Mrtvo more

Naiđe tako tuga neka,
kao  ogroman talas  zalutali čamac, me poklopi,
pa sve nestane pod tom silom
i sve se zacrni pred očima.

Čujem tihe jecaje nečije,
kao da proklete,umrle  duše zazivaju
i milost traže,
pa zatvaram uši da ne slušam ,
da ne čujem bolni vapaj.

Davim se a nema slamke
za mene,umornog davljenika
a ne umem da plivam
na tim tužnim talasima.

Uvuče se neka hladnoća u kosti,
jeza neka me zatrese
pa drhtim i tiho
molitve izgovaram.
Setim se Boga tek onda
kada mi je najteže.

Padam na kolena
jer ne umem da se molim drugačije.
Umornu glavu spuštam,
dopuštam moru tuge da me proguta.

Stiže me nečija kletva,
davno izgovorena.
Na mom čelu,od rođenja,
stoji beleg prošlog vremena.
Tuga neka i nečije lice,
tek avet,tek opsena se pomalja.
Prokleta sam,tužna,sama.
I tek mrva u ovom mrtvom moru ,
tek trag života,koji nestaje.