Najzad pesma o tebi

Trgnem se kad prebrojim godine koje ostaju iza nas.
Da sam umesto dana, kilometre s tobom prelazila,
cela planeta bi nam bila premala
pa bi smo još tri planete, u kosmosu, prepešačili ti i ja.
Kao dva suprotna pola,minus i plus,toplo i hladno,
žedno i gladno,jedno smo se uz drugo stisli,
vazda različiti a opet, kao jaje jajetu, slični.
Hiljade i hiljade smo rečenica u isti mah izgovarali,
ja započnem ti završiš,ja oćutim,ti izgovoriš.
Kule od peska,ni na nebu ni na zemlji,gradili,
na istom jastuku različite snove sanjala
a istom se nadali i istom težili,
zagrljeni,ma slepljeni,nevidljivim nitima vezani.
Na svet smo iz različitih uglova istog kruga gledali,
centar tog sveta stvorili pa ga duplirali,
da ljubav nagomilanu u grudima podarimo
i naše centre istom količinom ljubavi obasipamo,
dva različita a ipak jedno,ka istom cilju koračamo.
Najlepšim bojama smo pejzaž našeg života bojili,
nijanse sive smo crvenom potirali.
Jedno u drugo,k'o u Boga gledali,
otiske ruku ,kao žigove,na tela urezali,
označeni pred ljudima i Anđelima,
celom svetu pokazali da pripadamo jedno drugom,
tako različiti ,ljubavlju vezani.
Jedno zbog drugog svega smo se odrekli,
iz sigurnosti roditeljskog doma u zajedničko gnezdo odleteli,
kao dva goluždrava ptića u svet realnosti bačeni,
zajedno smo odrasli,zajedno se od istih bolesti lečili,
zajedno prve korake odraslih pravili,
iz sporednih uloga preko noći
zvezde tuđih života smo postali,
zbog njih smo zablistali,zbog njih smo naučili leteti,
njima smo sebe na zlatnom pladnju poklonili.
Naša deca i ti i ja bajku smo napisali,
našu bajku sa srećnim krajem, bez zlih vila i veštica,
istim stazama,vezani čeličnim nitima,
otkrili smo put do našeg meseca.
Naša je ljubav nemerljiva.
Sve možemo ti i ja.