Ja pišem svoj bluz bez namere bitne

Otvoriš oči,

odeš do ogledala

a tamo ugledaš

poznatog skota.

Pljuneš mu u lice

i šamar bi da mu lupiš,

opeglaš prstima bore

a onda usne ljutito skupiš.

Nabaciš boje,

ofarbaš grimase,

istakneš oči,

narumeniš obraze,

iskeziš se

tom umornom blenti,

zamisliš sebe na letećem ćilimu

ili na metli.

Pokažeš mu srednji prst

ili šipak,

namestiš kosu

onako neobavezno,

pošalješ poljubac

toj budali,toj ludi,

šapneš joj 'Curo,ti ipak spokojna budi'.

Podigneš palac na gore,

na nebo pokažeš,

na oblake,na ptice.

Pogledaš još jednom

to nepoznato lice,

okreneš mu leđa

jer tog namrgođenog skota

samo ignorisanje vređa.

Nasmešiš se onako,

u sebi,krišom.

Podeliš tajne sa senkom na zidu.

Staviš palac u usta,

kao nestašno dete

i nasmejana odboluješ svaku brigu.

Jer sve su beznačajne,

sve brige,sve muke.

Svi ćemo jednom Njemu na ruke.

Ignoriši bes,uvrede i zlobu.

Život je jedan.

Svi idemo ka grobu.