понедељак, 16. јануар 2012.

Prijatelju ,autor Marija Mihajlović Davidović

Evo ti ruka,prijatelju.
Ustani pa makar ja pala.
Evo ti poslednje pare iz mog džepa.
Kupi i ne pričaj nikom da sam ti dala.
Ne pitaj me hoću li pomoći,
samo mi ispričaj šta te muči.
Saslušaću te, zato sam tu,
da zajedno stanemo na kraj tvojoj muci.
Hoću li sutra biti tu za tebe?
Ne znam i nemoj me pitati.
Ako budem živa, ako budem zdrava,
poleteću i uz tebe stati.
Pitaš me kako da mi zahvališ.
Ne zahvaljuj i ne pitaj više.
Ne tražim zahvalnost ni protivuslugu.
Tražim samo da vičeš na mene kad posustanem
i kad ne želim dalje.
Želim da me guraš,
kad mi olovne noge ostanu bez snage.
I lupi mi šamar
onaj najjači,
kad počnem da kukam nad životom
i kad počnem da žalim sebe.
Pokaži mi prstom ono što imam,
pokaži mi one koji to nemaju.
Ne tražim ništa,
samo me podseti da dišem
i podseti me da ima i onih
koji ne dišu više.

Copyright ©2010 by Marija Mihajlović Davidović
-zabranjeno korištenje objavljenih radova bez pristanka autora-

понедељак, 12. септембар 2011.

Priručnik za zaposlene žene nezaposlenih muževa

''Ni Bog nam nije verovao tih dana.
Ni priroda.
Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.

Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci...'' Mika Antić



Dugo mi se po glavi već vrti pitanje šta je to što može da slomi i najjačeg muškarca.Činjenica je da će svaki muškarac teško da oprosti ili možda nikada i ne oprosti ako ga prevari žena.Zatim,postoji i ono nešto što se zove ''prerana ejakulacija'' zbog čega,pretpostavljam,mnogim muškarcima izbiju ospice kada samo i pomisle na to a na ovo se nadovezuje i ono čuveno pitanje ''Šta ako ga izda ''ponos'' baš kad ne treba?''.Može na muškarca pogubno uticati,na njegov ponos i psihu i situacija kada pokuša da se sam suoči sa nadrogiranom gomilom balavurdije,koja se cele noći dernja ispred zgrade i kada on pokuša da ih razumno upozori da je već ponoć i da bi trebalo da,do vraga,ućute i puste normalan svet da spava ,oni ga ili obaspu paljbom najsočnijih srpskih psovki ili ne daj bože,ako im je na par metara,zalete se na njega i prebiju ga.
 Sve to može da poljulja muški ponos i ja sam dugo verovala da su to situacije kada bi svaki muškarac osetio,najblaže rečeno,onu vrstu stida koja im je genetski prenošena,s kolena na koleno,sa oca na sina,vekovima,jer muškarac treba da bude muškarac (sinčina,muškarčina) svake sekunde,je l' te, svog života.
  Činjenica je da savremenom muškarcu dvadeset i prvog veka ni malo nije lako.Žene su se osamostalile,mentalno ojačale,skoro pa da više i postoji podela na muške i ženske poslove,žene rade a pored toga uspešno balansiraju između posla,porodice,dece,bavljenja sopstvenim hobijima,izgledom i opuštajućim izlascima sa drugaricama.Umeju da poprave auto,umeju da okreče stan,da poprave brave na vratima i danas,mnogo hrabrije nego ikada,smeju da se upuste u borbu za sopstvena prava.
  Poslednjih godina porast nezaposlenosti u Srbiji i u celom svetu raste ,bez tendencije da se taj trend zaustavi ili bar uspori.Muškarci u najboljim godinama,radno sposobni,orni i čili za rad,bivaju otpuštani iz firmi,propalih preduzeća,radnji i radnjica.Sve je više muškaraca na listi nezaposlenih.I žena,naravno ali žene su za neku drugu temu.Ova je o muškarcima,nezaposlenim licima,besposlenima...
  U prvim danima posle otkaza,krajnje je normalno da muškarac pokazuje sav svoj bes i nezadovoljstvo.Ujutru se budi pun nekog inata i prkosa,s prvim zracima sunca iskače iz kreveta i kreće u potragu za bilo kakvim poslom.Vrti poznate i nepoznate brojeve telefona,priseća se nekih bivših kolega,zove ih i raspituje se gde rade,ima li posla,hoće li da primaju radnike.Pretražuje internet u potrazi za oglasima za zapošljavanje,obilazi sve opstale ili klimave firme i firmice u svom mestu a i šire,traži veze i vezice i...nada se!
  Posle mesec dana bezuspešne potrage za poslom (jer u malim sredinama ,u današnje vreme,zaposliti se ravno je mogućnosti dobitka sedmice na lotou),nastupa period zatišja.Pomirenje sa sudbinom a nada još živi.Više ne luta po gradu,kao stari ofucani mačor,jer više i ne postoji firma ,u kojoj ne postoji lista za čekanje na posao  sa njegovim imenom.telefoni više ne zvone kao prethodnih dana,svi su već javili da se u njihovim firmama radnici ne primaju i da su,zaboga,velika većina poslati natrag na zavod za zapošljavanje...U šetnji do prodavnice,još se desi da naleti na nekog poznanika i opet krene sa raspitivanjem za bilo kakvim obaveštenjem gde bi mogao da još pita za posao ali se sve češće iz prodavnice vraća sve utučeniji i bezvoljniji.Blesne tu i tamo i po neka iskrica u njegovim očima,kada mu neko da informaciju da je čuo da ...možda...trebalo bi...oni su primali radnike...Sledećeg jutra odjuri do te,neke firme  a vrati se kao pokisao ker...
  Već tri -četiri meseca posle dobijenog otkaza u kući ćete imati zamišljenog,poniženog,depresivnog čoveka,napominjem,u najboljim godinama,koji je napravio već udubljenje na onoj strani kauča na kojoj sedi dok gleda ekran TV prijemnika.Pokušate li da mu proniknete u misli,sigurna sam da bi u njegovoj glavi naišli na buru emocija,od besa,preko frustracije do očaja!
Tu počinje da se postavlja pitanje:kako racionalno i normalno izdržati prebacivanja i jadanja tipa:''Ja ne mogu više da sedim kući i čuvam decu!''...Ili ''Pretvorio sam se u domaćicu.Muka mi je od tih sudova!''  ili:'' Lako je tebi.Odeš na posao ,izađeš iz kuće.A ja?!?!''
  Verujem da će biti trenutaka kada ćete besno odvratiti :'' A šta je samnom???Tolike godine sam sedela kući i čuvala decu i kuvala i čistila i peglala...Sad možeš i ti malo!!!''
   Ali ne,ne i opet ne!To je ,verujte mi,potpuno pogrešan pristup problemu.
    Razumite svog muškarca i ne dajte da se oseti kao odbačena krpa,jer se oni,zbilja ,tako i osećaju.Njima je u genima da prehranjuju porodicu.Učeni su od malih nogu da je muškarac stub ovog društva i kuće.Oni bi trebalo da budu ti ,po prirodi stvari,koji donose novac u kuću.Oni su muškarci samo ako su sposobni da izdržavaju svoju porodicu.Možda vi,drage moje zaposlene žene i majke ne mislite tako ali oni tako misle,osećaju.
    Ne prebacujte mu,nikada, niti iz kog razloga što nije pustio usisivač,pa neće svet stati ako nije usisano par dana,ne prebacujte mu što vas ne čeka topao ručak i postavljen sto kada dođete kući s posla,kao što je njega čekao dok je on radio a vi sedele kući.Pa,šta ako nije izvadio veš iz mašine i raširio ga da se suši?Nismo ni mi svetice ,i nama se dešavalo da ne usisamo,obrišemo prašinu ili zaboravimo na mokar veš u veš mašini...Poprimiće ONAJ miris???Ma,nije nego...Pustite opet mašinu da radi...
   Volite svog muškarca isto onako kako ste ga volele dok je radio.Tada ste se osećale sigurnije,zaštićenije,opuštenije pa možete tako da se osećate i sada.Jer ,vi ste zaposlene.
   Teška su vremena,brakovi se raspadaju i meni je stalno na pameti ona narodna:'' Kada beda uđe na vrata,ljubav ode kroz prozor!'' E,pa,opovrgnite tu narodnu...Dokažite svom muškarcu da nije manje vredan ako je nezaposlen.I ne insistirajte na razgovoru ako njemu nije do razgovora.A neće mu biti do razgovora,odgovorno tvrdim.Jer,samo se setite one zakletve ''I u dobru i u zlu'' i čvrsto verujte da će sve to jednom proći jer...Sve prolazi...I ko zna zašto je to dobro.Znam,uzviknućete ''A računi?A stanarina?A hrana,ko će to sve da plaća?'' Pa,vi,drage moje,zaposlene dame.Htele ste rodnu ravnopravnost.Držite se toga bar dok vaš muškarac ne pronađe posao.
   Uputite vašem muškarcu onaj vaš najlepši osmeh i ...Budite i pored umora i otečenih nogu od stajanja i  pored bolova u kičmi od ribanja po kući i pored mučnine od svih tih ručkova i večera i pored glavobolje od dečije dreke ,dakleM budite ipak ona koja ga podržava.Jer...ipak ,da bi bio jak,muškarac mora pored sebe imati i jaku ženu.
   Voli vas zaposlena žena nezaposlenog muža :)

