Blagoslov

Jedino sam ja umela da ćutim
dok u meni besni oluja veka.
I brane se ruše i vulkani se oglase
a ja mirno posmatram
uzburkano more moje duše
a mogla bih pasti pod naletima
najtoplijeg povetarca,
ozbiljno načetih temelja
kroz koje se korov već probija.
Iza mene galopiraju besni atovi,
godine prohujale pod teretom briga,
a ja,slepa i gluva za uklete prikaze,
gledam u budućnost,
lica skamenjenog,
kao da nikada nisam zaplakala,
kao da ni jedna seda nije već
moje crne kose išarala.
Ponosno uzdignem glavu,
imala sam se zašto roditi,
namignem i zapevam,
verujem
da se nešto dobro mora
i meni konačno dogoditi,
da će me neki od bogova blagosloviti,
koji god,
s nekim ću se bogom već nagoditi.