekim drugim Svetovima ja sam težila.
Anđeoska krila sebi prišila.
Borac Svetlosti sam bila.
Krstaške ratove vodila.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Na ovoj planeti,
na koju sam greškom sletela,
klovnovi su skinuli svoje maske,
glumci napustili daske koje život znače,
vojnici spalili uniforme,
popovi bacili mantije.
Čitav svet je poludeo.
Poludeh i ja s njim.
Odbacih olovke i hartije,
oćutah sve svoje molitve,
lepe reči ,zbog drugih pisane,
obrisah jednim potezom gumice.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

'Eto,prilagodila sam se',
jecaj mi se iz grudi ote.
Evo me ,živote.
Predugo sam zaštitu od ludila
koristila.
Nisam dobar plivač
i u vrtlogu svakodnevnice
sam nestala.
Istina sveta me je uništila.
To nije istina za koju sam se ja borila.
Za mene jednu,preteška je bila ova borba.
Ja sam odustala.

Ej,VI!!!

Bilo bi pravo čudo kada bi ste VI shvatili
koliko je bilo teško dugu dotaći,sreću pronaći,
ćup na kraju duge videti i tu ga ostaviti
za sve one koji će ,poput NAS do njega nekada stići.

Do njega doći, i na ostale sanjare pomisliti,
zarad svih dobrih duša disati i dopustiti
da ćup bude svačiji a život,posle te pobede drugačiji,
prava je privilegija i odlika odabranih srećnika.

Nikada VI to nećete shvatiti.Zloba VAM je drugo ime.
Ponosite se,vidim ,time i iza lažnih osmeha klovna
krijete svoje sujete,svoje strahove ,svoje mržnje.
Pročitani ste odmah,zlobu je teško sakriti,,VI smešno žalosni.

Kiša

Otvaram oči umorna od kiše
koja me kroz snove pratila
i već beznadežno tužna
pozdravljam novi dan.

Ni na javi mi nije bolje,
vani se oluja sprema
i shvatam,isto mi je,
kiša me prati,
bila budna il' sanjala.

Ništa ja tu ne bih menjala

Ništa ja tu ne bih menjala.
Rođena u novembru,sneg bio do kolena.
Pa,šta?
Dobila sestru kad mi još nije bila
ni četvrta,sestri puno puta čvrgu lupila
(i ona meni ,često) .
Pa,šta?
U osnovnoj školi bila jedva odlična.
Vazda mi knjiga iz ruku bežala.
Pa,šta?
U srednjoj školi malo porasla,
dobila grudi i prvu cigaru zapalila.
Sestra već bila viša od mene.
Pa,šta?
U sedamnaestoj godini
mala prvi put dala (krv,sram vas bilo,na šta vi mislite),
malo krvarila,pa prestala.
Za nagradu čokoladu dobila.
Pa,šta?
Krenula na fakultet,
prijemni kao od šale upisala
ali knjiga je i dalje od mene bežala
tako da sam sa fakultetom pauzirala(još traje ta pauza).
Pa,šta?
Rekoh vreme je,već mi je dvadeset i prva,
mogla bih malo i sopstvenu koricu hleba
da zaradim ja.
Ali tada se država već raspala,
bilo i bombardovanja
pa ostala kod mame i tate
dok se nisam udala.
Pa,šta?
Nisam se baš namučila,
malo se prilagođavala,
malo se učila,
dva porođaja pregurala,
sina i ćeru k'o od šale rodila.
Majka dvoje dece ,u trideset i drugoj sam.
Pa,šta?
Juče dobila kompliment .
Od žene,takve komplimente cenim i poštujem.
Nije mi verovala da dvoje dece imam.
Dala mi najviše dvadeset godina.
E,nije pa šta!To je već nešto!
To je tehnika i taktika.
Život sam dobro izdriblovala.
Jure me godine.Ali sam brza trkačica.
Ništa ja tu ne bih menjala!

RUSKI RULET

Zaigrajte ruski rulet.
Neka pristupe hrabri,ludi i umorni.
Zauzmite mesto i zaigrajte
tu igru života i smrti.
Prislonite cev na čelo,
osetite hladan dodir čelika.
Ne plašite se,kažete da vam je duša velika.
Hajde,kakvi ste kockari?
Hoćete li smeti sve na kocku staviti,
svoj život sudbini u ruke prepustiti,
udahnuti duboko i na sve ili ništa zaigrati?
Koliko ste hrabri ili ludi?
Hajde,drug drugu budite.
Da vidimo,da li smete?
U grudi se busate,
vi pa vi.
Hajde,ruski rulet zaigrajte.
Čik ako smete.
Hajde.Jeste li hrabri ili ludi?
Ili ipak ne biste?

Sreća

Nestala sam negde u tvom zagrljaju.
S tobom se stopila,ti sam postala.
U tvoje pore se zavukla,tvoja me je želja privukla.
Naslonila sam glavu na tvoje rame,tu sam sreću pronašla.
Navikla se na nju i srećna što mi se sudbina nasmešila ,
ja sam,kao svaka zaljubljena luda,pogrešila.
Poverovala sam da je sreća večna.
Previše se opustila ,životu se prepustila.
Na udarce sudbine sam zaboravila.
Zaštitu od loših vesti odbacila...
a onda me je nesreća pronašla.
Kurva sudbina mi se u lice nacerila.
Nas, spojene u jedno ,podelila.
Na dve suprotne strane sveta poslala.
Da se večno tražimo a nikada ne nađemo ,
stigla nas osuda,.Jer,
sreća je tek tren i dok trepnemo
taj tren u nepovrat ode.

Na tamnoj strani meseca

Hajdemo,samo nas dvoje,
da krenemo
do one tamne strane meseca.
Kada nam se tela spoje
i slepe od znoja,
neće ni biti važno jesam li
ili nisam samo tvoja.
Željna sam te kao nikoga do sad.
Zaboravljam s tobom i ko sam
i zašto sam to što sam.
Imaš pravo da me
žigošeš svojim dodirom,
da me obeležiš .
Poput taksene markice
prilepi mi sebe.
Popij moje sokove,
teku zbog tebe.
Ljubi mi to posebno mesto,
odmah iza kolena.
Na tren ću biti tvoja,
za tebe rođena..
Ničija il' svačija ,zar je važno?
Dok si tu ,dok mi je telo vlažno
i željno tebe,
prihvati ga,to je moj poklon.
Rođeno je ,čuvano je
da bi tebe našlo,
samo da bi te osetilo,
da bi te upoznalo.
Na tren poveruj u to.
Pre nego odeš.

