Mi jesmo...

Mi jesmo...



Tuga,smeh,nevinost i greh.



Mi jesmo...



Stvarnost,,mašta,smisao i besmisao.



Mi jesmo...



Rođenje,smrt,Raj i Pakao.



Mi jesmo...



Tišina,galama,pomirljivost i buntovnost.



Mi jesmo...



Svađa,pomirenje,nepostojanje i vreme.



Mi jesmo...



Sve je u nama.Tako nastaje drama.



Mi jesmo...



Život i pročišćenje.



Prepuštanje i borba.



Snovi i ostvarenje.



Planovi i neostvarenje.



Mi jesmo...



Mi preživljavamo.

Spavaj ludice

Trk u krevet,glavo luda.

Na jastuk glavu spusti.

Oteraj te ružičaste bubice.

Osedlaj oblake.Zaviri u snove.

To što sanjaš mnoge su

pre tebe sanjale i

ostvarenje svojih ludih snova,

čvrsto stežući oči,

kroz carstvo želja ganjale.



Manite me svojih izgovora,

moje umorne oči.

Ni prve niste,

koje ste u mraku,

pokrivene preko glave,

tražile izlaz iz tame.

Niste ni poslednje koje su videle

najcrnje dane i najsvetlije noći.



O,uspavaj se,već jednom,

budalo glupa.

To,u grudima,

tvoj sat života melodiju stvara.

Slušaj uspavanku

tih ritmičkih udaraca.

I taj sat će jednom stati,

izdaće te ta tvoja ludica.

Osluškuj ga sad,dok još lupa.

Odigraj valcer u snovima.

Svi ćemo jednom doći

do kraja puta.



Spavaj ludice.

Tvoje srce još uvek lupa.

Pitaj!Odgovaram!

Ako upitaš kako sam,

da li sam i gde sam

daću ti odgovor

jednako glup

kakvo je i tvoje pitanje.

Odgovoriću...

Dobro sam,nisam i nigde sam.

A jesam negde...

Sigurna sam da jesam.

Ne pitaj zašto sam,

koliko ću i kada.

Nema razloga,

sitnica je to tek

jer nekada ću ...

Nekada,mada...

Prošao je već čitav vek.



Loše sam,jesam,tamo sam,

zbog tebe sam,do kraja ću...

Nikada!

Zadovoljićete odgovori,

sigurna sam...

Mada...

Ostaje nada!

Melodija života

Dodirni tu strunu u grudima mojim

nek' tiho zaječi stara violina

Melodija ta opija,boli,

note su te lek bolesnima.



Pokreni tu lavinu sa mojih usana

nek' poteče,nek' ožeže prste tvoje

Prati trag do mojih umornih očiju

zvezde su dok te gledaju zenice moje.



Dozovi kiše,uragane,bure,

nek' strast zagolica svaki pedalj mog tela

Učini sve,zaludi me,voli me,

Melodiju života s tobom stvoriti sam htela.

Noćni čuvar (posvećeno mojoj deci)

Mesec namiguje,sanjiva lola.

Svod nebeski išarale zvezde.

Na zemlji su vile, pod plaštom noći,

za vas šal od svile vezle.



Milion latica žutog noćurka,

sa dlana sam vama,noćas, poslala.

Sklopila savez sa zorom rujnom,

izlazak sunca zbog vas odložila.



Noćas dok snevate u postelji mekoj

snove vaše čuvaće Anđeli.

Sanjajte lepo,ko u bajci da ste nekoj.

I majka kraj vašeg uzglavlja stražari.

Onima koji pevaju o ljubavi

Misteriju ljubavi smo rešavali

kao ukrštene reči,

tražili prave odgovore,

premeravali i merili.

Na jedan tas stavljali razum

a prevagnuo onaj drugi,

na kom smo osećaje posejali.

Rečima smo opisivali emocije

a uvek nam je falila ona jedna,posebna,

kojom bi smo svoju ljubav opisali,

zauvek je ovekovečili

i pripisali samo nama.

