I tako...

I tako...
Naslikamo svoj svet samo nama dragim bojama.
Krstimo se pred tom slikom
svaki put kad nas uplaši neka
natprirodna pojava.
Stavimo sliku tog sveta u zlatni ram
i gledamo je svakog jutra.
Sa njom nam počinje svaki novi dan.
Zapalimo kandilo ispod te slike,
taj miris tamjana nas smiruje.
Nismo uzorni vernici
ali svaki čovek bar u nešto veruje,
toliko da u toj veri ,pomalo i preteruje.
Krmeljivi gledamo taj naš svet.
'Lep je,jel da da je lep?',
pitamo a onda se oko sebe osvrnemo
i shvatimo da nemamo kome
pitanje da postavimo.
Dok smo mi slikali ,drugi su svoj život živeli
i iz naših života zbrisali,uplašeni.
Teško je sa slikarima na kraj izaći,
pogotovo ako su to slikari
kojima mašta više od života znači.
Još ako slikamo rečima...
Teško nama!