Jedno celo

Hiljadu smo milja prešli
dok se konačno nismo sreli.
I nas su voleli
i mi smo voleli,
proklinjali nas i mi smo proklinjali.

Hiljade godina duša nam stara,
sve smo vekove preleteli,
ratovali,
u najtamnije rupe živi zakopani,
na lomačama spaljivani,
sa mačem u ruci
se,kao feniks,iz pepela uzdizali.

Mnoge smo usne ljubili,
kao starim vinom se drugima opijali,
tuđim telima se gostili,
poput vampira krv nam ispijali,
na balovima pod maskama
goli smo bili,
sami u sebe maskirani.

Za svojom drugom polovinom
smo tragali,
nikada nismo bili celi,
taj deo nas samih tražili,
za to ginuli pa se opet rađali,
uvek isto setni i sami,prazni,
kao bogalji živeli,
jedno bez drugog,nikada celi.

Mesto susreta nam uzmicalo,
uvek bi smo se za tren mimoišli,
munje i gromove dozivali,
orkane i bure podizali,
besni na sebe i svoju nemoć,
na isto mesto se stalno vraćali,
čekali,želeli,dozivali.

Kao mozaiku kad fali delić,
slagalici samo jedna slika,
tvoje se telo uz moje uklopilo,
od dva pola jedno celo nastalo.
Jesmo li se konačno čuli,
dok smo se
kroz vreme dozivali?
Jesmo li se konačno prepoznali?