Pitam se...

Kada imaš kamen oko vrata
i taj kamen te vuče na dno,
treba li taj kamen skinuti
i šta ako je kamen srastao za nas
a dno nam se približava,
svakoga dana,svakoga sata
a ne vidimo spas?

Kada se osetimo poraženim,
treba li kriviti sudbinu
ili taj jaz što nas deli?
Jesmo li dovoljno smeli
da načinimo konačan rez,
ruku jedno drugom
kao dva stranca pružiti,
mirno se nakloniti
u čast svih godina koje smo
na leđima nosili
i ,zarad onoga što nas vezuje ipak,
prijatelji postati
i to do kraja života ostati?

Jesmo li sposobni
jedno drugo u oči pogledati
i priznati gde smo,
kada i kako grešili?
Kada se jedan bori a drugi
mirno prihvata sve udarce
kojima nas život časti,
pitam se ,
ima li svrhe boriti se
za onog ko to ne ume,ne želi?

Pitam se...
jesmo li dovoljno sposobni
kao dvoje prijatelja sesti,razgovarati,
bez uvreda,bez ponižavanja,
bez teških reči,okrivljavanja?
Zbog koga sam,pobogu,
ja bez daha ostajala,
zbog koga sam na smrt bila spremna,
koga sam volela
i koga poštovala?

Hoćemo li se poljubiti
zarad prošlih godina,
jedno drugom čestitati na hrabrosti?
Hoćemo li se u miru rastati?

Moja najdraža

Ne bih više o tome

Volim te...
Bez nepotrebnih pitanja,
bez teških ćutanja,
bez potrebe za lutanjem.
Potpunim predavanjem.
Volim te...
Kada me pogledaš
i jednostavno znaš
šta sanjam i šta osećam.
Volim te...
Kada započneš rečenicu
a ja je završim.
Kada ja pomislim a ti ostvariš.
Kada sam ljuta
a ti me ostaviš da se odljutim
pa se vratiš i samo me poljubiš.
Kada spavaš a ja te posmatram.
Kada ti brojim bore na licu.
Kada pratim tu mapu
do tvog srca.
Kada brišem granicu
između pristojnosti i bezobrazluka.
Volim te...
Kada mi kažeš da sam luda.
Kada te pitam 'Jel ti mene voliš?'
Kada kažeš 'Ne,uopšte te ne volim.
Obožavam te!'
Volim te...
U svitanje.U podne i uveče.
Volim te...
Kada završim sa šminkanjem
i pokažem drugima ono što ja želim.
Volim te...
Jer poznaješ i običnu mene.
Volim te...
Jer sa tobom želim da podelim
svu svoju običnu ljubav,
običan život i neobične snove.
Volim te...
To je dovoljno.
I ne bih više o tome.

Zemlja sa mojim imenom

Na prevaru sam te prevela
preko nevidljive granice
i uvela te u još neistraženu,još nepoznatu,
zemlju sa mojim imenom.
Zanjihala sam kukovima,
poslala ti poziv zelenim očima,
zelenilo te ošamutilo
i tvoja je noga sama krenula.
Pomislio si da sam poželela
da ti dam svoje telo
a ja sam te umesto u telo ,
u svoj svet uvela.
Svoje ti snove pokazala,
svim nijansama ružičaste te premazala,
svoje opklade na tebe stavila,
pomislio si 'Đavolja žena'
a ja sam te u suprotno uverila.
Sebe na dar tebi ponudila,
dala ti kartu za voz do ludila,
Suncem te okupala
i tako preporođenom
azil za zemlju sa mojim imenom ti poklonila.
Jedini si stanovnik te zemlje.
To je moja podvala.

Kad procveta lipa pod mojim prozorom

Junska jutra ,topla i sunčana,
mame nas svetlošću,zovu na smeh.
Širim ruke i grlim težak miris lipe,
o,kako je ,ponekad, lep ovaj svet.

Otvaram prozore,udišem život,
željna dobrote,pružam ruke.
Dotaknimo oblake,mahnimo putnicima u avionima,
leteti je lako, ako letimo u parovima.

Dajem ,na poklon, sebe životu,
verujem da ima pravde.
Kad procveta lipa pod mojim prozorom,
ja imam nade...U bolje sutra.

Ako me ostaviš...

Ako me ostaviš...
...Izbaciću sve tvoje stvari kroz prozor.
Pokupiće ih Cigani čergari.
Spaliću naše slike u sudoperi,
da ne bih izazvala požar
(poznata sam po tome).
Razbiću tvoj omiljeni šah sa magnetom,
ma ko još igra šah sa samim sobom.
Bože,kao da sam živela sa detetom.
Tvoj pribor za brijanje prisvojiću,
moje noge takođe traže kvalitetnu negu.
Alat koji nisi koristio nikada
a njime si se ponosio
kao da si najveći majstor na svetu,
kao da se takav još nije rodio,
pokloniću onom zgodnom komšiji sa drugog sprata.
Uz osmeh ću mu pokucati na vrata,
ponuditi mu šoljicu zelenog čaja,
znam da voli zeleni čaj,
pije ga godinama.
Ukloniću sve tvoje tragove iz kreveta,
tvoj miris na koji miriše sva naša posteljina
nestaće valjda za par dana.
Ne boj se ,snaći ću se ja sama.
Za večeru ću jesti tvoje omiljeno jelo,
koje nisam spremala već dugo,
uveče ću na TV-u gledati
sve što smo zajedno gledali.
Napuniću kadu sa kupkom koja miriše na mango,
taj miris si posebno voleo.
I...
Ako me ostaviš,
da li bi i mene poveo sa sobom?

Šala mala

Znala sam da će svanuti dan
kada ću sa nogu zbaciti ravne papuče
i popeti se na ,do sada,
neosvojivi vrh potpetica od dvanaest santima.
Zbunjeno me gledaš, samo zato
što izgledaju kao ubojito oružje.
Ne brini ljubavi,ubojite su samo ako smatraš
da si zaslužio da te ranim njima.