Nečije tuđe oči smo sanjali noćima,

zbog jednog osmeha pisali poeme ,

na nečije tuđe usne utisnuli

žig od naših usana,

zbog nekog tuđeg lica

verovali u srećne krajeve.

Živeli smo zbog ljubavi ,

uvek puni nade da će trajati večno,

sve svoje pesme

nekom posebnom posvetili,

a nismo se setili i nikada nećemo

da smo sami za trajanje

svojih ljubavi zaslužni.

Naše ljubavi trajaće večno

samo ako o njima pričamo,

samo ako ih rečima veličamo.

Zastani čoveče

Zastani,čoveče.Odmori,predahni.

Okreni leđa bolu i patnji.

Neka te nasmeje smeh detinji,

neka te njihov nestašluk u detinjstvo vrati.



Šta je to s tobom?Osmehni se,opusti.

Odvrni muziku na najjače,zapevaj,odmori se.

Boginjama ljubavi pokloni se,

zamoli ih da ti se ljubav u srce vrati,potrudi se.



Čemu maska zla na tom umornom licu?

Otprati pogledom onu slobodnu pticu.

Zašto okrećeš leđa čudima,

zašto se više ne raduješ ljudima?



Molim te,čoveče,život je kratak,

ne daj mržnji da ti lice ruži.

Poljubi ikonu Svetog Jovana.

Malo ljubavi i pažnje svojim bližnjima pruži.



Probudi se iz te sumorne more,

pozdravi sa radošću sledeći dan.

Veruj u ljubav.Biće ti bolje.

Veruj u nadu,veruj u san.

Mirno spavaj, Marija!

Gde se uspavala Marija?

Na kom je jastuku

spustila ludu glavu,

sklopila oči i usnula umorna?



Da li je sanjala sunčana jutra

spokojna svitanja,

noći bez milion postavljenih pitanja,

bez 'Zašto?' i bez 'Kada'

i bez 'Da li nekada...'?



Na kom je proplanku pronašla

krevet dovoljno mek i udoban?

Gde se smirila i opustila,

gde je umornu dušu ispustila?



Koji je kamen spomenik,

koji je stih njen epitaf?

I šta bi se o njoj moglo reći

osim 'Živela je negde ...nekada...'?



Šta je u amanet ostavila?

Po čemu će je pamtiti

osim po rečima koje je

u večnost uklesala?



Otišla je bez 'Zbogom'

i bez 'Do viđenja'.

Izbegla je, pametnica, sva poniženja,

jer je shvatila da su i za emocije

počela sezonska sniženja.

I Bogu se ljudi smučili

I Bogu se ljudi smučili.

Komšija komšiju ne poznaje,

roditelj dete odbacuje,

ćerka majku vređa i pljuje,

otac decu kune i psuje.

Brat i sestra zaratili

zbog dva ara njive,

zbog međe,zbog deteline.

Drug drugu nož u srce zario,

kažu dužan mu pet banki bio.



Kuda ovaj svet ide?

Sudnji dan se bliži,

meni sve jedno je.

Dobre duše za milost vape.

Premalo nas je

i nažalost,

biće nas

sve manje i manje.

Sudbina sveta

Samo po sebi se nameće pitanje:

kuda nas vode putevi sudbine?

Da li se istom Bogu

molimo u svitanje,

zašto se odlučujemo za skitanje?

Koji nam to Đavo ne da mira,

pa nas mami na greh,

na noći pune nemira?

Kome stari svirac ,na nebeskom tronu,

na violini gudi i svira,

može li čovek svoju sudbinu da bira?

Jesmo li ,zaista, sami tvorci svoje sreće

i imali ,od te zablude, veće?

I u crkvi,dok palimo sveće,

da li se molimo za javu il' za san?

Jesmo li srećniji dok sviće dan

ili dok se u sumrak

spremamo za miran počinak?

