A moglo je biti i ovako...

Mogli smo se sresti u nekom nepoznatom gradu,
jedno pored drugog proći a ne zastati,
niti se osmehnuti jedno drugom ,u prolazu.
Mogli smo u pogrešnom trenutku glavu okrenuti,
zbog nekih tuđih očiju snevati.
Mogli smo ,u jednom trenutku,pogled spustiti
i ugledati,možda odvezanu pertlu na cipeli,
pa se sagnuti i dok mi
uposlimo ruke tim bezveznim radom,
mogla je tuđa senka pokraj nas zastati,
pomoć ponuditi i na kafu nas pozvati.
Mogli smo zbog drugih srećni biti,
zbog tuđeg lica slike ljubiti ,
zbog tuđih se reči dobro zamisliti
i poleteti,nebu pod oblake
pa na oblak,zbog nekih drugih sleteti.
Mogli smo se zaglaviti u nekom liftu,
negde između četvrtog i petog sprata
pa besni zbog kašnjenja na sastanak sa nekim drugim ,
psovati zastarele liftove,buba ruse
i sistem u stanju raspadanja
a ne primetiti te oči tužne,zabrinute,
to lice išarano borama, kao mapa
koja vodi do tog srca,uznemirenog,
sakrivenog u tim ponosnim,balkanskim grudima.
Mogao nas je i letnji pljusak ,bez kišobrana ,
na sred gradskog trga zateći
i mogao nam je neko drugi prići
i svoj kišobran ili svoju jaknu ponuditi
a mi bismo ,sakriveni ispod te jakne ili kišobrana,
jedno kraj drugo prošli i ne bismo se ni osvrnuli,
zabrinuti zbog mokre majice,tek sređene frizure
ili zbog ocrtane figure tela ispod tanke letnje haljine.
Mogli smo ,zbog svoje druge polovine,
ceo svet prepešačiti ,večito tražeći
a nikada ne naći i nikada se
sa svojom drugom polovinom spojiti,
makar na tren,pa da tren večnost postane.
Mogli smo...Samo da se tada nismo oko sebe osvrnuli
pogledali i konačno videli,prepoznali.
Mogli smo...Ali nismo.