Znala sam da će osvanuti dan
kada ću nalepiti veštake
na moje kratke noktiće.
Ma,šta je santimetar ipo?
Sitnica tek,osim ako ti ne zagrebe lice.
Čuvaj okice,ljubavi.
Pogrešan ugao i pogrešna strana
može te koštati genitalija i ...još po nečeg.

Znala sam da ću pažljivo iskoristiti
sve prednosti ženskog roda,
onda kada se ukaže potreba za tim.
Ne boj se ,ljubavi,ako si bio dobar dečkić
neće ti se ništa desiti i nećeš morati
na intenzivnu završiti.
Potpetice i nokti su tu samo da te podsete
da dečaci moraju biti dobri i poslušni
bez obzira da li su kod mame
ili je njihova žena sada
odgovorna za njihovo lepo ponašanje.

Ma,ne.Nije ovo pretnja,ljubavi.
Nema ovo nikakve veze sa tankim haljinicama
i tangicama ispod njih.
Pa,nasmejala sam se kada si rekao
da onoj plavuši dobro stoji onaj...karmin.
Vidiš da ovo nema nikakve veze s tim.
Samo sam obula potpetice visoke dvanaest santima.
Pa ti razmisli,šta ja sve mogu da uradim sa njima

Fortuna

Hajde da pobegnemo odavde.
Spakuj u ranac samo ono najdraže.
Ako neko kaže da si lud ,odgovori
da je ' ludost dar obećan ludima' (izvini sister,ovo sam pozajmila)
i da je ludost zapravo olakšanje
i odličan izgovor za neprilagodjeno ponašanje.

Hajde da ostavimo sve i odemo samo.
Bez osvrtanja,bez obzira prema precima.
Zaboravimo sve ono čemu su nas učili.
Niko nam se nije zakleo da je to ispravno.
Bačene su u vetar sve reči koje smo naučili.
U sporazumevanju sa svetom dobro smo se namučili.

Hajde da otputujemo negde.
Karta u jednom pravcu nije prokletstvo već obećanje.
Pomisli samo koliko je kontinenata koje nismo videli.
Pomisli na običaje koji su od naših toliko različiti.
Zamisli sve te predele i daljine koje kao da samo nas čekaju
i koje mogu mnogo više da obećaju ,
od ovog našeg umornog Balkana.

Istorija će nas ugušiti ,u to sam sigurna.
Pokazalo se da nam nije majka već maćeha.
Uporno se držimo tradicionalnih običaja
kao da nam sva naša patnja nije dovoljna.
Raširi krila ,poleti.Koreni su nam se obmotali oko nogu.
Šta nam je prošlost donela osim košmara
i umornih ljudi koji da žive više,ovako,ne mogu?

Pet stotina godina smo robovanje mirno podnosili
pa valjda nam je zato ,sada ,teško
od robovlasničkog položaja se oprostiti.
Hajde,raširi jedra.Neka nas vetrovi Fortune prate.
Ona je tu,uvek uz lude.I uvek uz one
koji će jednom,možda poželeti da se vrate.
Fortuna će biti tu uz nas dok lutamo.
Furina će nas čekati da se vratimo.(i toga se jedino plašim)

Samo meni svojstvena ljubav (ili Zbog koga ja ginem)

Upitao si me
kako ja to uspevam
da uhvatim ptice u letu
i kako uspevam da se
svakoga jutra nasmejem
svom liku u ogledalu
i kako opstajem ovakva
u ovom ružnom svetu.

Pitao si me
(možda više sebe no mene)
kako se vetar vezuje,
koga sanjaju moje oči snene
i kome se to moje srce
na vernost obavezuje.

Svakoga dana
bi mi postavio isto pitanje:
kome se moje usne
dok spavam osmehuju
i koga ja zapravo sanjam
u svitanje.

Ponekada mi ne moraš
ni postaviti pitanje
ja već znam
i šta ćeš pitati
i kakav ću odgovor na to
nepostavljeno pitanje da ti dam.

Ponekad,dok ćutiš ,
jedan mi je pogled dovoljan
da znam
šta slutiš
i znam da ćeš dugo ćutati
jer nećeš znati
hoće li te saznanje
ubiti ili ti bar
nadu dati.

A ipak vrlo često,
kad nas ne slomi i ne ubije
ono nešto,
što nas svakoga dana
na probu stavlja,
kad se umorimo od svih slavlja,
od svih tuga i muka
i teških uzdaha,

Ipak vrlo često
kad nas tišina obavije
a svet napravi oko sebe još jedan krug,
ja ti priznajem
i za koga i zbog čega
je moja duša rešila
da se u visine vine
i da je samo u tvom naručju spremna
i da gine !O, da i da gine.
Ako treba i da gine!

Bez naslova

Otišla sam i ostavila sam ti
ovo pismo.
Odavno nisam nikome pisala
ali ovoga puta sam morala
da napišem baš tebi.
Ono što ti nisam uspela reći
godinama,
ono što je uvek
ostajalo zaglavljeno
na pola puta od srca do usana,
ono što sam progutala
da te ne bih povredila,
reći ću ti u pismu sada.
Pročitaj ovo par puta
jer ne bih da neka moja reč odluta,
da ostane neshvaćena.
Pišem ti onako
kako mislim da ćeš razumeti.
Neću ja bez tebe umreti,
niti ću u manastir otići ,
niti kosu odrezati.
Odavno je prošlo vreme
pokornih žena.
Verujem da sada,
kada sam konačno slobodna,
verujem da ću lakše disati,
nesputana.
Ostavila sam ti slike
sa svih rođendana,
sa svih dočeka Novih godina,
u koje smo verovali.
Ostavila sam ti sve uspomene,
sve tvoje poklone
koje si mi kupovao.
Sigurna sam da će mi samo smetati.
Ljubav sam ponela sa sobom.
Ko zna,
možda će mi jednom,ponovo,zatrebati.
Možda ću se ponovo nekom obećati
i nekom se na tu istu,
ljubav do smrti ,zakleti.
Kada se konačno vratiš ,
nekada, našoj kući,
neće me tu više biti.
Samo se pitam
ko će ,od nas dvoje,
više žaliti.
Ti,koji si ,nekada ,umeo voleti
ili ja, koja to nikada nisam ni znala prestati.
Naravno da sam decu povela sa sobom.
Kako bih se ,inače,sećala tvog lika?
Vodim ih, jer se nadam
da ćeš naš trag pratiti
i poći za nama,
gde god mi otišli.
Sad ostani u miru
il s nemirom kreni.
Uvek se možeš vratiti meni ,
tamo gde sam otišla.