Recite mi,ima li odgovora

na ova moja pitanja

ili će proći još mnoga leta

dok ne otkrijemo sudbinu sveta?

Naći ću i ja kad tad svoje proleće

Mogla sam zastati

da sam znala kad treba,

kad bi zidovi bili učitelji

koje sam glavom udarala,

kad bi greške bile učiteljice

koje sam stalno

iznova i iznova ignorisala,

jer ko sam ja,

tek još jedna luda,

koja veruje u čuda,

koja još uvek misli da je

dovoljno raširiti ruke

i leteti,leteti,

koja još uvek miriše cveće

a ne zna razliku

između veštačkog i prirodnog,

koja voli svim čulima

i uživa u lepom.

Mogla sam zastati i razmisliti

ali ko sam ja da znam

kada treba stati

jer ova luda glava

još veruje u 'bolje sutra''

pa makar nikada ne svanulo,

koja se ne uči na svojim greškama

a savete deli grešnima.

I ja ću jednom stati

kao što ćemo svi jednom,

a do tada...

Ko zna?

Još ima neistraženih daljina,

još ima dana i godina,

život je predamnom,

naučiću i ja,

jednom,nekada.

Sasvim običan dan

Žaliću se na hormone,pms,

trenutnu neuračunljivost,

potisnut bes,stres,

loš dan,mesec i godinu.

Reći ću ti da sam jutros

jedva sredila frizuru,

vlažno vreme i kosa mi podivlja,

ne znam zašto.

Objasniću ti zašto su

privlačnije žene sa manjim grudima.

Preneću ti najnovije vesti,

pročitaću ti crnu hroniku,

zajedno ćemo otpratiti

najnovija istraživanja

i ankete o nekim

nebitnim stvarima

i konstatovati da niko ne govori

o onom što svakoga zanima.

Hoće li poskupeti struja,

koliko je gladne dece u svetu,

koliko je zlostavljanih žena,

koliko nasilja u školama.

Ležeći u zajedničkom krevetu,

odmah posle tuširanja,

spremajući se za počinak,

dogovorićemo se oko toga

ko će ujutru otići po hleb,

ko će odvesti decu do vrtića

i šta ćemo imati sutra za ručak.

Žaliću se na bolove u kičmi

od dugog stajanja,

dugo ću se vrteti po krevetu,

stalno te gurkajući nogama.

Dugo u noć ću uzdisati,

osluškujući tvoj ritam srca,

Pokušaću da uhvatim niti

i shvatim kako da preživim

do svanuća i kako ću ti,

na najbezbolniji način saopštiti

da mi je zafalilo

malo ludiranja i bezbrižnih buđenja

a da ,pri tome,ne vidim

tvoje poglede pune čuđenja.

A sutra...sutra je novi dan.

Mojoj majci umesto pisma

Shvatila sam,majko,

koliko je duga noć

kada su nam neizvesna svitanja.

Shvatila sam da postoji

samo jedan odgovor

na milion različitih pitanja.



Sada znam i ja

koliko je teško braniti

slabim rukama

naš porod

od ovog sveta zlog.

Shvatila sam,majko,

žena može imati samo

jednog prijatelja,

iskrenog,pravog.



Uzdahom obavijaš

svu svoju tugu,

pogledom pratiš šarenu dugu,

kao čuvar gnezda

ponosna stojiš

ni jedne se opasnosti ne bojiš.



Sile zla šalju ti

svakoga dana orkane bola,

trpiš i ono što bi slomilo

i najjače.

Umiljavaš se voljenima,

služiš ih i dvoriš,

braniš ih kao mačka svoje mače.



Odmor ti treba,majko,

odmor od briga,od tmurnih dana.

Glavobolje su posledica

skrivenih rana.

Zato tebi,majko,

posvećujem ovu pesmu.

Tebi,jer ja nikada

tako jaka biti neću.



