Ostani Žena sa vetrom u kosi,sa zvezdama u očima.
Ostani Žena,ponosna,hrabra,odvažna i prkosna.
Ostani Žena,majka,lavica,vila,ratnica.
Ponudi svoje grudi i nahrani gladna usta,
otkrij svoje skute i ponudi strast bludnim očima,
ponudi svoje ruke, umesto kolevke,umornim telima,
utehu ponudi neutešnima,ostavljenima,tužnima.
Jer ti si Žena ,od muškarčevog rebra stvorena,
ne da bi bila robinja,sluškinja,ponizna supruga,
već da bi štitila to muško srce u grudima,
da bi u hladnim noćima njegove grudi grejala,
da bi muške suze,najteže,brisala,
da bi za Njega disala,živela,umesto Njega mislila.
Budi dostojna Boga i Njegovih Anđela,
budi vera,nada,ljubav nevernicima,
budi Žena,od Boga Zemlji darivana.
Budi jaka jer ti nosiš ponosno svoje breme...Žena!
Neću da odgovorim
na prećutana pitanja.
Previše bi trebalo vremena
a ja sam nestrpljiva.
Neću ti dati prilku
da me sažaljevaš.
Veruj ,biće lakše
ako samo ćutim
a tebe pustim
da o nemogućem snevaš.
Ako progovorim
mogla bih i vrištati
i naglas Boga opsovati...
Ali neću!
Nismo znali da izgovorimo,
svakoga jutra,
reči dobrodošlice
svakom novom danu.
Pa sad stojimo zbunjeni
i čudom se čudimo
zašto besane noći provodimo
i zašto se
umorni budimo
i zašto se ,uzalud,
molimo nekome ,
za koga nismo baš ni sigurni
da li postoji,
i da li se i On
za nas moli.
Samo,eto jedino što tražim,
pesmu mi pokloni.
Ja sam uvek bolje znala
da ćutim
i da napišem šta slutim
a da ne izgovorim.
Pesmu mi pokloni.
Tako te jedino
mogu razumeti.
Zaboleće jače,
presećićeš me
na pola,k'o mačem.
Ja ću preživeti...
Pesmu mogu pročitati
u samoći,
tada suze slobodnije teku.
Pesmu mi pokloni.
Opevaj ,od mojih suza,
nastalu reku.
Odgovorno tvrdim:
slomiće me najtiša reč
i najblaži dodir.
Uništiće me nečija pažnja
i nečija briga.
Moj oklop probiće
nečiji nežan zagrljaj.
Toliko sam jaka,
toliko sam ''čelična dama''.
Zgrabiće mi vrisak sa usana
nečiji poljubac.
Rasplakaću se na nečije
"Biće dobro,ne brini".
Da se razumemo,
nisam ja jedna od onih
što samo slini
ali...
Ubije me
nečije "Ne brini"!
Ako ti obećam da nikada više suze neću proliti
i da ću ružičaste slonove
u svoje snove pustiti,
hoćeš li tada biti ,konačno,ponosan na mene?
Ako razmažem trule višnje na svojim usnama
i zacrnim zelenilo u mojim očima,
svesno se odričući migova i koketiranja,
hoću li tada biti tvoja ,za tebe rođena?
Ako prekrijem sede vlasi u kosi
i dopustim struji sudbine da me ,bez cilja,negde nosi,
prepuštajući se prividnom letu u nepoznato,
hoćeš li mi reći da je moje sve tebi sveto?
Ako ,ipak,stanem pred tobom ponosno,
ni za tren ne skrećući pogled,ne spuštajući glavu ponizno,
ako ti saspem u lice sve svoje stihove ,
tebi ,kao nepoznatim jezikom,pisane,
hoćeš li ,konačno,razumeti onu mene,
koju plaše godine koje dolaze,
koju plaše tamne sene koje noću u tami krase zidove?
Hoću li tada biti rođena za tebe?
