Bez naslova

Otišla sam i ostavila sam ti
ovo pismo.
Odavno nisam nikome pisala
ali ovoga puta sam morala
da napišem baš tebi.
Ono što ti nisam uspela reći
godinama,
ono što je uvek
ostajalo zaglavljeno
na pola puta od srca do usana,
ono što sam progutala
da te ne bih povredila,
reći ću ti u pismu sada.
Pročitaj ovo par puta
jer ne bih da neka moja reč odluta,
da ostane neshvaćena.
Pišem ti onako
kako mislim da ćeš razumeti.
Neću ja bez tebe umreti,
niti ću u manastir otići ,
niti kosu odrezati.
Odavno je prošlo vreme
pokornih žena.
Verujem da sada,
kada sam konačno slobodna,
verujem da ću lakše disati,
nesputana.
Ostavila sam ti slike
sa svih rođendana,
sa svih dočeka Novih godina,
u koje smo verovali.
Ostavila sam ti sve uspomene,
sve tvoje poklone
koje si mi kupovao.
Sigurna sam da će mi samo smetati.
Ljubav sam ponela sa sobom.
Ko zna,
možda će mi jednom,ponovo,zatrebati.
Možda ću se ponovo nekom obećati
i nekom se na tu istu,
ljubav do smrti ,zakleti.
Kada se konačno vratiš ,
nekada, našoj kući,
neće me tu više biti.
Samo se pitam
ko će ,od nas dvoje,
više žaliti.
Ti,koji si ,nekada ,umeo voleti
ili ja, koja to nikada nisam ni znala prestati.
Naravno da sam decu povela sa sobom.
Kako bih se ,inače,sećala tvog lika?
Vodim ih, jer se nadam
da ćeš naš trag pratiti
i poći za nama,
gde god mi otišli.
Sad ostani u miru
il s nemirom kreni.
Uvek se možeš vratiti meni ,
tamo gde sam otišla.