Moj Bog ima moj lik

Moj Bog ima moj lik.

Moje moralne vrednosti,mentalni sklop,

moj pogled na svet,

moju spremnost na nemi krik

iz duše.



Njegov je tron moja postelja,

satkana od snova,želja i nadanja.

Jedna i jedina,velika i večna,

moja je duša

gospodar svih grešnih i bezgrešnih

misli u mojoj glavi.



Moja sudbina je u mojim rukama,

putevi moji su napravljeni

od mojih koraka.

Moje su pogrešne odluke,

moji su uspesi,

moji padovi i letovi.

Moji su svi moji svetovi.



Moja knjiga života

napisana je mojim rukopisom.

Moje su sve reči

zapisane za večnost.

Moja je odgovornost i moja greška

što pišem ono što ne umem da izgovorim.

Moj je ponos i moja uteha

što ne umem da se

od pisanja odučim.

Šapati jeseni

I doći će dani jesenji.

Kroz prozor ću namršteno

posmatrati sivilo.

Kiše će oprati gradske ulice.

Kiše,moje saveznice.



I ugostiću setu,nostalgiju i tugu.

Uz neku pesmu dragu

na put ispratiti ptice.

Pod kišobranom ću sakriti

svoje umorno lice,

svoje suze i svoje

lude bubice.



Jesenji vetrovi sviraće

moje pesme.

U tamnoj noći

čuće se moje reči.

Obavijena maglom,

obučena u žuto lišće,

isprosiću malo topline

i ,tužna, zaštititi srce

od svih budućih

snova o sreći.

Koliko je teško biti žena

Jednom si mi rekao da se od snova ne živi

a ja glupavo sledila svoje snove

i verovala u 'bolje sutra',

naše,njihovo,svačije...

Svake sam večeri šaputala u jastuk

molitve,ne znam ni ja kome,

nadajući se da će ih neko,

nekada čuti i ,možda,

osvrnuti se na moje vapaje

i mene umornu,tužnu pogledati

i mene se setiti.

Govorio si mi da ništa ne traje večno,

da nam je jedino smrt osigurana.

Predlagao si mi da ,

ako već želim da znam rok trajanja

kupim ,na primer,toster

kako bih bila sigurna

dokle važi garancija.

Nudio si mi trenutke sreće,

želeći da uživam dok traje

a ja,nikada zadovoljna polovičnim rešenjima,

tražila da svoj žig ostavim na tvojim usnama,

da samo za sebe prisvojim tvoje zagrljaje.

Nudio si mi mir i sigurnost na svojim grudima,

želeći da ukrotiš divljakušu u meni,

čergarku,skitnicu i ženskog boema

a pritom ne dajući ni pola sebe.

Ipak sam ostala Marija,žena koje nema.

Ipak sam ostala sama i samo svoja,

ona koja će sebe celu dati onome

ko bude bar jednom čovek,

onome koji će razumeti mene,

onome ko će shvatiti koliko je teško

biti žena.

Proleće u novembru

I eto velike istine:

osvane i dan kad

poverujemo u 'bolje sutra'.

Ne slušamo vremensku prognozu

a ipak znamo ,biće danas sunca

na nebu.



Jer...proleće je u novembru.



I nekako lagani postanemo.

Nekako bi da poletimo,

da se smejemo i pevamo.

Da se prepustimo toplini,

da posmatramo ptica let,

da volimo ljude.

Da vrisnemo od sreće :

'Lep je,lep ovaj svet!'



Jer...proleće je u novembru.



(novembar 2010 )

Ona i Ja

Posvađale smo se.

Ona i ja.



Ona:romantična pesnikinja,

zaljubljena u reči,posmatrač ljudskih lica.

Izgubljena u svojim snovima,

nepopravljiva sanjalica.



Ja:realna,surova,

od života umorna.

Večiti borac,spremna za laktanja.

Ponekad tvrdoglava,često lajava.



Posvađale smo.

Ona i ja.



Ja bih da ubijem tu pesnikinju u sebi.

Izvršila bih,mirne duše,eutanaziju.

Pomogla bih joj da se ne muči

u ovom surovom vremenu,u ovom gmazu.



Ona bi da me obrlati.

Stalno me prati.

Šapuće,miluje,baca mi mađije,

mrmlja molitve,smišlja rime.



Nervira me.Zadavila bih je.

Misli da može da govori u moje ime.

Nervira me taj nepopravljivi romantik.

Ne mogu ni da vidim njen nasmešen lik.