Tebi koja voliš,

tebi kojoj se divim,

tebi koja ćeš večno da živiš,

tebi koja se za mene moliš,

tebi zbog koje i ja

srećna živim.

Izgubljena

Negde smo se mimoišli.

Ti si,na Raskrsnici sećanja,

najverovatnije,

skrenuo u Nezaborav

a ja produžila pravo

u Očaj.

Napravila sam mapu

naših susreta,

označila sve,meni važne,

tačke poklapanja,

crvenim markerom,

na marginama, zapisala

najvažnija

pogažena obećanja,

napravila paralele

od tačke Ja do tačke Ti,

gumicom pokušala da obrišem

sve uvale i zabrane,

sve reči i uvrede,

pokušavajući da te nađem.

Kompas mi se pokvario

negde na pola puta

od Mene do Tebe,

polomila su mi se Velika kola,

Mali medved je pobegao iz brloga

pa sam,nemoćna,

morala da produžim,

sa kartom u jednom pravcu,

preko Očaja

do Ludila.

Uzalud

Moje su noći još obojene tobom.

U grudima mi još,zaglavljen,

stoji vrisak nevrisnut.

Moje oči još reflektuju tvoj lik

izgubljen u svom tom zelenilu.

Na zidovima,umesto moje senke,

lutaju obrisi tvog tela.

Poznajem te linije,

svojim sam ih rukama vajala.

Nisam ja vajar da živim od svog rada.

Ja samo pokušavam

da te,sebi,za nezaborav,izvajam.

***********

Nisu bile delotvorne

sve one mađije

kojima sam pokušala da te omađijam.

Uzalud sam, ispod tvog jastuka,

ostavljala ,u crveni končić,

uvezane moje snove.

Uzalud sam učila sove

da ,oko ponoći,

izgovaraju tvoje ime.

Nisu pomogle ni rime,

u gluvo doba ispisane,

na stranici moje duše.

***********

Predano sam učila golubove

da ,pod oblakom žudnje,

ispišu moje ime ,svojim krilima,

nad tvojom glavom.

Hodao si gradom

gledajući svoja stopala,

koja sam proklela

jer su te od mene odvela.

Nisi pogledao u nebo,

nisi pročitao moje ime

od sivila izvezeno.

Sve,sve je ostalo uzaludno.

Nisi se ni okrenuo...Kad si odlazio.

Ti si moje sve

Ti si moje sve.

Moje raščupano 'Dobro jutro',

moja prva jutarnja kafa,

moj partner u zločinu,

moja briga,

moja jača polovina.



Ti si moje 'Volim te'.

Moje 'Do kraja života',

moje 'Bolje sutra' u koje se kunem,

moja budućnost,moj oslonac,

neko bez koga ne umem.



Ti si moje 'Nerviraš me'.

Moj večiti krivac,

moje 'To bi ti trebao da umeš',

moje 'Zar to ne umeš?'

moje 'Pusti me,ja ću,smotani stvore'.



Ti si moje,ipak samo moje.

I volim sve tvoje.

Tvoje 'Lako ćemo',

tvoje 'Ne brini',

tvoje 'Na mene osloni se',

tvoje 'Hajde,ne slini,ne histeriši',

tvoje 'Meni prepusti se'.



Ti si moje,kakvo god da si.

Moje 'Uvek tu si',

moje 'Zauvek',

moje 'I u dobru i zlu',

moj prijatelj,moj drug,

moj ljubavnik,moj muž.

Ja pišem svoj bluz bez namere bitne

Otvoriš oči,

odeš do ogledala

a tamo ugledaš

poznatog skota.

Pljuneš mu u lice

i šamar bi da mu lupiš,

opeglaš prstima bore

a onda usne ljutito skupiš.

Nabaciš boje,

ofarbaš grimase,

istakneš oči,

narumeniš obraze,

iskeziš se

tom umornom blenti,

zamisliš sebe na letećem ćilimu

ili na metli.

