Ljubavna priča (nečija...svačija)

Dotakne me tako,tek u prolazu,
nečija sudbina,priča o ljubavi,
potapše me po ramenu
pa nastavi,produži dalje.
Zaledi me,zaustavi,
začara mi korake pa se ,kao kip,skamenim,
pa zanemim od tolike potrebe
da razumem,da shvatim tuđe živote.
Često ne uspem da prepoznam
potrebe drugih da budu voljeni
a još češće ne umem da odgovorim na pitanje
''Kako neko može toliko voleti?''
Bez šanse da pomognem,da nešto učinim,
kao nemi posmatrač,navijam da se tolika ljubav
ostvari a opet...
Da li bi bila toliko jaka da njih dvoje
nisu razdvojeni?
Jedino što još mogu
je da slušam i ćutim,
da padnem na kolena i tiho se pomolim
''Bože,ako te ima,ako ti srce nisu pojeli štakori,
spoji ih ponovo,nek' žive od ljubavi!''
Molim i ponizno sklapam ruke,
ja koja  retko Boga zazivam.
Zamagljenim pogledom posmatram oblake,
opet,kao te zime sipe pahulje.
Možda će ova zima ponovo
spojiti njihove tragove,
možda će Bog uslišiti i njihove molitve?
Verujem.Verujem.


(Ova pesma je nastala kao moja nasušna potreba da iskažem osećanja koja je u meni izazvala nečija priča,ljubavna,tužna...I sve bi ,možda,bilo lakše,da nije reč o nekom koga volim kao svog najrođenijeg...Da nije reč o nekom ko je neizmerno tužan.)