U nekom nepoznatom hotelu

Pomozi mi da pobegnem.
Spasi me ,odnesi me.
Pojavi se kao starovremeni vitez
na konju i otmi me.
Pomozi mi da odem,
da se moji snovi
konačno ostvare.
Pomozi mi da oteram ove utvare.
Uzmi me kad hoćeš,
tebi sam se predala,
umorna od želja ,
umorna od nadanja.
Pobedi moje strahove ,
moje crne akrepe.
Ponudi mi neke
nepoznate hotelske krevete.
Prokletu me iskupi,
pred Bogom se za mene
pomoli.
Pokaži mi da život
ne mora da boli.
Pokaži mi da neko
može i prokletu
da me voli.
Samo me odvedi.
Konačno se predajem tebi.

UMORNA OD KOŠMARA

Ne mogu više
da dišem umesto tebe,
da jurim vetrenjače,
i neke rajske ptice.
Neću više da
budem lokomotiva
a ti poslednji vagon,
umoran večito
i prerano star.
Pusti to,
ljubavi moja,
da ne spavaš noćima,
da ti zbog života
ne dolazi san.
Ja spavam
ali se budim
umorna od košmara
i umorna
od večitog planiranja
i organizovanja.
Nisam takva rodjena.
Ja sam od života naučena
da se laktam
i guram i borim
bez prestanka.
Nisam zmaj-žena,
ja sam starovremena,
željna da kraj sebe
ima muškarca
koji će da bude jak
kao stena.
Kome će snaga
da teče kroz vene.
Ugledaj se na mene.
Gurni,udari,na kvarno,
drugima pred nosem,
sreću ukradi.
Nisam se takva rodila
ali ovu borbu zvanu život
nikada pošteno nisam vodila!
Naučili me drugi
ili sam se sama naučila.....
A šta si ti naucio?
Moja ljubavi...
Umorna sam!
I treba mi odmor,
da li bi se zbog mene
bar malo namučio
i samo živeo?
Dok ja sanjam!

Menjam staro za novo

Menjam francuski poljubac,
za švedsku gimnastiku.
Menjam švedsku gimnastiku,
za šaputanje na jastuku.
Menjam šaputanje na jastuku,
za vrištanje od strasti.
Menjam vrištanje od strasti,
za sanjanje na javi.
Menjam sanjanje na javi,
za san bez snova.
Menjam san bez snova,
za ležanje na travi.
Menjam ležanje na travi ,
za noć bez zvezda.
Menjam noć bez zvezda,
za sunčana jutra.
Menjam sunčana jutra,
za sanjive oči.
Menjam sanjive oči ,
za prostranstva nova.
Menjam prostranstva nova,
za francuski poljubac.
Menjam francuski poljubac
za...
Menjam staro za novo.
Pod uslovom da mogu
da povratim sve staro,
kad mi dosadi novo.

Put od bisera

Idući putem života,
iza sebe ostavljah trag
od suza koje su se ,
pri dodiru sa tlom,
pretvarale u bisere.
Pa,ko ume,neka me prati.
Ko sme neka krene.
Tim bisernim tragom,
doći će do mene.

Spremila sam priče za dobrodošlicu,
spremila sam sve vrste osmeha,
naučila sam trik sa grljenje.
Ko dođe do mene,
zbog tog trika,
osetiće se poseban.
Umem da poklonim vreme ,
onome ko dođe do mene.

Svoj ću mu svet pokazati,
milion boja ga savršenim čini.
Zlatna za sećanja,
crvena za strast,
zelena za mladost,
plava za prostranstvo,
crna za tugu,
tirkizna za bes.

U tom svetu,sakrivene,
tek ponekad ,pojavljuju se reči.
Moje oružje,moje molitve,
moj teret i moje bežanje.
U pozadini su i sve moje pesme
(moji snovi,rekla bih ).
Svaki stih je nekom posvećen,
nekome važnom.
Svaka pesma je nekom poklonjena,
svaki trenutak života sam opevala,
svaku boru pesmom obrisala,
svaki osmeh zbog pesme je nastao,
Vrag je,
zbog mojih pesama,
oružje predao.

Pa ko želi,neka krene,
neka prati bisere.
Preko tih bisera
doći će do mene.
Treba samo malo želje da ima,
malo hrabrosti da pokaže
i dozu ludosti da doda.
Moj je svet potrošna roba.
Onaj ko želi da krene,
neka požuri.
Ubrzo će nestati.
Onda će ,taj što krene,
pratiti bisere do mog groba.

Psovka

Opsovah danas ,onako iz srca,
dušu umalo ispustih zbog te psovke.
Opsovah život,snove,ideale,
opsovah ove pogrešne dane.

Bujica krenu,posle te prve,
bujica psovki,onih najgorih,
zbog kojih crvene i kočijaši,
zbog kojih se tri put prekrste pobožne žene.

Nije zbog psovki stid mene,
nije zbog rečnika svojstvenim posrnulima.
Nije me stid što sam opsovala.
Dušu sam smirila,zbog nje bih i poginula.

Stid me je što nisam ranije opsovala.
Stid me je što sam dopustila da me reči uguše.
Ne bi mi bilo lakše da samo napišem,
danas opsovah glasno ,zarad smirenja duše.

Setićeš se ti mene (kad krenem kroz vene)

Jesam li ti pričala
kakve snove sanjam?
Znaš li ti kakve ja
avete po snovima ganjam?
Osetiš li trzaje mog tela
kada me uhvate i udave
i u vatru bace
sve te nakaze
koje mi
bauljaju kroz snove?
Možeš li čuti
kada te preplašena zovem?
Osetiš li kada
svoje prste sa tvojima spletem
samo da se podsetim
da sanjam,
da si tu
i da me nisu odnele
aveti neke uklete?

Slušam te dok dišeš,
nasmešim se kada mi
okreneš ledja
i onako sanjiv
zatražiš da te zagrlim čvršće?
Ja,budna već
i umorna od košmara,
pokorno obavijam svoje ruke ,
držeći se za tebe
kao za slamku
i ostavljam
krvavi pečat na tvom vratu!
Zasto me ne spasiš
od mojih košmara?

