Mrtvo more

Naiđe tako tuga neka,
kao  ogroman talas  zalutali čamac, me poklopi,
pa sve nestane pod tom silom
i sve se zacrni pred očima.

Čujem tihe jecaje nečije,
kao da proklete,umrle  duše zazivaju
i milost traže,
pa zatvaram uši da ne slušam ,
da ne čujem bolni vapaj.

Davim se a nema slamke
za mene,umornog davljenika
a ne umem da plivam
na tim tužnim talasima.

Uvuče se neka hladnoća u kosti,
jeza neka me zatrese
pa drhtim i tiho
molitve izgovaram.
Setim se Boga tek onda
kada mi je najteže.

Padam na kolena
jer ne umem da se molim drugačije.
Umornu glavu spuštam,
dopuštam moru tuge da me proguta.

Stiže me nečija kletva,
davno izgovorena.
Na mom čelu,od rođenja,
stoji beleg prošlog vremena.
Tuga neka i nečije lice,
tek avet,tek opsena se pomalja.
Prokleta sam,tužna,sama.
I tek mrva u ovom mrtvom moru ,
tek trag života,koji nestaje.

Pre sna

Poznat mi je taj lik
koji me posmatra
sa druge strane prozora.
Noću se pojavi,izroni iz mraka
i pretražuje pogledom
poznate bore oko mojih očiju
ili usana.

Klima mi glavom to čudo,iz mraka,
k'o veli ,nisi se promenila puno,
još si ona ista ti,
samo malo ozbiljnija,
malo zabrinutija,
manje šašava,više uzdržana.

Zamišljeno,prst na usne stavi,
kao da kaže da je vreme
da zaćutim,da slušam  samo
ili se tek čudi i pita
odakle li se znamo.

Poznat mi je taj lik,
iste su nam oči,ista krv
teče našim venama,
zajedničko nam je srce,
veliko,poma'nitalo
kuca u našim grudima.

Iste su nam bore,
čudo moje,
iste brige nas muče
danas k'o i juče.

'Ajd polako,poznata zverko,
skloni se sa tog prozora.
Spustiću roletne,
dovoljno si samu sebe gledala.
Vreme je da se spava.

Ljubavna priča (nečija...svačija)

Dotakne me tako,tek u prolazu,
nečija sudbina,priča o ljubavi,
potapše me po ramenu
pa nastavi,produži dalje.
Zaledi me,zaustavi,
začara mi korake pa se ,kao kip,skamenim,
pa zanemim od tolike potrebe
da razumem,da shvatim tuđe živote.
Često ne uspem da prepoznam
potrebe drugih da budu voljeni
a još češće ne umem da odgovorim na pitanje
''Kako neko može toliko voleti?''
Bez šanse da pomognem,da nešto učinim,
kao nemi posmatrač,navijam da se tolika ljubav
ostvari a opet...
Da li bi bila toliko jaka da njih dvoje
nisu razdvojeni?
Jedino što još mogu
je da slušam i ćutim,
da padnem na kolena i tiho se pomolim
''Bože,ako te ima,ako ti srce nisu pojeli štakori,
spoji ih ponovo,nek' žive od ljubavi!''
Molim i ponizno sklapam ruke,
ja koja  retko Boga zazivam.
Zamagljenim pogledom posmatram oblake,
opet,kao te zime sipe pahulje.
Možda će ova zima ponovo
spojiti njihove tragove,
možda će Bog uslišiti i njihove molitve?
Verujem.Verujem.


(Ova pesma je nastala kao moja nasušna potreba da iskažem osećanja koja je u meni izazvala nečija priča,ljubavna,tužna...I sve bi ,možda,bilo lakše,da nije reč o nekom koga volim kao svog najrođenijeg...Da nije reč o nekom ko je neizmerno tužan.)

Labudova pesma

Bila je to nasušna potreba
da objasnim sebe,
tek mrvu u ovom kovitlacu vremena,
sužnja,roba nametnutih pravila.

