Kukavica

Ne čudi mi se,
naučila sam da ćutim i da slušam
ovu kukavicu u glavi.
Šta je srce?Tek motor koji nas pokreće.
Treba ga podmazivati češće,
da ne cvili i arlauče
a ja sam svoje odavno zapostavila
i digla ruke od njega.
Možda zato ne funkcionišem
ovih dana.
Eto...I ja sam,vidi čuda,
zaboravila kako je to biti luda,zaljubljena i...mlada.

Ne možeš ti razumeti,zato se i čudiš,
kako je to kad se sa svojom senkom stopiš,
pa ne znaš više gde počinješ ti
a gde se završava senka.
I jeste,lako je biti senka,
stopim se sa masom pa više ni sebe ne prepoznajem
a tražim se i ,tek po nekad,nalazim
u nekoj pesmi,nekoj čaši.
Umesto antifriza,u srce sipam vodku
ili vinjak,šta se nađe,
pa se opet pokrenem i opet budem ja.
Mlada,nečija,ne tvoja jer tvoja nisam bila nikada.

Eto,bilo bi lako stisnuti se,kao golubovi
na mom balkonu,jedno uz drugo,da ne ozebemo
ali pojaviće se neki besnov,musav od čokolade,
baciće se na nas,kao da smo mi celom svetu krivi
i razdvojiće nas ,zato...Čemu to?

Odavno smo sami na ovom svetu,
sami se rađamo,sami umiremo i,znaš šta,lako je
navići se na to,da budeš sam,da budem sama
tu,pod zajedničkim mislima,jedno uz drugo.
Ne zovi ovo tugom.Ne znaš ti šta tuga može.
Polomim čašu,podignem glas,zapevam,
da je oteram,da je zaboravim ali
tu je ona,uvukla se ispod kože
i postala je ja,moja krv,gorivo u mojim venama,
Molotovljev koktel bačen na moje sazvežđe.

Zato,ne čudi se i ne pitaj me gde sam svoje zvezde izgubila.
Ne znam,samo sam prestala da sanjam.
Bila sam ja i među zvezdama
i dole,među splačinama i znam,
naučila sam ,ne može mi tuga ništa
jer,bez tebe,nisam ni živa.
Eto,čudiš se čudu koje diše zato što mora.
Čudiš se kukavici koja gradi gnezdo
a znaš da će svoje snove poturiti drugom
jer nema više snage da se za njih bori.

Sanjaj ...I ćuti,ne govori.
Ako otkriješ svoje snove nekome,
mogli bi i da se ne ostvare.
Sanjaj...Sanjaj umesto mene.Čudo moje.