Ne,nisam ja sasvim svoja,
odavno sam
onu normalniju mene
izgubila
i možda su i moji košmari
posledica bola,
posledica ludila
i samo delić onoga
što sam
ovako grešna
možda i zaslužila!?

Spavaš!?Neka su ti mirni snovi!
Taj krvavi trag
na tvom vratu
podsetiće te sutra
na mene!
A šta će tek biti
kada ovaj virus ludila,
koji sam ti prenela,
počne da teče
i kroz tvoje vene?

O,setćeš se ti mene!

Posleponoćna mudrovanja...

Hoće to ponekad tako!Naiđe tuga neka,sve te kao guši pa ti ne da ni da predahneš,samo steže i ne pušta!
Pokušavaš da navučeš masku ,onu klovnovsku al nekako ne ide,nešto ti ne da!
Pada maska ,neće na tužno lice,neće te pa neće!
Nisi alkoholičar pa ni miris alkohola ti više ne prija,ni ono vino ,crno,Ždrepčevo ne klizi onako lako kao što je umelo!I one cigarete,koje više ne pališ,nisu više onog ukusa kao nekad,nije se dizna otvorila pa da možeš da uživaš!Bune se i pluća,nisu ni mlada kao nekad!Skvrče se pri svakom novoudahnutom dimu!
A i ova kiša...Ma,ni priroda neće da se solidariše sa tobom.....Pa bar da hoće da se prilagodi tvom temperamentu pa da grane sunce,da zamiriše proleće...-Šta beše proleće?-
-Ono doba godine kad se zaljubiš,kad krenu leptirići, oni u stomaku-....-Ne znam,ja ne pamtim to!-
Predugo već sikćeš i režiš...pa,kad bi da bežiš a ono vezali ti noge...nemaš gde...Sedi di si,ni za di si nisi.....E,da!

Samo bih te to pitala

Jeste li na -Vi- ili na -Ti-?
Reci mi.
Nije ovo anketa.
To je moj ljudski poriv,
radoznalost,
tendencija ka guranju nosa
u sve i svašta,
nazovi kako hoćeš
ali me baš to tera
da neke moje nedoumice
konačno,
na taj način razrešim i shvatim!
Pa,posle toliko godina,
jeste li -Mi- ili -Ja-?
Koliko ti je vremena trebalo
da baciš u smeće
svoje sebičnosti
i postaneš deljiv
sa dva!?
Kada si prestao da znaš
gde počinjes ti
a završava se ona?
U koju ti se to poru uvukla
sasvim slučajno
a opet ,
ništa nije slučajno!?
Na kom metru
tvojih vena je bila
kada si shvatio
da je sastavni deo tebe
i kada si poželeo da je imaš
i za prijatelja
i da je vaše buduće
a ne samo sadašnje vreme ?
Da li je to bilo onda
kada si se kraj nje probudio
i poželeo da svako naredno svitanje
za vas bude nova nada?
Kada si znao da je
jedino sledece,logično pitanje
-Da li bi se za mene udala?-
Kada si odlucio da joj
ponudiš sebe?
Kada si shvatio da je ona
iskonski deo tebe?
Eto,samo bih te to pitala!

TAKO TI BOGA

Ko ti je dao pravo
da me svojataš
i da me smatraš svojom?
Ja pripadam pomalo svima
a ipak samo sebi.
Onih hiljadu misli
što u sekundi prolete
mojom glavom
čine me jedinstvenom,svojeglavom
nepripadajućom.
Večitom staricom ,
vešticom,
večitom bludnicom
toliko bludnom
da sebe naziva sveticom.
Ostavi se ti mene,
nemam strpljenja da budem nečija,
živim hiljadu života
i ni jedan nisam nikom poklonila.
Ne vezuj me,
nema tih okova
koji bi od mene napravili roba,
moja je duša paklena,
moje je telo kurvinsko,
moje je lice u ogledalu
spodoba!
Pusti me,
pusti me,
tako ti Boga!

Đavo je došao po svoje

Koristila sam zaštitu od nasrtljivih misli željoubica!
Imala sam spremne odgovore na sva destruktivna pitanja
nekih sumornih ljudi bez lica!
Osmehom sam uvijala prostačke reči užegle od laži!
Krenula sam put duge za zlatnim ćupom, onim što ga svako traži!

Reč mržnja bila je teška strana reč
i znala sam da u mom rečniku ona znači nedelo!
Pokušala sam da rajskoj ptici otkinem
samo jedno pero i da Anđelima 
dotaknem bar jedno krilo mekano,belo!
Nisam dala mračnim silama
da okupiraju moje telo
satkano od nekih skrivenih dodira!
Moja je misao bila moja zvezda vodilja!

Sada ne znam šta bih sa ovim rečima koje kipte iz mene!
Ne znam šta će mi sve ove moje opsene!
Imam li ja pravo da ovaj sivi svet
bojim u one moje boje?
I kad pišem, znam da nema svrhe!
Đavo je došao po svoje!

Da vas pitam

Gde su odloženi
svi lastiši
i sve papirne lutkice
mog detinjstva?
U kom skladištu
skupljaju prašinu
moj bicikl Poni,
moja praćka
i klikeri staklenci?
U kojoj svesci
blede slova
mojih prvih stihova,
gde su spomenari
i leksikoni drugarstva
iz prvog,trećeg,
šestog razreda?
Ko mi je polupao klupe
i ko je srušio
spomenik
onog heroja Ratka
koji je dugo,
dugo krasio
i ponosno stajao
u sredini
mog parka?
Da li je neko izbrojao
sve moje korake
i koliko sam ih napravila
od onog prvog,
nesigurnog
kada me je sva usplahirena,
pratila majka?
Koliko mi je puta
srce zaigralo
zbog nekog tamo
musavog derana
pa mladića
sa pubertetskim brčićima
pa onda glavnog frajera
srednje škole?
Da li današnja deca
još uvek vole
Mikija,Paju ,
Snupija i Popaja?
Da li mi je ova bora
na čelu,
par sedih u kosi
i milion padova
dovoljan razlog
da ponovo zgrabim
sve što sam
nekada volela
i da li tim dragim sećanjima
mogu zalečiti rane
koje sam sakrila
i nikad prebolela?
Da vas pitam...
Da li je trideset i druga
godina života
pravo vreme
da se posvetim samoj sebi
kako me ne bi
točak sudbine
samleo
i kako me ne bi
konačno progutao
šivot
koji sam sama sebi krojila
a ipak njim
nisam zadovoljna
i ipak bih ga
bar malo menjala
samo kad bih mogla
a mogu...
Još uvek ...
valjda?
Samo pitam...
Željna odgovora!

