Da vas pitam

Gde su odloženi
svi lastiši
i sve papirne lutkice
mog detinjstva?
U kom skladištu
skupljaju prašinu
moj bicikl Poni,
moja praćka
i klikeri staklenci?
U kojoj svesci
blede slova
mojih prvih stihova,
gde su spomenari
i leksikoni drugarstva
iz prvog,trećeg,
šestog razreda?
Ko mi je polupao klupe
i ko je srušio
spomenik
onog heroja Ratka
koji je dugo,
dugo krasio
i ponosno stajao
u sredini
mog parka?
Da li je neko izbrojao
sve moje korake
i koliko sam ih napravila
od onog prvog,
nesigurnog
kada me je sva usplahirena,
pratila majka?
Koliko mi je puta
srce zaigralo
zbog nekog tamo
musavog derana
pa mladića
sa pubertetskim brčićima
pa onda glavnog frajera
srednje škole?
Da li današnja deca
još uvek vole
Mikija,Paju ,
Snupija i Popaja?
Da li mi je ova bora
na čelu,
par sedih u kosi
i milion padova
dovoljan razlog
da ponovo zgrabim
sve što sam
nekada volela
i da li tim dragim sećanjima
mogu zalečiti rane
koje sam sakrila
i nikad prebolela?
Da vas pitam...
Da li je trideset i druga
godina života
pravo vreme
da se posvetim samoj sebi
kako me ne bi
točak sudbine
samleo
i kako me ne bi
konačno progutao
šivot
koji sam sama sebi krojila
a ipak njim
nisam zadovoljna
i ipak bih ga
bar malo menjala
samo kad bih mogla
a mogu...
Još uvek ...
valjda?
Samo pitam...
Željna odgovora!