Don Kihot sa likom žene

Toliko od mene,rekla bih vam ali ne mogu!Svaki put kad ućutim,nova me misao prene i ja se prekrstim samo pa....... opet krenem i molim se da me sve te reči ostave i zaborave,bar na neko vreme!Ne mogu više da ganjam vetrenjače ,umorio se moj Sančo Pansa!

Ostala sam bez ideje kako da prevarim umornu mene pa da se opet vinem put oblaka.......Želja da legnem ,da nestanem,da odaberem svoj kovčeg je veoma jaka.......Al plašim se mraka.....

Pokušam da potezom gumice obrišem bol,kajanje i suze...Pokušam da ugušim apatiju ali me poplava bola svu obuzme a ja ne umem da plivam u svojim suzama pa se davim,sad već umorna od te večite borbe sa pobesnelim talasima bola i očaja....

A opet,nisam danas baš sasvim svoja......Izgleda da se ona normalna ja konačno probudila...Izgleda da sam svoju vetrenjaču,konačno,uhvatila!