Da ćutimo...

Da ćutimo...

Pa da oslušnemo tišinu šta govori.
Nekada ni svi jezici ovog sveta nisu dovoljni
da se neko shvati i razume...

A duše su nam prepune vriskova i vapaja,
pa ipak najglasnije ume da vrisne jedino tišina.

Da ćutimo...

Pa da pola sveta nemi proputujemo,
kao na hodočašću,da tela ispostimo.
A usta su nam puna reči neizrečenih,
pa ipak najviše umemo da kažemo ćutljivi,nemi.

Da ćutimo...

Trag svoj u vremenu ,kao u steni ostavimo,
tuge u pesku ispišemo,
da sa prvim povetarcem sve loše bude obrisano...

Dok ćutimo, da ćutimo samo.