Samo meni svojstvena ljubav (ili Zbog koga ja ginem)

Upitao si me
kako ja to uspevam
da uhvatim ptice u letu
i kako uspevam da se
svakoga jutra nasmejem
svom liku u ogledalu
i kako opstajem ovakva
u ovom ružnom svetu.

Pitao si me
(možda više sebe no mene)
kako se vetar vezuje,
koga sanjaju moje oči snene
i kome se to moje srce
na vernost obavezuje.

Svakoga dana
bi mi postavio isto pitanje:
kome se moje usne
dok spavam osmehuju
i koga ja zapravo sanjam
u svitanje.

Ponekada mi ne moraš
ni postaviti pitanje
ja već znam
i šta ćeš pitati
i kakav ću odgovor na to
nepostavljeno pitanje da ti dam.

Ponekad,dok ćutiš ,
jedan mi je pogled dovoljan
da znam
šta slutiš
i znam da ćeš dugo ćutati
jer nećeš znati
hoće li te saznanje
ubiti ili ti bar
nadu dati.

A ipak vrlo često,
kad nas ne slomi i ne ubije
ono nešto,
što nas svakoga dana
na probu stavlja,
kad se umorimo od svih slavlja,
od svih tuga i muka
i teških uzdaha,

Ipak vrlo često
kad nas tišina obavije
a svet napravi oko sebe još jedan krug,
ja ti priznajem
i za koga i zbog čega
je moja duša rešila
da se u visine vine
i da je samo u tvom naručju spremna
i da gine !O, da i da gine.
Ako treba i da gine!