Tek sada vidim,
nemam ja snage,ne mogu se boriti
sa poremećenim moralnim normama.
Ne umem odgovoriti pravim rečima na uvrede,
plašim se palacanja zlih jezika.

Izvini.
Osećam da te izdajem.
Jedini si verovao da sam drugačija.
Verovao si u mene
čak i onda
kada ni  u samu sebe nisam verovala.
Jesam,srećna sam,tek sada.

Stavila sam tačku na ovu priču.
Bolje je tako.
Počelo je da liči na parodiju.
Neki loši ljudi su želeli
temelje da mi poljuljaju.
Moju kulu od snova da sruše.

Ne želim da ih primim u svoje snove.
Sama sam ih svojim bojama šarala.
Pobegla sam jednom iz njihove noćne more.
Nemam više snage,
ne mogu odbraniti svoju tvrđavu od  varvara.

Neka se raduju sitne duše,sujetne.
A mi...Srešćemo se opet.
Idem da bih,ponovo,slobodno disala.
Potraži me .
Biću sama.I piši.
I ja sam nekada pisala.



(Adio...Do neke nove pesme...)

Trgovac snovima

Ti trguješ snovima.
A ja...
Nemam više dovoljno reči za molitve,
 za Ode
koje bih  ponudila,
u zamenu za veru,nadu,ljubav.
Valjda moramo
preskupo platiti svoje snove.
Il' dušu Đavolu
il' telo Bogu,nema međuopcije.

Mogu li dobiti jedan san
''na lepe oči''?
Toliko puta si ih hvalio,
sad bih da uložim džokera,
mog skrivenog keca u rukavu.
Evo i oči dajem.
Da san pretvorim u javu.

Spajanje

I zašto bi smo sad
bili  ti i ja,on i ona,
budimo mi
budimo ljubav
budimo ostvareni san
Čemu ti sumnjičavi pogledi
Premeravamo,merimo,
tri puta razmišljamo
pa se onda spajamo
Ima li vremena
Imamo li snage
Da li su  ''oni'' dani
Da li je mesec u strelcu
Plima ili oseka
Jesen ili zima
Svejedno
Budimo mi
Ne ja,ne ti
Budimo iznad proseka
Tri sata i pet minuta
Zadihani,oznojeni
Oborimo rekorde
Spojeni
Mi

Kukavica

Ne čudi mi se,
naučila sam da ćutim i da slušam
ovu kukavicu u glavi.
Šta je srce?Tek motor koji nas pokreće.
Treba ga podmazivati češće,
da ne cvili i arlauče
a ja sam svoje odavno zapostavila
i digla ruke od njega.
Možda zato ne funkcionišem
ovih dana.
Eto...I ja sam,vidi čuda,
zaboravila kako je to biti luda,zaljubljena i...mlada.

Ne možeš ti razumeti,zato se i čudiš,
kako je to kad se sa svojom senkom stopiš,
pa ne znaš više gde počinješ ti
a gde se završava senka.
I jeste,lako je biti senka,
stopim se sa masom pa više ni sebe ne prepoznajem
a tražim se i ,tek po nekad,nalazim
u nekoj pesmi,nekoj čaši.
Umesto antifriza,u srce sipam vodku
ili vinjak,šta se nađe,
pa se opet pokrenem i opet budem ja.
Mlada,nečija,ne tvoja jer tvoja nisam bila nikada.

Eto,bilo bi lako stisnuti se,kao golubovi
na mom balkonu,jedno uz drugo,da ne ozebemo
ali pojaviće se neki besnov,musav od čokolade,
baciće se na nas,kao da smo mi celom svetu krivi
i razdvojiće nas ,zato...Čemu to?