E,baš je mrzim.

Tu pesnikinju,što u ''lepše sutra' veruje.

Što svojim rečima,svojim oružjem,

pokušava da svet promeni na bolje.



Ubila bih pesnikinju u sebi.

Ali ne smem.

Bojim se da neću znati

da,bez nje,ja pišem pesme.

Nacrtala sam svoje srce

Nacrtala sam svoje srce

sa svim komorama i pretkomorama,

savršeno srce,zdravo

i nenačeto patnjama.



Dozvolila mu da kuca,čula taj ton,

ujednačen,ritmičan,

ton afričkih bubnjeva

tam tam tanam tam tam.



Sakrila sam ga rukama,

zaklonila od pogleda,

šaputala mu,tepala,

u njegovu zaštitu, ponosna ,stala.



U boju ljubavi ga obojila,

potrebnu dozu adrenalina mu ubrizgala,

lepim sećanjima ga obavila,

savršen poklon osmislila.



Na dlanu,srce,tebi poklonila.

Svoju dragocenost tebi prepustila.

Ne gledaj mom poklonu u zube.

Neće te ujesti,jer zuba nema.

Zaboravi

Zaboravi da si prošao kraj mene

i da si se zamnom okrenuo.

Zaboravi zvezde u mojim očima

i moj dodir tebi tako poznat.

Zaboravi moj korak

koji si ,nepogrešivo,prepoznao

svaki put kada sam ti se prikradala.

Zaboravi da sam bila čovek

među ženama,

koje su ti se nudile,sebe ti poklanjale,

sve svoje davale.



Zaboraviće me tvoje ruke,

mnogo brže nego što si to

i očekivao.

Zaboraviće me tvoje sećanje,

obolećeš od privremene amnezije.

Postaćeš senilan u svojim

najboljim godinama.

Dementan.

Nesvestan obrisa mog tela.

Postaćeš slep kod očiju,

nećeš videti onu auru

koja se,u crveno obojena,

oko mene stvarala,

svaki put kada sam kraj tebe bila.



Zaboraviću i ja sebe.

Moj um će odbrambeni mehanizam

zaborava stvoriti.

Sve ću u crno obojiti.Prefarbati.

Sve će u nepovrat nestati

kada ja, zaboravljena,

za tebe postanem

ona koja nije ni postojala.

Milo moje

Ne veruj ,milo moje.

Nisam ja

mudrac niti svetica.

Padala sam,milo moje,

o svoje se noge saplitala,

glavom sam puno puta

o zid lupila,

trudeći se da pokažem koliko sam jaka.

Bojim se,milo moje i ja mraka.



Ima,milo moje,i dobrih ljudi na ovom svetu.

Nisu svi loši i nisu svi bez duše.

Ne daj da ti taj nevini pogled neko

svojom grubom rukom otme,

ne daj da ti kule u oblacima sruše.

Ne daj,milo moje,

da ti neko nedostojan tebe

detinjstvo ukrade.

Ne daj se,moj mali veliki čoveče.

Ne daj se,milo moje.



Više me bole tvoji padovi i modrice ,

od svih nepravdi koje ovaj život može da nanese.

Dozvoli mi,milo moje,da ti tek ruku dam.

Rezervisano je moje rame,milo moje,

samo za tebe.

Dok me bude,dok živim,nećeš biti sam.



Nauči da budeš čovek među ljudima.

Uvek sam se borila i uvek se trudila

da to postaneš.

Ne daj da ti snove ukradu,

ne daj da ti oboje sivilom dane.

Ne pokazuj svetu svoje rane.



Nisam ja,milo moje, popila

svu pamet ovog sveta.

I moja je duša još k'o u deteta.

Ne znam ja sve formule i teoreme.

Ne znam ni gde Đavo spava.

Ne znam kako da zaustavim vreme,

niti gde se nalazi izvor mladosti

i drvo života.

Nije to ništa čudno,milo moje

i nije to sramota.



Naučićeš i sam,milo moje,

neke važne životne lekcije.

Polako,još nije došlo to vreme.

Ne žuri,milo moje da odrasteš.

Budi moje dete još uvek.

Rasti bezbrižno tu,kraj mene.

Vrati se...