уторак, 06. септембар 2011.

Buđenje

Hajde,razbij i tu poslednju čašu.
Ne čekaj da je poslednja kap prelije
pa da bes i tuga i zloba
progovori ono što mi nismo hteli,
nismo mogli,nismo znali.
 Daš previše,dušu izvrneš,
do gola se skineš
i ranjiv ostaneš,
pognute glave na milost i nemilost
šamarima sudbine prepustiš se.

Čuvaš i ono malo ponosa
za slučaj da zatreba
kada treba pokazati leđa
a noge ti obmotane lancima navike
ni da kreneš dalje
ni da ostaješ,
ne znaš sa sobom šta ćeš.
Prećutiš uvrede,otrpiš ignorisanje,
sve se misliš ''Proći će,biće bolje''
a novi dan dođe a ne svane
pa već očajan,stalno iznova i iznova
iščekuješ neke nove dane,
konačno svitanje.
Živiš dok ti umesto srca
u ritmu ratničkih bubnjeva
kuca isto pitanje ''Čemu sve ovo,
ima li svrhe,ima li potrebe?''

A kada iza tebe
ni senka više ne staje,
kada počneš da blediš
i veneš poput ruže otkinute
pa odbačene,
kada te ni glas onog deteta,
sakrivenog duboko u tvojim grudima,
više ne tera na napred,na kretanje,
stavi prst na čelo,
zapitaj sebe, kada već ne možeš druge,
ko je vredan tvog pogleda,
ko zaslužuje dodir tvog dlana na svojim obrazima,
sa čijih usana možeš popiti nektar ljubavi,
vredi li čekati ako onaj kog čekaš ne dolazi.

Pa shvatiš,ono što si voleo
bila je iluzija,
tvoja mašta pojačana tvojim snovima.
U liku čoveka kada vidiš stranca,
zapitaj se zašto si tek sada progledao
i šta je bilo okidač pa si realnosti
tek sada svestan postao.

недеља, 24. јул 2011.

Poruka ili oporuka

Iznova i iznova iščitavam
te nerazumljive znakove
koji mi se rugaju sa požutelih listova
i uporno nastojim da proniknem u smisao,
da shvatim i uhvatim misao
... koja je pokrenula čitavu lavinu
pa se ti čudni znaci ka meni kotrljaju
i osećam,zatrpaće me,
pod njima nestaću
ako ne shvatim poruku.

A ko će znati
kakva se tuga razliva
i iz kakvog je to pera potekla
reka mastila,
čija je to drhtava ruka ispisala
tu životnu mudrost skrivanu
od ljudskih očiju vekovima.

I naprežem se da čujem vrisak nečujan,
prekriven velovima od dvosmislenih objašnjenja
a nema čoveka koji je
svoju dušu predamnom prosuo
u bednom pokušaju da ja,
tek umorna žena,
shvatim smisao.

I čemu skrivanje vapaja duše,
mi nismo ratnici da kopamo rovove
kako bi smo sačuvali žive glave na ramenima,
dok po nama udaraju munje božijega gneva.

Pogled i lik čoveka
koji kleči na kolenima,
u molitvi upućenoj onom ko
na nebeskom tronu spava,
iskrsnu mi pred očima.
Čemu se moli pastiru ta ovca izgubljena?
Ima li svrhe moliti se bogovima?



