Ti si moja pesma

E,mišu moj,taj zlatni okov oko prsta
ume da peče i svrbi i smeta,ponekad...

Ume da ponese pesma neka,
pa pokidaš lance i polomiš zlatni katanac
od tog kaveza od stvarnosti i realnosti,
od jave,od starenja,od svitanja do sumraka.

 I kada skineš taj vatreni obruč ,
ostaje ožiljak na domalom prstu,
beleg,zaštitni znak,pečat,žig...

 I lupaš glavom o zid
(''to boli,dabome''*,reče jednom jedan pesnik),
o taj zid sazidan od ćutanja,
od inaćenja,od mlaćenja prazne slame.
I mrviš dane u minute sporohodne,neprolazne.

I uzalud  istresaš jastuk od loših sećanja,od košmara.
Kad spustiš glavu sa namerom da sanjaš,
probude se sva mučna pitanja,
a svitanja postanu nedostižna.

I uzalud su,shvatiš tek tada,sve brige,sva lutanja.
Taj zlatni okov oko domalog prsta
nije zla sudbina
već samo zavet za večnost od srca dat.

Ne,nemojmo voditi unapred izgubljen rat.
Belu sam zastavu visoko na koplje istakla,
predaja,mišu moj,potpuna i bezuslovna.

Neće NAS ubiti pogledi preki,
nestrpljivi,mrzovolja i monotonija.
Ubiće nas reč preteška,
u pogrešnom trenutku izrečena,
ubiće nas taj prst uperen u nas,večne krivce.

Nisam se ja,mišu moj,izgubila u svojim pesmama.
Svaka ta reč napisana
kao živa rana peče u grudima.
Bekstvo,spas,prokletstvo il' blagoslov
ili samo sudbina,ko zna?

Ipak,i u pesmama svojim sam te veličala,
do Raja hvalila,do Pakla kudila,
kao i sebe i tebe sam,tek mrvicu,davala ljudima,
da te osete,zavole kao ja.

Taj zlatni okov oko prsta
ume da peče i svrbi i smeta,ponekad...

Tek ponekad,kad na korak smo od ludila.





*Stih ''To boli ,dabome''  ukraden je iz pesme Gorana  Tadića,iz prostog razloga što mi se sviđa!Goran,sigurna sam,neće zameriti (bar ne javno  :))    ) nadam se!