Zamisli

ZAMISLI
Zamisli
mi budni
protiv insomnije
se borimo
oružjem

uspavanih
i ljubomorno čuvamo
privilegiju sanjanja
Zamisli
Krenemo tri koraka
pa se dva vratimo
A onda shvatimo
mi samo stojimo
i svoju senku
pogledom pratimo
Zamisli
Krenemo u ganjanje vetrenjača
pa se vratimo
umorni od ganjanja
Zamisli
Nestao mesec
i ona ljubomorna
pratilja njegova
Danica zvezda
zajedno s njim
Zamisli
Da ja sam kao
luda
pa tvoju normalnost
ne mogu da shvatim
Zamisli
Koliko bi bio tužan
i usamljen
da odem u tri lepe
i da se (eh, kamo sreće)
nikada ne vratim
Zamisli
da ja ne mogu
da zamislim
Zamisli
Poludeo si
Zamisli
Ja luda
krenula
u ludilo
da te pratim
Ma samo zamisli

Prošlosti,oprosti!

Hej ,prošlosti,oprosti!
Da smo imali pameti
onoliko koliko smelosti
ne bi smo u stavu bogomolje
krepali od beznađa i žalosti!

Hej,prošlosti!
Prst ti u oko guramo,
šamarima obraze milujemo!
Hoćeš li nam,o Presvetla dopustiti
da se protiv poniženja borimo?

Smrvi nam kosti,stegni za vrat,
razdrmaj nas,probudi!
Ti si kriva ,prokleta bila,
što nismo više ljudi!

Hlebom neprijatelje gađasmo
a trebali smo splačinama ih častiti,
sad skupljamo mrvice ponosa!
O,ružna prošlosti!

Besni gledamo u nebo,
modrim usnama mrmljamo molitve,
da nam Bog oprosti grehe,
pre nego pred njega spustimo
ove kosti proklete!

Prošlosti,molim te,oprosti!

Ljubavne govorancije

Napisala sam ti pesmu,
onoliko ljubavnu koliko umem i mogu.
Uvila sam je u nežnosti,
prošarala poljupcima
i namirisala željom!
Hoćeš li da ti je pročitam?
-Neću- rekao si
-Ja tu ništa da razumem ne mogu-!
I nisam ti je pročitala
pa sad ne znam
da li je ova moja pesma,
toliko mala
da moze stati u kutiju šibica,
tebi toliko nevažna
a ja toliko nespretna
što voljenom
ni pesmu
napisati ne znam
ali ipak,
stavljam te na pijedestal
jer imaš čast i privilegiju
da budeš izvor
inspiracije
za sve moje
ljubavne govorancije!

Krv južnjačka

Ne brini za mene,rekla sam!
Puno je vode proteklo
ovom našom rekom,
od kada sam se rodila!
Umem da u najlepše boje
obojim svoj svet,
umem da se prilagodim ludima!
Uradi to što si hteo,
pokušaj da ukrotš lavinu želje
u ovim grudima,
smiri vulkane u meni!
Ja ću da zatresem zemlju,
puknuće brane,
ja živim i ne kradem Bogu dane,
ja se klanjam pesnicima i avanturistima!
Umesto Sunca ću,
u sred podneva ,
na nebo da okačim Mesec,
eto toliko sam luda!
Danicu zvezdu ugasiću
svojim dahom vrelim!
Ova krv južnjačka još uvek ključa!
Znam šta mogu i znam šta želim!

Don Kihot sa likom žene

Toliko od mene,rekla bih vam ali ne mogu!Svaki put kad ućutim,nova me misao prene i ja se prekrstim samo pa....... opet krenem i molim se da me sve te reči ostave i zaborave,bar na neko vreme!Ne mogu više da ganjam vetrenjače ,umorio se moj Sančo Pansa!

Ostala sam bez ideje kako da prevarim umornu mene pa da se opet vinem put oblaka.......Želja da legnem ,da nestanem,da odaberem svoj kovčeg je veoma jaka.......Al plašim se mraka.....

Pokušam da potezom gumice obrišem bol,kajanje i suze...Pokušam da ugušim apatiju ali me poplava bola svu obuzme a ja ne umem da plivam u svojim suzama pa se davim,sad već umorna od te večite borbe sa pobesnelim talasima bola i očaja....

A opet,nisam danas baš sasvim svoja......Izgleda da se ona normalna ja konačno probudila...Izgleda da sam svoju vetrenjaču,konačno,uhvatila!

Mislim,kao ...

Nemoj ti meni
mislim,ovo,ono,znaš,
kao,možda!
Ili jesi ili nisi!
I šta ako neko dozna!?
S ljudima je bar lako,
ponudiš im osmeh i malo šarma
i eto,svi će zaboraviti
da si ti sam
i ja sama....
U istoj sobi...
I tako godinama!


¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬


Ukrotiću ja svoje konje,
amove im staviti,
gubice uvaliti,
da ne njište i pište,
besni,divlji,željni daljina....
Ukroti i ti svoje zmije šarke,
njihovo siktanje
plaši moje konje,
preskočili bi nametnute granice
i pobegli.....
Zmije i konji...
I šta bi mi sad s njima?

¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬


Otvori oči ,širom
i udahni taj miris daljina!
I zmija voli slobodu
a tek konji....
I ko je jači?
Konj ili zmija?

Zvezde

Probaću da te pomirim sa njom.
Ne znam hoćeš li shvatiti
da je velika kao Amazon,
spremna za let ,
dobrovoljno pristala
da dodje i ulepša svet,
raspoložena da fura svoj fazon.
Eto,možda je baš to najveći razlog
da te pomirim sa njom.

Pokušaću da je pomirim sa tobom.
Ne znam da li zna da si
tužna rodjena,
stidom vodjena...
Pokušajima bezuspešnim već izmorena,
da se pomiri sa svima,
prilagodjenima i neprilagodjenima.
I to je tvoja najveća vrlina.

Pokušajte sada i vas dve,
kao što sam pokušala ja,
da objasnite sebi
šta to ona druga ima.
Za vas je rezervisana
zvezda na pločniku slavnih.
Epizodna uloga nije za vas,
ova marioneta je vama dala glas,
rodjene ste da blistate u ulogama glavnim.

