I neka bude tako...

Ako misliš da umem da lažiram emocije
i da ,poput ptice kukavice,
poturim rime bez smisla napisane,
o,kako varaš se.

Zar zbilja veruješ da me dotiču
pogledi iz kojih mržnja seva,
zar misliš da čujem zvuk ratničkih bibnjeva,
što umesto tvog glasa,iz tvojih usana izlazi?

Šta smo mi,samo daktilografi naših duša,
i ono što napišem to duša moja govori.

Daj,molim te,ne drami,
u ovom grlu stoje neizgovorene reči,
kada bih vrisnula sva bi stakla popucala
od jeda,od tuge koja me je obrlatila proteklih dana.

Umem ja svojim rukama ščepati deo oblaka
i tim ću se okrajkom zadovoljiti,
jer sam naučena da uživam u malim stvarima,
jer život čine sitnice.

Ne,ne gledaj u moje lice.
Nećeš na njemu videti ni najmanji znak
da me boli,da sam tužna,da mi je srce smrvljeno i da je
umesto njega ostao samo prah.

Jedan trenutak mi je dovoljan
da prepoznam svoj odraz u kapi kiše.
I ništa mi nije potrebno sem vazduha
i ove duše koja bi da sebe samu zapiše.