Krila

E,stvarno,
više neću pesme da pišem.
Ima li smisla
pisati o sreći
i lažne nade davati
onima koji u 'bolje sutra'
sve manje veruju?
Ima li logike u tome
što pišem o ljubavi,
kada polovina onih koji čitaju
u ljubav ne veruje
a druga polovina
s tom verom ,po malo i preteruje.
Nikada nisam pisala o Bogu i veri.
Jesam zapravo ali
ne verujem da bi se vernici
sa mnom složili.
Šta više,verujem
da bi lomaču podložili
i na krst me,
simbolike radi,
razapeli,
oni koji veruju(u šta,u koga,a da ,u Boga).
Nisam ni rodoljubive pesme pisala.
Ne živim u zemlji
koja je moje pesme zaslužila
(i ne samo moje,bilo čije).
To nije zemlja
koju sam želela.
Nekom čudnom ironijom sudbine
baš sam na tom
pogrešnom mestu sletela.
Krila ,ipak,nisam odrezala.
Za svaki slučaj sam ih
(pametna odluka)
sačuvala.
Trebalo bi se samo setiti
kako sam nekada letela
pa odlepršati,
do prvog oblaka
i posmatrati
ovu parodiju od života.