Oslobodite se veza ,
neće vas druga ruka voditi.
Možda ćete zajedno
vulkane želja,u vama ,
konačno osloboditi
i sudbini se u brk nasmejati,
vas dve, rodjene da uspete.


‚‚‚‚‚‚‚Nimalo skromna -pesma za nas dve- ‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚‚ :))))

Zeleno,volim te

Vulkan je proradio
i zelena lavina iz očiju je krenula.
Tvrdoglavo te bojim u zeleno,
zelenim munjama pogadjam
gde te najviše boli.
Očiju mojih
boja zelena postaje
tamna kad voli!
Zelene ti poruke šaljem.
U zeleno ću te obojiti,
za mojim zelenim ćes moliti,
polako ti se pod zelenu kožu uvući,
za tren ćeš zeleno sanjati
i samo za zeleno znati.
Kad sklopiš oči,
zeleno ćes videti,
zelenim ću te rukama do gola skinuti,
u zelenu boju ću i svet obojiti,
zbog zelene ljubavi ćeš se zazeleneti,
mojim zelenim trikovima osvojen,
u zeleno i ti obojen.
Očiju mojih boja zelena
postaje tamna kad voli!

Uz prvu jutarnju kafu

Ostani u meni i kad se probudim,
produži taj san sanjan i dosanjan,
nacrtaj mi osmeh,poljubi mi oči,
oboji u ljubav i ovaj dan.

Obuci me u zagrljaje ,sakrij u sebe,
volim pesmu ptica i Sunce u našoj sobi,
svako novo jutro,uz tebe,obojeno je u želju,
ima te u svakoj mojoj molitvi,tvoja me ruka vodi.

Pokloni mi osmeh za dobro jutro,
uz prvu jutarnju kafu me voli,
tvoja sam u zoru,poklonjena tebi,
vodimo ljubav,oznojeni,goli.

Jer nije za mene...

Nisu za mene
mirno more i sigurna obala;
Za par osmeha i lepih reči
sebe bih (možda jeftino) prodala.
Nisam rodjena da budem vodjena,
Njega ,Nadredjenog, da pratim ,ponizno;
Na prevaru sam poljupce otela,
na časnu reč izmamila dodire,
govorila više pogledom i ćutanjem,
za tren dotakla zvezde......
A onda se odlučila na lutanje.....

Zavisna sam
od požude i milovanja,
za ljubav sve svoje dajem.
Neću ponizno gutati reči,
nizašta se ne kajem,
za dodir koji leči sve svoje dajem,
neće mene ni šamar da spreči,
ja ne stajem,ja guram dalje,
kad vulkan proradi,
kad lavina krene
ili budi uz ili beži od mene.
Sad odoh da tražim vatru
koja će zapaliti ove vene...
Ponovo!

Baš sumorna...

Htela sam da napišem pesmu,
večnu,da boli,da sagori dušu ,
toliko da bude jaka...
Htela sam da pomoću pesme
pobegnem od mraka,
od košmarnih snova...
Počela sam da nižem slova
pa sam zastala...
Umorna od nadanja,neostvarenih želja,
bezuspešnih pokušaja,
tvrdih zidova već ulegnutih od mojih udaraca
a glava još tvrda,nepovredjena
i još udara,luda,nedokazana...
Izgubljena u lavirintu života,
negde na sredini sam ostala,
ne više jaka,ne više odlučna...
Mene su slomili zli jezici...
Mene!Otpornu na palacanja zmija,
otpornu na ubode škorpija,
mene- neplivača spašenog od besnih talasa,
mene-kapetana bez broda,bez kompasa.....
Umorna sam!Strašno,neizlečivo umorna...
I sumorna...A ne volim kad sam takva....
Ovaj motor u grudima
je ostao bez goriva....

Iste su nam slabosti

Na oltaru ,Bogu na dar,
ostavih sebe.
Nisam vredna Njegovih ruku,
prljava sam od tudjih dodira,
ogreših se o Njega,
zazivah Njegovo ime tužna i bunovna.
Prevarih sebe normalnu
sa onom drugom, ludom.
Ukradoh Suncu zrake,prisvajajući ih za sebe.
Ljubomorno želeh tudju ljubav,
u nečijem licu videh drugog Boga,
napravih od tog drugog lica sebi idola
i njemu se klanjah.
Šest se dana odmarah od života
a sedmog opsovah i život i Njega.
Ne oprostih ocu svom i materi svojoj
što me ,bez mog pristanka ,
na ovaj svet doneše.
Ubih nečoveštvo i zlo u sebi
a sve u ime lepote.
Posvedočih lažno, štiteći dete.
Hoćeš li me ,ovako grešnu,
primiti k sebi,Bože?

Sumoran dan

Hoćeš li prestati da šetaš
po sobi,
kao lav u kavezu pretesnom,
hoćeš li sesti konačno
kraj mene
i pogledati me u oči?
Pitaš - Zar si ti za sve kriv?-
a znam da i ne moram da ti
odgovorim,
odgovor znaš,
samo ne znaš,
o,kako očekivano,
ne znaš šta ćeš s njim.
Trebam ti,
ovako krhka i tanana
da te vodim ,
snažnim rukama da ti dam potporu
i oslonac,treba ti moje
rame za plakanje,
o,kako je teška
suza muška!
Ja jesam bila
i prostakuša i devica
i kurva i svetica,
i paunovo pero
i čelicna pesnica,
sve sam bila,
samo ne znam i ne umem
da budem brod
koji će tebe davljenika
spasiti od nemoći
i besmisla.
Izvini,ne nalazim sebe
u toj priči!
Istina je očigledna,
meni je potreban neko
ko će da mi veže oči
i uljuljkanu u sopstvenu ženskost
kroz život muški da me vodi!
Dok to ne naučiš,
moraću,o,izvini
ali moraću da te pustim
da sam plivaš
u toj mutnoj vodi.
Ne vuci me na dno,
previše sam ga puta dotakla,
pa znam da se ne razlikuje
mnogo od pakla
a i tamo sam bila!
I iz pakla sam ,
opet ovako tanana,
uspela da pobegnem
i da s Đavolom i tikve posadim
i dogovor sklopim
pa sad ne bih dogovor da prekršim
i da se sudbini
na milost i nemilost prepustim.
Ne,izvini
i ne slini,
dozvoli mi bar da tebi nemoćnom
pomognem da postaneš
dostojan mene
i da ti pomognem
da ostaneš
na mojoj talasnoj dužini.
Ipak,volim te ja.
Ipak,volim te.
I to su moje čini
koje te drže u životu!

