Besnilo

U tami moje glave,
poput kancerogenih ćelija, buja misao
o promenama,o koraku napred,o stepenici,
jednoj,do raja.

Mirujem,onako kako sam naučena,
da čekam i nadam se boljitku
i predano učim molitve svih religija,
za slučaj da zatreba,
pa da moram moliti svakog boga ponaosob,
njihovog i svog...
i postoji li razlika?

Učim sve jezike sveta
a stigla sam samo do poziva u pomoć,
jedino to može da pomogne,
jedino to može svako da razume ...

I ne gledam ljude u oči,
vidim istu bol ,poput svoje, u njima,
isto beznađe,iste želje,
ista muka kipti u ljudima.

Svi okreću glavu,
kao izlaz je poezija,
ventil,beg u nestvarno ,
jezik svih nacija.

A grešni smo svi,lažljivi,
topimo reči kao poluge od zlata
i ne ostaje ništa ,
tek prividno stanje mira
na papir prilepljeno
dok u nama peni besnilo.

I kao besne konje
krotimo sve naše skrivene pobude,
glumimo čestite,poštene ljude,
jer tako se mora,tako treba da bude.

Tako su nas naučili isti oni
koji su u svojim životima ostali zaglibljeni,
kažu letite,letite slobodni
a okove nam namaknuli,
krila odrezali.

Nesrećni i sujetni,pokazali nam
kako ne treba,kako se ne sme.
I šta im još ostaje od života?
Ja bar živim svoje pesme.