Uzalud

Moje su noći još obojene tobom.

U grudima mi još,zaglavljen,

stoji vrisak nevrisnut.

Moje oči još reflektuju tvoj lik

izgubljen u svom tom zelenilu.

Na zidovima,umesto moje senke,

lutaju obrisi tvog tela.

Poznajem te linije,

svojim sam ih rukama vajala.

Nisam ja vajar da živim od svog rada.

Ja samo pokušavam

da te,sebi,za nezaborav,izvajam.

***********

Nisu bile delotvorne

sve one mađije

kojima sam pokušala da te omađijam.

Uzalud sam, ispod tvog jastuka,

ostavljala ,u crveni končić,

uvezane moje snove.

Uzalud sam učila sove

da ,oko ponoći,

izgovaraju tvoje ime.

Nisu pomogle ni rime,

u gluvo doba ispisane,

na stranici moje duše.

***********

Predano sam učila golubove

da ,pod oblakom žudnje,

ispišu moje ime ,svojim krilima,

nad tvojom glavom.

Hodao si gradom

gledajući svoja stopala,

koja sam proklela

jer su te od mene odvela.

Nisi pogledao u nebo,

nisi pročitao moje ime

od sivila izvezeno.

Sve,sve je ostalo uzaludno.

Nisi se ni okrenuo...Kad si odlazio.