A trebalo je da traje večno.
Milion kilometara daleko smo bili od svih zala.
Mi i tuga bili smo dva sveta.
A sada...
Sve što volim ,žulja me i smeta.
Sve je sitnica.
I reč ,uklesana u mene
kao hijeroglifi u stenu,
sve što je tužno i suze i patnja,
sve je bez tebe slomilo mene,
obnaženu,praznu i nevoljenu.
Mene, postavljenu da čuvam
vrata svog Pakla,
mene ,sokolicu bez sokola,
vučicu bez vuka,ženu bez svog ratnika.
Odrasla sam.Znam da život nije bajka.
Ali sam želela,verovala,
kao svaka naivna žena,
da ljubav traje večno
i da do smrti budem voljena.
Smrt je nastupila iznenada.
Umrla je ljubav.
Ostala sam sama,
kraj tek iskopanog groba,
da psujem,vrištim i preklinjem Boga.
Kao luda sam bez tebe.
Bez tebe sam
tek kao pola sene.
Vrati se...Ne živi bez mene.
Sama sam ostala na groblju bivših ljubavi.
sami, srce i ja,
ta guja u nedrima koja me udavi.
Vrati se...

Ej,kako bih te...

Ej,kako bih te...
Golo bih ti rame pokazala,
ispod oka pogledala,
prstom bih te pozvala
i malo sebe dala.
Ej,kako bih te...
Bedro bih ti dodirnula,
usne tek ovlaš poljubila,
samo tebi došapnula
'Tvoja sam i šta ćemo sada?'
Ej,kako bih te...
Svoje grudi bih ti pokazala,
tvoje ruke oko mog struka obmotala,
sebi bih te privukla,
u okove stavila.
Ej,kako bih te...
Da cviliš i da tražiš,
za još malo mene ,
muški da se boriš.
Ej,kako bih te...
Da zamisliš tek ,da poželiš,
da snevaš i povileniš,
da za još kumiš i moliš...
Ej,kako bih te...Ali neću,
može mi se!

I na kraju,šta ostaje?

I na kraju,šta ostaje?

Po neka sitnica da mi zagolica oči tek,

pa da kažem kako mi je dim od cigarete

iritirao oko i da ja to ne plačem.

Onaj film, oko kog smo se posvađali,

zato što sam ja rekla da nisi mogao izabrati gori.

One ružne,žute papuče,

koje sam kupila tek da te iznerviram,

zato što si par sati pre toga rekao

kako bih ja spiskala sve ,do zadnjeg dinara,

koliko god mi čovek novca dao.

Mogla bih nabrajati tako,do sudnjeg dana,

sve te stvari koje me vežu za tebe.

Mogla bih pričati o našim svađama,

mom vikanju i tvom ćutanju,

koje me je dovodilo do ludila,

zato što bi,na kraju ispalo,

da sam se sama sa sobom svađala.

Mogla bih udaviti ljude pričama

o našim bračnim brodolomima

i zajedničkim borbama sa sledbenicima ludila.

Možda bi me poslali na one grupne terapije

sa anonimnim alkoholičarima

ili tek izlečenim narkomanima,

tek da im pokažem da postoji

i deseti krug Pakla

a to je ljubav bezrezervna,svepripadajuća,

moja ljubav ,na nogama od stakla.

Mogla bih...

Toliko je toga o čemu bih pričala.

Ali se bojim da sam preslaba

kada treba pričati o tebi.

Bojim se da ću vrisnuti i zaplakati...

Bojim se da me niko neće saslušati.

Bojim se da će me udaviti prećutana sećanja.

Bojim se da ću prestati disati

a da nikom ne ispričam koliko sam te volela.

Kad nastupi kraj...

Šuškaju aveti prošlosti,

glasovi se mešaju sa molitvama.

Te nakaze,te umorne duše,

pružaju svoje kandže ka nama

da nas unište,uguše.

Blesnu pa nestanu

neke spodobe bez lica,

dodirnu nam ruku

zagrebu pa puste.

Namirisale krv krvopije.

Sa mržnjom galopiraju ka nama

izaslanici crnog Vraga

na besnim atovima.

Pognute glave,

poklekli pred tminom,

umorni ljudi,

sa ožiljcima zagnojenim,

molitve mrmljaju,

spas traže

u utešnim rečima Njegovim.

Poslednjeg dana,

poslednje nedelje,

poslednjeg meseca,

poslednje godine,

Raj i Pakao spojiće se.

Ništavilom svet obojiće se,

kada nada,konačno,umre.

Hajde zajedno da sanjamo

Nije to duga na nebu bleso,

jede se.

Mi možemo sve ,

samo treba da

pobedimo poraze.

I onaj kovčeg na kraju duge,

naš je.