Odavno smo sami na ovom svetu,
sami se rađamo,sami umiremo i,znaš šta,lako je
navići se na to,da budeš sam,da budem sama
tu,pod zajedničkim mislima,jedno uz drugo.
Ne zovi ovo tugom.Ne znaš ti šta tuga može.
Polomim čašu,podignem glas,zapevam,
da je oteram,da je zaboravim ali
tu je ona,uvukla se ispod kože
i postala je ja,moja krv,gorivo u mojim venama,
Molotovljev koktel bačen na moje sazvežđe.

Zato,ne čudi se i ne pitaj me gde sam svoje zvezde izgubila.
Ne znam,samo sam prestala da sanjam.
Bila sam ja i među zvezdama
i dole,među splačinama i znam,
naučila sam ,ne može mi tuga ništa
jer,bez tebe,nisam ni živa.
Eto,čudiš se čudu koje diše zato što mora.
Čudiš se kukavici koja gradi gnezdo
a znaš da će svoje snove poturiti drugom
jer nema više snage da se za njih bori.

Sanjaj ...I ćuti,ne govori.
Ako otkriješ svoje snove nekome,
mogli bi i da se ne ostvare.
Sanjaj...Sanjaj umesto mene.Čudo moje.

Osmeh

Moje lice je kao monitor kompjutera.
Pritisneš pravo mesto na mom telu,
pa onda čitaš sa mog lica sve što si poželeo.
Kopaš po  pretraživaču ,
pokušavaš da pronađeš značenje reči ''Ljubav''
a samo treba da pogledaš,
ljubav ti se prikazuje pred očima.
Enter,ljubavi,pritisni,
potvrdi,dozvoli mi da ti pokažem,
ono što kuckaš po tastaturi,što tražiš i pretražuješ.
Izguglaj traženu reč pa me pogledaj.
Ono što ti pokazujem samo je
odraz tvog lica u meni.
Da,ljubavi i ja se osmehujem!  

Život

Jeste,dobar je ovo život.
Neću da ga kudim i ogovaram.
Nad glavom žuti noćurci,
zvezde i drveće pod nogama.
I...ranjavano je srce i kidana duša
al' ipak...da nije rana koje ne prolaze,
da li bi smo voleli sebe i poštovali
sve naše pobede i poraze.

Jeste,dobar je ovaj moj životić,
jednog mi dana pokloni  balon u obliku srca
a već sledećeg ,u taj balon ,zabije nožić...
No dobro...

Nadimaju mi se grudi,
shvatim da dišem
tek kada ostanem bez vazduha,
kada me strefi neka pesma,
poznata a tek napisana...
Kad prepoznam svoj lik u nečijim tužim očima
i dve pahulje ,k'o dve zvezde u njima.

A zima je...Još jedna zima,
ne smem ni reći koja mi je po redu.
Zemlja pravi još jedan krug oko Sunca i svoje ose,
oblaci se namaknu na moje nebo pa odu,nestanu,
vetrovi ih odnose i donose...
I proleće će,pa leto...I Sunce.
Sve već viđeno.
I moj život...Čudo neviđeno!

Jutarnja molitva

Otvorim oči a pomešaju se boje,
plava i siva i crna...Tek crvena,o da.
Zagrlim jastuk sa otiskom tvoje glave,
ušuškam se ispod jorgana...

Jutro je u belo obojeno,
van našeg carstva je zima.
Stisni se uz mene,ugrej mi promrzla stopala,
poljubi mi oči,u ime svih odsanjanih svitanja.

Jutarnju molitvu šapućem,hvatam zaostale vile noći,
za naš  krevet ih vezujem,kradem im moći.
Kao figurice od porcelana,ređam po vitrini sećanja,
sakupljam kao opsednuti kolekcionar,svoje snove.

Vilinskim jezikom mantre izgovaram,
imuna na sve zore koje se zarude.
I nema nam druge,nema buđenja,
naš san se nastavlja i kad osvane

U mislima...

Vidiš li ili si slep kod očiju
kakva se promena u meni dogodila?
Pokrenuli se vetrovi,pomerila  se tla
a sve sam to postigla s tobom...U mislima.

