Koliko je teško biti žena

Jednom si mi rekao da se od snova ne živi

a ja glupavo sledila svoje snove

i verovala u 'bolje sutra',

naše,njihovo,svačije...

Svake sam večeri šaputala u jastuk

molitve,ne znam ni ja kome,

nadajući se da će ih neko,

nekada čuti i ,možda,

osvrnuti se na moje vapaje

i mene umornu,tužnu pogledati

i mene se setiti.

Govorio si mi da ništa ne traje večno,

da nam je jedino smrt osigurana.

Predlagao si mi da ,

ako već želim da znam rok trajanja

kupim ,na primer,toster

kako bih bila sigurna

dokle važi garancija.

Nudio si mi trenutke sreće,

želeći da uživam dok traje

a ja,nikada zadovoljna polovičnim rešenjima,

tražila da svoj žig ostavim na tvojim usnama,

da samo za sebe prisvojim tvoje zagrljaje.

Nudio si mi mir i sigurnost na svojim grudima,

želeći da ukrotiš divljakušu u meni,

čergarku,skitnicu i ženskog boema

a pritom ne dajući ni pola sebe.

Ipak sam ostala Marija,žena koje nema.

Ipak sam ostala sama i samo svoja,

ona koja će sebe celu dati onome

ko bude bar jednom čovek,

onome koji će razumeti mene,

onome ko će shvatiti koliko je teško

biti žena.