субота, 18. јун 2011.

Predstavljanje zbirke ''Pisma- Don Kihot sa likom žene'' Marije Mihajlović Davidović

Marija je kao vulkan koji na trenutak, snebivajući se od nekog iznenađenja, samo na trenutak zastane i onda gruhne nova eksplozija veličanstvenih stihova. Ja jednostavno nemam dovoljno riječi da iskažem kako to na mene djeluje. Ošamućujuće i opijajuće. To je kao vodopad na Zambeziju, to je kao poplava koja razarajućom snagom Amazona nadire, to je jednostavno fascinantno.  A na kraju to je ipak i brod koji ti ruku spasa nudi, ako znaš da njime upravljaš i na dno da ga ne vodiš jer na dnu je već bezbroj puta bio. Ne smijem i neću dublje da se upuštam u višeslojna i višeznačna dejstva njenih vanvremenskih stihova. To i ne primjeri jednom hercegovačkom šeretu koji se pozije i poetesa pomalo i boji. Za mene kažu da znam da vladam riječima, ali pred njenom silinom ja se gubim i postajem sitan...
Ognjen Pudar
književnik

Treba imati podosta hrabrosti da liričar donese ovakvu odluku i da se posluži, verovatno nastarijom, najintimnijom, najdirektnijom i najliričnijom formom pisanog obraćanja, formom pisma...  Marijina Pisma su zaista Pisma. Kolokvijalnost i iskrenost njenog lirskog obraćanja ih čini živim, ubedljivim i istinitim. Verujem da će svako moći da odabere “svoje pismo” i sačuva ga kao da je njemu i upućeno ili kao da ga je on i napisao pa zaboravio da ubaci u poštansko sanduče....
Marijine emocije su gole, njena je reč jednostavna i čista i to je sasvim dovoljno da se ova knjiga ne ispušta iz ruku, do njene poslednje stranice...
Milomir Bata Cvetković
urednik izdanja

четвртак, 02. јун 2011.

USKORO:u produkciji Nove POETIKE, po ceni od 200 dinara. Mogućnost naručivanja pouzećem: Marija Mihajlović Davidović PISMA ili Don Kihot sa likom žene

Obezbedite svoj primerak na vreme,po ceni od
200,oo + poštanski troškovi...

Plaćanje pouzećem

na telefon:+38160 0 154 143

ili putem mail adrese :

donkihotsalikomzene@gmail.com

Ukoliko želite da naručite svoj primerak knjige, svoju adresu pošaljite putema mail-a,naručite telefonom ili sms-om (vaši podaci biće upotrebljeni isključivo za potrebe slanja knjige)

BIOGRAFIJA:
Marija Mihajlović Davidović je pesnikinja koja se godinama predstavlja čitalačkoj publici putem elektronskih medija i raznih pesničkih susreta I druženja. .Član je književnog kluba ''Velimir Rajić'' iz Aleksinca. Udata je i majka dvoje dece,sina Uroša i ćerke Teodore.Živi i stvara u Aleksincu.

Ovo je njena prva samostalna zbirka,ciklus pesama,svojevrsno prozno -poetsko izražavanje putem pisama ,dnevnik koji je pisala za sebe i svoju dušu ali i koji je pronašao svoj put do srca čitalaca,upravo putem elektornskih medija. Sada je ovaj ciklus konačno ugledao svetlost dana i u štampanom izdanju.
Priprema i svojevrstan duo zbornik sa svojom rođenom sestrom Marinom Živković ,pod nazivom ''Zašto je Adam pojeo jabuku''.
Smisao njenog postojanja su njena deca i pesme u kojima do srži otkriva sebe ,kao ženu donkihotovskih osobina,ženu koja se svakodnevno bori sa predrasudama patrijarhalnog društva u kojem živi ,ženu kojoj je ventil duše pisanje a cilj u životu mir i spokojstvo iste te nemirne ,umetničke duše.

Autorsko izdanje

Urednik i korektor
Milomir Bata Cvetković

Dizajn i prelom
Milomir Bata Cvetković

среда, 01. јун 2011.

Konfuzija

Pustila sam te
da mi prljavim rukama kopaš po duši
i skrnaviš grobove mojih nadanja.

Sama sam kriva.
Nisi se obazirao na moj totem,
moje te je verovanje dovelo do zločina.