Samo treba zažmuriti,

jako poželeti i poleteti,

pticama mahnuti,

na oblaku zaspati

i sanjati...

Mi smo ono što sanjamo,

bleso,

mi volimo,dišemo,živimo.

Ne veruješ?

Evo ja ću prva poleteti.

A ti...Leti samnom ili na dnu ostani...

Savršenstvo odglumljenog

Priznaj,dobri smo glumci.

Španska serija nam je život postao.

Smeh i suze pomešane ,

strast i patnja savršeno uklopljene.

Hajde,publika od nas očekuje najbolje.

Daćemo sve od sebe.

Uživećemo se u naše uloge.

Evo i uloge negativaca prihvatismo.

Uvek sam,zapravo,držala stranu

negativnim likovima.

Ne trebaju nama titlovi ni dežurni prevodioci.

Nas, i onako, nikada nisu ni razumeli

a i kako bi

kada smo i mi,međusobno,

različitim jezicima govorili.

Odigraj ulogu,odradi bar ovaj posao

kako valja.

Između ovih lažnih zidova i kulisa

savršeno smo odglumili uloge zločinaca.

Evo i poslednju scenu snimismo.

Tragedija pomešana sa komedijom.

Smisao izgubljen u bespuću besmisla.

Nedovršeno,nedorečeno,

sve je ostalo.

Zadržimo publiku još malo u neizvesnosti.

Nastavak sledi.

Ubedimo ih da nisu uzalud

dragocene trenutke svojih života

na nas potrošili.

Prihvatam da i u nastavku odigram

svoju ulogu kako treba

jer ja sam zvezda ove serije.

Hoćeš li ti dopisati kraj scenarija?

Ostvari želje ove dive

koja je u zenitu svog sjaja

heroina postala.

Raslo mi je narcis cveće

A šta bi bilo kada bi
Uspavanu lepoticu
probudila Snežana
razbivši čarobno ogledalo
koje je Lovac ukrao
Zloj Maćehi ispred nosa?
Šta bi bilo kada bi Pepeljuga
ostala bez bundeve
a Princ ,slučajno,
razbio staklenu cipelicu?
Šta bi bilo kada bi
Mačku ukrali
čizme od sedam milja
a Jarićima
Majku Kozu zatvorili
u Čardak ni na nebu ni na zemlji?
Da li bi se Zemlja zaustavila
kada bi Sedam Patuljaka
ostalo zatrpano
u pećini u kojoj su tražili dijamante?
Kako bi živela Zver
bez svoje Lepotice
da se ova nikada
nije vratila
i njemu poklonila ljubav?
Ili da Crvenkapa
nikada nije stigla do Bake
samo zato što se
zaljubila u Velikog Zlog Vuka?
Šta bi bilo kad bi
U Jednom Dalekom Kraljevstvu
Preko Sedam Mora I Sedam Gora
živeli Ljudi Sa Gvozdenim Maskama?
Kako bi smo odrasli
da je Volt Dizni
odustao posle
sedmog otkaza?
Šta reći?
U neki drugi svet sam se odselila.
Adresa nepoznata.

NePesma

Prestala sam da verujem
u sve bajke koje su mi ispričali,
davno nekada,kada sam još slušala
one koji me za život nisu pripremili.

Svaka je bajka imala srećan kraj
pa sam verovala da je i u životu tako.
Nažalost...
Film u kome sam ja glavna uloga
ima previše negativnih likova.

Zaplet je Hičkokovski,
kraj će biti,pretpostavljam,nadam se,
u Almodovarovom stilu.
Ni sama nisam sigurna
kog žanra je ovaj moj scenario
i jesam li ga sama pisala
ili je neki Hudini umešao prste
pa se sada samnom poigrava.

Da mi malo smeha pa smeh nestane,
poplavi me suzama pa suza ponestane.
Sporedne uloge su onoliko bitne
kolika im je dužina replika
koje su izgovorile
a opet ,
najupečatljiviji su oni likovi
koji ćutanjem najviše govore.

U ovom ,mom filmu,
oni su dobili glavne uloge.
Srcem ih slušam i razumem samo
reči neizrečene.
Titl nije potreban za ćutanje.
Svi razumemo oči koje znaju da govore.

Režiser je jedno veliko spadalo,
shvatila sam to odavno.
Smisao za humor mu je malo crn,
no,ko zna zašto je to dobro.
Ne bih cenila sreću da mi se nije tuga,
posred srca, zarila kao ružin trn.

