AVANGARDA

Udahnem a slova mi zalete,
pa počnem da  se davim i kašljem i gušim.
Kinem i ona izlete,rasprsnu se u milion kapljica,
zalepe se za papir
i poput bljutave mrlje
ostanu tu  a  ja   ih postiđena sušim.

Borim se sa željom da povraćam,
kreće neka muka iz želuca,iz stomaka,
iz nožnih prstiju
pa otrčim do prve bele površine
i ispovraćam reči
a one izlaze i izlaze i izlaze,
pa nikako da prestanu.

Ne želim da budem avangarda niti elita.
Borim se sa infekcijom  vijuga.
Stavljam obloge na vrhove prstiju.
Bole me noćima,žigaju me i nerviraju.
Potapam ih i ostavljam otiske.

Moždana tečnost curi niz moje lice.
Krv,znoj i suze horski pesmu pevaju.
Preteča sam vojskama ovoga veka
koje u sebi skrivaju  nepoznanice,
neodgonetnute tajne stvaralačkog procesa
koji je ostavio neizbrisiv  trag
i ispunio besmislom prazne stranice.

Posmrtni marš sobom odjekuje.
Lelek se čuje,kletve i molitve.
Dok pišem ,ponizno klečim.
Kolena me žuljaju i bole.
Sa samrtnim krikom na usnama,
iz mene izleće krvavi ispljuvak.
Pesma.