Morava

Šta bih još mogla da kažem,
što nisu mudriji od mene rekli.
Uzalud tražim reči,do sada nenapisane,nepostojeće,
da opišem tvoje usne i tvoj pogled i šum Morave.

Stalno,iznova,premotavam film unazad
i bezbroj puta započinjem pesmu
a uvek mi fali ona jedna reč,posebna,
da opišem letnju noć i svice i travu
i opet,šum Morave,tu,kraj nas,blizu
i one dosadne mrave što su nas napali
a mi,kao ludi poskakivali i vrištali u noć,
toliko jako da smo probudili uspavane pse
čiji smo lavež i urlikanje dugo zatim čuli
a više nismo znali da li to mi uzdišemo,zavijamo,vrištimo
ili smo i usnule rečne vile probudili
dok smo,umesto jastuka od svile
pod glavom osećali kamenje
a pod zadnjicama pesak Morave.

I ne umem da opišem to zvezdano nebo ,
koje je puklo pred mojim očima,
gotovo istovremeno kad i saznanje
da sam te sigurno volela i onda
kada za tebe nisam znala,
u nekom drugom životu
i da je i tada kraj nas,proticala ova ista Morava.

A opet,lako mi je voleti te a tako teško to uspem da izgovorim
jer uvek zafali ona jedna reč kojom bih priznala
da bih bez tebe i ja prestala da postojim.