Upoznajmo se

Godinama gledam
neka tuđa lica,
nepoznate ljude,
te pokretne sene,
i znam i njima krv teče kroz vene
ali ih nikada nisam pitala
( to je ono što muči mene)
onako otvoreno,smelo,
šta bi za njih bilo Božje delo?

Kakve oni predele ,u snovima,posećuju,
kome se klanjaju,
koga kao ikonu ljube?
Kome veruju a koga bi da osude?
Šta su od svog života hteli,
šta su im bili ciljevi
i jesu li im ostvareni
snovi ,ako ne svi
onda bar neki njihovi delovi?

Previše smo sami sebi posvećeni,
hodamo u mimohodu,
bez imalo volje.
Prolaze nam godine
a nikada ne upoznamo
one s kojima živimo,
one koje svakoga dana srećemo,
one koji bi da nas,možda,ipak malo vole.

Nemamo vremena,
(vremena su luda),
prolaze dani u trci i muci.
Lakše bi nam bilo,verujem u čuda,
kada bi smo na čas zastali
na toj pokretnoj traci
(što se život zove)
kada bi smo imali barem trunku želje,
da upoznamo ljude,
da ćutimo i slušamo
ono što nam,možda,oni reći žele.

Kada bi smo pokušali
da im ostvarimo snove
možda bi i nama život lakši bio,
možda bismo tako,
nekako,uspeli
da postignemo i naše zacrtane ciljeve.
Samo kada bi ,na tren,zaboravili
svoje probleme,svoje muke
i samo kada bismo ,zarad prijateljstva,
raširili ruke (za zagrljaj).

Jer...Svi smo mi ljudi,
isti su nam snovi,
iste nas i muke i aveti muče.
Ništa nije večno ,
za čas dođe juče
pa što bi smo sami čekali svanuće?

Tuga

Zanemeše prolaznici,
zaplakaše sveštenici,
lelek se iz svih usta začu.
Da saznaju odgovor ,
sve svoje daju.
Pitaju se i Anđeli ,
sa neba,u neverici,
Da l' je Bog surov il' Đavo živi u Raju?

Utihnuše ptice,
do pesme im nije,
pognuše glave ,rastužene.
Gledajući dete u rukama majke,
dok ga predaje Bogu,
ptice zaplakaše.
Ni najtužnije pesme, napisane nekad,
takvu tugu opevati ne mogu.

Gledaju u nebo,
očevi i dedovi,
mrmljaju sebi u bradu
kletve i molitve.
Ni sve njihove suze,ni svi jecaji,
ne mogu vratiti
to Anđeosko dete.

Tek jedan tren i poletelo je
ka Bogu,ka Nebu.
Ni krivo ni dužno
kažnjeno je za grehe,
koje su načinili pradedovi.
Pitaju se svi,
moraju li nevini plaćati cehove.
Ima li načina otplatiti
sve iskonske grehove.

Kleknuše svi,zemlju dodirnuše.
Na nebu sunce opeklo ,prokleto.
Ima li te Bože,da l' ti je šta sveto?
S jecajem ,u grču ,majka prošaputa,
'Sahranite me sa mojim detetom'.


Aleksandru...

Nađite mesta za jednu senu

Gde da odem?Koga da pitam?
Koliko ću još svetom da skitam?
Na kraju koje prelepe duge
se nalazi ćup ,
da u njega stavim sve svoje tuge
i da one ,konačno ,nestanu?

Nađite mesta za jednu senu ,
koja svetom već dugo
svoje snove nosi
poput najtežeg tereta ,na leđima.
Dajte koverat,umornoj ženi,
da svoje molitve pošalje Anđelima.

Hajde!

Hajde!Dotaknimo nebo.
Lako je.
Zamisliš želju,prekrstiš se,
malo se pokloniš,
prepustiš se
i poletiš
pod oblake
do zvezda i dalje.

Hajde!Zagrli me.
Prosto je.
Raširiš ruke,nasmešiš se,
da u ljubavi sve je dopušteno,
utešiš se,
kad voliš ,ne greši se,
greške ne postoje kad voli se.

Hajde!Poljubi me.
Dopušteno ti je.
Ponudiš usne za poljubac,
zatvorenih očiju
potražiš oslonac,
kad želiš jako,ostvari se.
Samo me poljubi ,prepusti se.

Hajde!Priznaj mi.
Ne stidi se.
Mogu da poginem
zbog onog kog volim,
znaš me.
Samo mi priznaj i voli me.
Hajde,baci sve svoje karte.
Dajem ti blagoslov,
svojom zovi me.