Labudova pesma

Bila je to nasušna potreba
da objasnim sebe,
tek mrvu u ovom kovitlacu vremena,
sužnja,roba nametnutih pravila.

Tek sada vidim,
nemam ja snage,ne mogu se boriti
sa poremećenim moralnim normama.
Ne umem odgovoriti pravim rečima na uvrede,
plašim se palacanja zlih jezika.

Izvini.
Osećam da te izdajem.
Jedini si verovao da sam drugačija.
Verovao si u mene
čak i onda
kada ni  u samu sebe nisam verovala.
Jesam,srećna sam,tek sada.

Stavila sam tačku na ovu priču.
Bolje je tako.
Počelo je da liči na parodiju.
Neki loši ljudi su želeli
temelje da mi poljuljaju.
Moju kulu od snova da sruše.

Ne želim da ih primim u svoje snove.
Sama sam ih svojim bojama šarala.
Pobegla sam jednom iz njihove noćne more.
Nemam više snage,
ne mogu odbraniti svoju tvrđavu od  varvara.

Neka se raduju sitne duše,sujetne.
A mi...Srešćemo se opet.
Idem da bih,ponovo,slobodno disala.
Potraži me .
Biću sama.I piši.
I ja sam nekada pisala.



(Adio...Do neke nove pesme...)