Ubio si moju svetu životinju,
ubio si mog Ikara.

Ne umeš ti da plivaš u mom moru,
Ikarija  je moja postojbina.

Pa šta ako sam visoko letela.
Svojoj grobnici sam ostala verna.

Preuzmi ulogu Dedala.
Kriv si za moja stradanja.

Pokazao si mi kako da koristim krila,
ka suncu sam se sama uputila.

Neptuna i Posejdona sam slavila,
kao osuđena plivala u svom moru od suza.

U tebe , u svog Apolona sam se zaljubila
i od tvoje ruke stradala.

Poput sunca ,zaslepio si me,
ubio me svojim božijim čarima.

понедељак, 30. мај 2011.

Do čega meni nije

Neće meni govoriti kome da poljubim dupe
i kako je za mene pametno
da prodam dušu da bih zaradila,
sestro moja,
sestro po peru.

Posvađala sam se ja sa svim brkatim generalima
i podgojenim političarima,
koji bi da mi iz usta otmu poslednje parče hleba.

Ne klanjam se vođama,sestro moja
ma kako mi život zavisio od toga.

Ne pljujem ničijeg Boga,imam jednog svog i previše mi je.

Taj tron na kojem oni sede
mnogo je ispod mog nivoa.
Oni bi da me gledaju sa visine
a ja pljujem na njihove ere vladanja.

Ničija nije do zore gorela,sestro moja.
Ja sam promrzle prste ugrejala
i tim istim prstima pero dohvatila
i u srce ga zabola
pa krvlju svaku pesmu napisala.

Neće me naterati da istom tom krvlju
potpišem đavolji ugovor,
neću dušu da prodam.

Makar ostala Niko,makar budzašto
sebe poklanjala drugima,
ja ću iskrenošću da se borim protiv laži,
ja ću čoveštvom da se borim protiv nečoveštva,
bogatima ću i poslednji svoj,krvavo zarađeni dinar dati
i onu poslednju koricu hleba,da se zasite,nezasiti,
sestro moja.

Davno sam ja doktorirala,ma i magistar postala.
Diplomu imam ,za one sumnjičave,
da im pokažem da sam doktor za čitanje snobova.

I ova pesma što mi viri iz džepa
je samo jedna u nizu pesama svađalačkih,
pa ko pročita shvatiće da sam daleko
od onih konkubina napirlitanih
što bi da se prodaju za par lažnih osmeha
i noge da rašire zarad dobrog marketinga.

I znaš šta,sestro moja,sestro po peru,
odavno ja znam
da su neki ljudi spremni prodati svoj obraz
za šaku šugavih dinara.

Nema poštovanja,nema pristojnosti.
Samo daj,grabi,otimaj,
Bože mi oprosti.

Samo jedna reč je dovoljna

Gurnula sam prst u grlo,
u bednom pokušaju
da ispovraćam
ovu reč koja se ,
kao riblja kost,zaglavila,
pa grebe i davi pa kašljucam
ne bih li je odglavila.

Zastala je negde,
sve mi se čini
tu oko dušnika,
bez vazduha sam ostala,
moram je isterati,
pljunuti u lice onom
kome je namenjena.

Da mu je razmažem po licu,
umesto nokautom,
da ga uz pomoć
jedne jedine reči srušim,
da se oseti bedno i jadno,
da klekne predamnom
i prizna mi
da se boji onoga
što mi leži na duši.

Nemoćan da bude,
da me za milost moli,
da u Paklu svom ,
tu odmah kraj kotla
koji sam ja potpalila
uz pomoć jedne reči samo,
padne predamnom ničice
i stope mi ljubi.

Jednu reč samo da izgovorim,
tešku reč ,
pa da umrem.

Oni dani

Šta sa lošim danima?
A ima ih,puna kapa,
već preliva.
Da su iskorišten toalet papir pa da ih bacim,
k'o da nisu ni bili
ili crvljiva jabuka,
pa da ono gnjilo i trulo uklonim
a ostalo sačuvam,
da u slast pojedem.
No nisu.
Dođu pa nikako da prođu,
razvlače se,
srce oslabljuju,
pa svakim takvim danom
za jedan otkucaj manje kuca.
Zaklone jedan kraj sunca,
senke se rastegnu od zida do ziga
i kazaljka sata zastane na minut do dvanaest,
kao krajnje je vreme da prođu takvi dani
ali ne prolaze,
zamrznuto vreme,
ni planeta se ne okreće oko svoje ose i oko sunca.
Šta sa lošim danima?
Kako ih izbrisati iz sećanja?