Pokažeš mu srednji prst

ili šipak,

namestiš kosu

onako neobavezno,

pošalješ poljubac

toj budali,toj ludi,

šapneš joj 'Curo,ti ipak spokojna budi'.

Podigneš palac na gore,

na nebo pokažeš,

na oblake,na ptice.

Pogledaš još jednom

to nepoznato lice,

okreneš mu leđa

jer tog namrgođenog skota

samo ignorisanje vređa.

Nasmešiš se onako,

u sebi,krišom.

Podeliš tajne sa senkom na zidu.

Staviš palac u usta,

kao nestašno dete

i nasmejana odboluješ svaku brigu.

Jer sve su beznačajne,

sve brige,sve muke.

Svi ćemo jednom Njemu na ruke.

Ignoriši bes,uvrede i zlobu.

Život je jedan.

Svi idemo ka grobu.

Pogled iz ogledala

Neke čudne oči

mi uzvraćaju pogled.

Nepoznato lice mi se ceri

iz ogledala.

Kaže 'Umorna sam',

kaže 'Nisam jaka',

kaže 'Bojim se mraka'.



Neke čudne usne,

u okviru od bora,

šapuću molitve,

bacaju čini

protiv patnje,protiv bola.



Gledam i trudim se

da prepoznam

poznate crte

na tom nepoznatom licu.

Prstom pratim

mapu od pegica

na tom nepoznatom nosu,

još uvek verujući

da će me odvesti

do mog izvora snage.

Sećam se tog ožiljka

iznad desne obrve.

Prepoznajem pečate

koje su ostavile godine.



Šaljem poljubac sebi.

Obećavam da će se ostvariti

neostvarena obećanja.

Molim to lice

da nastavi da sanja.



Uzvraća mi pogled umorno.

Posmatra me ljuto i sumorno.

Zelenilo još gori u tim očima,

negde iza svih tih magli

od sećanja.



Poslednji pogled i okrećem leđa

tom umornom pajacu

što me posmatra iz ogledala.

Obećavam mu,

sledeći naš susret

biće drugačiji.

Sledećeg jutra će skinuti masku,

biće svoj,biće iskreno nasmejan,

biće srećniji.



On će umreti sa smirajem

ovog sumornog dana.

Sutra će se roditi

jedna luda nasmejana.

Danas!Sada!

I pašće maske,

ogoljeni ćemo ostati,

pred Bogom svi jednaki,

grešni...

Podvući ćemo crtu

i sve greške popisati,

dušu očistiti

i kao novorođenče

sve ponovo početi,od početka...

Uspomena ćemo se odreći

i lepih i ružnih.

Prošlost će nestati

kao rukom odnešena...

Danas,za danas,

zbog danas živeti

naučićemo...

Budućnost ne postoji,

prošlost ne postoji,

danas smo,

danas jesmo,

danas živimo...

Danas smo tužni,srećni...

Sada...

Kupi me rečima

Kupi me rečima.

Danas sam na rasprodaji.

Sezona se završila,

stari modeli nikom više ne trebaju.

U modi su boje jeseni.

Ja sam još u zeleno obojena,

sa odsjajem sunca na usnama,

u očima.



Kupi me rečima.

Jeftino sebe danas dajem.

Za novu sezonu svi se spremaju.

Mene nema na njihovim

spiskovima za nabavku.



Kupi me rečima.

Baci pogled na izlog,

nema me više u njemu.

Nisam izložena tuđim pogledima.

Za mnom više ne sline

i ne uzdišu.

Povučena sam sa polica.

Rok trajanja mi je kratak i ograničen

i već na isteku.



Kupi me rečima.

Kupi dok mi ne okače

natpis 'Nije na prodaju'.

Kupi me pre nego me

na poklon nekome daju.



Kupi me rečima.

To je moja cena sada

kada mi se jesen života smeši.

Odaberi prave reči,

izbaci ih iz sebe.

Kupi me.

Neka me rezervišu

samo za tebe.