Pogled iz ogledala

Neke čudne oči

mi uzvraćaju pogled.

Nepoznato lice mi se ceri

iz ogledala.

Kaže 'Umorna sam',

kaže 'Nisam jaka',

kaže 'Bojim se mraka'.



Neke čudne usne,

u okviru od bora,

šapuću molitve,

bacaju čini

protiv patnje,protiv bola.



Gledam i trudim se

da prepoznam

poznate crte

na tom nepoznatom licu.

Prstom pratim

mapu od pegica

na tom nepoznatom nosu,

još uvek verujući

da će me odvesti

do mog izvora snage.

Sećam se tog ožiljka

iznad desne obrve.

Prepoznajem pečate

koje su ostavile godine.



Šaljem poljubac sebi.

Obećavam da će se ostvariti

neostvarena obećanja.

Molim to lice

da nastavi da sanja.



Uzvraća mi pogled umorno.

Posmatra me ljuto i sumorno.

Zelenilo još gori u tim očima,

negde iza svih tih magli

od sećanja.



Poslednji pogled i okrećem leđa

tom umornom pajacu

što me posmatra iz ogledala.

Obećavam mu,

sledeći naš susret

biće drugačiji.

Sledećeg jutra će skinuti masku,

biće svoj,biće iskreno nasmejan,

biće srećniji.



On će umreti sa smirajem

ovog sumornog dana.

Sutra će se roditi

jedna luda nasmejana.