Pismo

Prgavo moje,nisu svi ljudi dobri niti je preporučljivo bojiti svet u sve nijanse ružičaste boje.
Tvrdoglavo,luckasto moje,skrojila sam ti neprobojni prsluk,dijamantima ga ukrasila da bih sačuvala tu dragocenost u tvojim grudima.
Ljubim ti oči,svojeglavo moje i nosić i obraze ,volim sve tvoje.
Gromove i munje dozivam i sve sile Božije ,oko tebe postavljam Anđeoske straže ,da te štite i paze.
Sačuvaj taj nevini pogled koji mi upućuješ,sačuvaj tu nevinost dečiju i kad pogrešiš ja oprostiću i kad posrneš ja biću tu.
Nauči da hodaš mojim stazama,trnje i bodlje sam sa njih sklanjala zbog tebe,molim te samo ,budi onakav kakvog sam te onog proleća rodila.
Budi krv moje krvi,uzburkana a opet nevina i čista,
budi telo mog tela ,krhko a opet jako i na udarce otporno.
Budi ,barem malo,ono što sam ja kad tebe pogledam.
Umreću srećna ako samo malo budeš nalik meni.

Šta je istina a šta je laž

Prekini niz ,odstupi,napusti to vrzino kolo,
poljubi princa,pretvori ga u žabu,
pojedi jabuku,otruj je svojom željom,
odgovori ogledalu kada ti kaže da to nisi ti,
kaži mu da laže,kaži mu da nisi slepa kod očiju,
kaži mu da su umorni oko tebe svi
ali ne ti,nikada umorna,nikada ljubomorna,
nikada ,nikada ti.
Okreni leđa kada te vređa ,
sanjaj o Indiji,o Tibetu i Sibiru,
na javi neke druge predele gledaš
a uporno ne želiš da živiš tu.
Gde živiš?U nekom svom svetu bez granica,
koje retki pređu a još ređi ostaju,
ne može svako da preskoči tu nevidljivu među,
mnogima hrabrost i ludost nedostaju.
Kom se idolu klanjaš?Onom svom kog u sebi nosiš,
koga čuvaš u prašnjavoj,uspomenama punoj duši.
Kome se diviš?Ni Vragu ni Bogu,
šta tu drugi mogu,uvek si negde,
ni tamo ni 'vamo
pa ko voli nek' s tobom ostane
a ko te odmah ne zavoli ,
odmah nek odustane,jer neće te ni zavoleti ,
ti ćeš takva ostati i nećeš se promeniti
ni za života ni posle smrti
a tada već neće ni biti toliko važno
šta je istina a šta je lažno.

Pesma

Prošetala je ulicom
sva mirisna i poželjna.
Posmatrala je izloge,
pardon,svoj odraz u njima.
Zanjihala kukovima,
zazveckala nanulama.
Ruse kose raspustila,
Suncu, za milovanje, ih poklonila.
Duge noge za igranje
dala tuđim pogledima.
Grudi, bele polulopte,
za dodire spremila.
Usne lako rastavila,
ljubav tuđu poželela.
Strancima se ponudila.
Kao lutka u izlogu
i cenu je čak istakla.
Skupocena,lepa lutka,
od satena i od stakla.
Lomna,nežna ,
zasijala ta lepota,neshvaćena...
Pa,nestala...
Na tržištu perverzija
lepota je tek sitnica.
Neki ljudi ,ružnih lica ,
ubiše je ...
Sada tužna gradom šeta,
pipkaju je ko gde stigne.
Tek na prepad se uzdigne ,
iz pakosti i ludila,
da je ružni vide,
da je se postide...
Ta lepota,
neprolazna,
od stihova sastavljena...

Krug

Ako nacrtam krug
i u njemu lik,
nasmejan,veseo,
lep crtež čoveka,
hoćeš li u njemu
prepoznati sebe?

Nije to svrha, ni smisao.
Obrati pažnju na krug.
Zatvorila sam te u njemu.

Početna tačka,laganom linijom,
bez drtaja ruke,
sa sobom,
kružnom putanjom,
ponovo spojena.

Nacrtala sam krug
i tebe u njemu zatvorila.

Ipak samo žena

Šta bi rekao kada bi me video?
Šta bi pomislio kada bih pred tobom stala,
masku skinula i prikazala se
u svoj svojoj običnosti?
Umorna, ispijena žena,
sa tamnim kolutovima oko očiju,
u kojima plamti požuda
i kojoj samo u mislima rastu krila.
Žena sa par sedih vlasi,
žena sa dubokim borama oko usana,
nenasmejana, uvek zabrinuta,
žena koja živi
samo u svojim pesmama
i govori samo stihovima.
Pitam se da li bi znao
koja je prava,
ja u pesmi opisana,
ili ja u svakodnevnu običnost ogrezla
i da li bi ti to i bilo važno.

Ej,da mi je...

Ej,da mi je...
Da osetim slobodu i prostranstvo daljina.
Ej,da mi je...
Lulu u usta da stavim,
opori ukus duvana na jeziku da osetim.
Na tom jeziku koji zapalaca
uvek kad treba.
Nisam ga ukrotila,
a ,ko bi i mogao ukrotiti njega.
Ej,da mi je...
Da su svi kao ja.
Nemam kulturu,ni manire,
ne poštujem pravila,
ne spuštam pogled ponizno,
ne klanjam se ,ne kevćem .
Prezirem sujetne i ne vidim zlobne,
nema ih,ne postoje za mene.
Ja po naški opsujem,
udarim šakom o sto,
na taj isti sto se popnem ,
haljinu zadignem,
gola bedra pokažem,
u transu zaigram,
nogom jako lupim,
sve bokale prevrnem i grudi isprsim.
Vatru i žudnju u očima raspalim,
svojim trbuhom sve raspomamim
a onda...
Pred njim stanem,
pa se poklonim,
cigansku dušu primirim,
prostakušu oteram
i kraj njega se smirim...
Ej,da mi je...
Da naučim tako mirna da živim.