Pitam se...

Kada imaš kamen oko vrata
i taj kamen te vuče na dno,
treba li taj kamen skinuti
i šta ako je kamen srastao za nas
a dno nam se približava,
svakoga dana,svakoga sata
a ne vidimo spas?

Kada se osetimo poraženim,
treba li kriviti sudbinu
ili taj jaz što nas deli?
Jesmo li dovoljno smeli
da načinimo konačan rez,
ruku jedno drugom
kao dva stranca pružiti,
mirno se nakloniti
u čast svih godina koje smo
na leđima nosili
i ,zarad onoga što nas vezuje ipak,
prijatelji postati
i to do kraja života ostati?

Jesmo li sposobni
jedno drugo u oči pogledati
i priznati gde smo,
kada i kako grešili?
Kada se jedan bori a drugi
mirno prihvata sve udarce
kojima nas život časti,
pitam se ,
ima li svrhe boriti se
za onog ko to ne ume,ne želi?

Pitam se...
jesmo li dovoljno sposobni
kao dvoje prijatelja sesti,razgovarati,
bez uvreda,bez ponižavanja,
bez teških reči,okrivljavanja?
Zbog koga sam,pobogu,
ja bez daha ostajala,
zbog koga sam na smrt bila spremna,
koga sam volela
i koga poštovala?

Hoćemo li se poljubiti
zarad prošlih godina,
jedno drugom čestitati na hrabrosti?
Hoćemo li se u miru rastati?