Posleponoćna mudrovanja...

Hoće to ponekad tako!Naiđe tuga neka,sve te kao guši pa ti ne da ni da predahneš,samo steže i ne pušta!
Pokušavaš da navučeš masku ,onu klovnovsku al nekako ne ide,nešto ti ne da!
Pada maska ,neće na tužno lice,neće te pa neće!
Nisi alkoholičar pa ni miris alkohola ti više ne prija,ni ono vino ,crno,Ždrepčevo ne klizi onako lako kao što je umelo!I one cigarete,koje više ne pališ,nisu više onog ukusa kao nekad,nije se dizna otvorila pa da možeš da uživaš!Bune se i pluća,nisu ni mlada kao nekad!Skvrče se pri svakom novoudahnutom dimu!
A i ova kiša...Ma,ni priroda neće da se solidariše sa tobom.....Pa bar da hoće da se prilagodi tvom temperamentu pa da grane sunce,da zamiriše proleće...-Šta beše proleće?-
-Ono doba godine kad se zaljubiš,kad krenu leptirići, oni u stomaku-....-Ne znam,ja ne pamtim to!-
Predugo već sikćeš i režiš...pa,kad bi da bežiš a ono vezali ti noge...nemaš gde...Sedi di si,ni za di si nisi.....E,da!