Kada vrisne tišina

Kada vrisne tišina
pa probudi onu mrvu nemira
zaostalu u mojim grudima
krenuće lavina reči
gorkih poput pelina
sa mojih ispucalih usana
i odložiću sva naredna svitanja
jer glava mi je prepuna
besmislenih pitanja
a duša željna odgovora.

I nema mi odmora
sve dok poslednja reč ne napusti
ovo sklonište sastavljeno
od mojih sivih ćelija
usijanih od silnog razmišljanja
da li je i kako je moglo
nekada.

Slažem misli kao Rubikovu kocku,
svaka bi trebala na svoje mesto doći
a pomešale se pa škrgućem zubima
i nerviram se a nema mi pomoći.

Kocka je u mojim rukama,
za sve svoje postupke sama sam odgovorna,
za sve reči izgovorene,
evo priznajem,sama sam kriva,
što nisam jezik zauzdala,
glupava lajavica
pa opet...
da li bih to bila ja
da sam prećutala?

I opet ,pena mi na usta potekla,
besna sam na sebe i na sve horizonte
koji su pukli pred mojim očima
a ja,mrva u svemiru,
tek trag u vremenu koje prolazi,
zastala,poklekla,umalo pala,
nemoćna pred saznanjem
da je ona žena
iz onog mog ogledala
ista ja ,luda,
sada još luđa pd teretom godina.

Vrisnula je tišina
i sve uspavane nemire
probudila je u mojim grudima.

понедељак, 23. мај 2011.

USKORO I U ŠTAMPANOM IZDANJU


Ja,grešna...

Imam  život,
čudo nametnuto,
ne traženo,ne željeno
a opet,
snašla sam se u njemu,
sve greh do greha,
duša mi grešna.

Šta još čekam,
jedno čudo sam već na poklon dobila
a ja i dalje gledam u budućnost,
grešna.

Čekam i nadam se boljem,
većem,jačem.
Često pogledavam ka nebu,
naučili su me da je tamo Onaj
što sve vidi i zna
pa stidljivo,
izgovaram molitve .
Ja se ,grešna,Bogu molim svojim rečima.

U meni se sudaraju sitne čestice mojeg bivstva,
kovitlaci besnila i ludila
i puca ljuštura,
sa rokom trajanja,
bez garancije data,
na silu sam,bez pristanka,
u nju smeštena.

U lavirintu uskomešanih misli,
izdvaja se jedna,uočljiva:
sve sam božije zapovesti prekršila
a nije me nebeska munja besa pokosila.

Ja,grešna,rugam se sujevernim precima.
Loš sam primer,ja grešna.

Ako dočekam sutra vredeće

Nestalo je ono od juče
a ni ovo danas nije mi baš puno vredelo.
Ne znam za sutra.
Ako dočekam sutra vredeće,valjda.
Vrag bi ga znao.

Ni ja više nisam ona od juče.
Sa jučerašnjim danom
i deo mene je nestao,otišao,
u nepovrat,ne povratio se.

I ne treba mi onaj deo od juče.
Lakše mi telo,
Jedan san,kao teret na plećima,
skinut je sa dnevnog (ili noćnog) reda.

Danas mi je još uvek
glava puna briga
i još jedan san lagano bledi,
sagoreće sa prvim nagoveštajem
sutrašnjeg dana.

Sutra će nova knjiga biti ispisana,
sa stranicama praznim
kao i moja glava što će biti,nadam se.

Prazna stranica dnevnika,
pisma bez sadržine biće  razaslana,
golubima pismonošama glaveće biti otkinute,
perja za neki tuđi jastuk,
prepun tuđih snova,biće iskorištena.

Pogrešna je adresa bila na koverti ispisana.
Pisma bačena ,neotvorena.
Ni za malo nečijeg izgubljenog vremena
nisu bila vredna.

Juče je sve imalo smisla.
Vera i nada i ljubav
u istom srcu posađene su bile.
Danas je seme istrulilo.
Sutra mi neće doneti plodove.