Ne brini,nikada nisam ni bila ja,
pa se promena i nije puno primetila.
Malo mirnije spavam,šapućem molitve,
grlim oblake i...Sanjam.
 Dišem.Hodam.Živim,vidiš li,
živim kako umem i znam...
Bez tebe a ipak s tobom,
pod istim nebeskim svodom.

Drugačija ja sa drugačijim rečima,
ne više zaglavljenim u grlu.
Tužnija...Srećnija.
Mrtva a živa.

I tako te puno ima,u snovima.
Kao čarobnim štapićem,
mahnuo si nad mojom glavom,
uveličao me do neba,
posuo milion zvezdica,njima moje ime ispisao,
ukrasio me oblacima,posuo zvezdanom prašinom.

Sad mi  društvo prave vrapci i laste,
posmatraju me putnici iz aviona,
zadivi ih ta panorama mene,
pa me fotografišu kao osmo svetsko čudo,
ostaju bez daha,ushićeno prstom na mene pokazuju.

I hodam po tim oblacima,
belina pod nogama mi greje stopala
i letim,do zvezda i dalje,
s krilima umesto ruku,
s tvojim imenom na usnama.
Sama...A ipak s tobom...U mislima.


http://www.youtube.com/watch?v=Y8JI_wlNEck&feature=player_embedded#!

Nismo ni malo drugačiji

Čuj,nismo ni bolji ni lošiji od drugih.
Tek...drugačiji.
Iz naše duše prelivaju se sve one sitne boli,
koje smo nasledili,stekli,naučili poštovati.
Imaj vere u mene.
Negde sam zagubila onaj  ključić od srca
pa sad ti nema izlaska iz njega.
A ko te je ter'o da se zavlačiš gde ne treba?

Nisam baš sigurna koliko sam oblaka do sada preskočila.
Možda taj podatak ima neka lasta ili vrabac ali...
Jesam skakala, k'o onaj  pajac iz kutije,
plašila prolaznike,publiku,
loše glumce i pantomimičare.
Osmeh mi je bio sve oko glave,u krug,
uživela sam se u svoju životnu ulogu,ulogu pajaca,
pa sam i sama zaboravila šta se krije iza šminke,ispod maske.

I ne znam...Zašto izbegavam ogledala?
Valjda ne želim videti svoje oči
i pročitati ono što mi imaju reći jer...
Ko je taj ko se ne boji istine?'Ajd pokaži mi ga,
da mu ruku stegnem i čestitam na hrabrosti.
Ja je nemam i...Šta mi možeš?

Ne,neću ti otkriti sve svoje tajne.
Ima tu,na najgornjim policama sećanja
i nekih tajni koje sam sakrila i od same sebe.
Neka ih tamo,bojim se da se ne povampire
ako ih i pomenem a šta bi bilo tek kada bi
bile otkrivene...Ne smem ni da pomislim.
Ne plaši se,nema u njima tebe...
I šta pa ti imaš da sakriješ...Ili možda ipak...

Mada,šta mi i vredi sad igranje Ruskog ruleta
sa tvojim osećanjima.
Takve sam ti ja sreće,to i sam znaš,
iz mene će opaliti ,k'o metak ,neka laž
pa ću se posle,sama sa sobom smejati
i čestitati sebi.
''Eto,vidiš da nije teško'' reći ću,
''Dobro je,promašila sam,nisam rekla istinu''.

I eto,kažem ti ja lepo,nismo ni malo drugačiji.
Ma,samo smo statisti u ovom šugavom životu.
Uvek neko drugi dobije glavnu ulogu.
Samo ne znam ,zašto ja uvek dobijem ulogu pajaca.
Valjda ,navikli se ljudi da glumim iste likove.
Dobro,'ajd,neću da ih izneverim.
Nastaviću da glumim.A ti...Ne veruj u sve što vidiš!
I aplaudiraj mi.Znači mi kad to činiš.