Reč

Ne pamtim trenutak kada sam
napisala prvu reč i nad njom zaplakala.
Ne zbog reči.Nije bila tužna
(šta više,o sreći sam pevala).
Zbog slobode koju sam
u grudima osetila,zbog emocije
u jednoj reči što sam opevala,
zbog toga je i izdajnička suza
iz oka krenula.
Olakšanje i prazninu
u grudima sam osetila.
Ni jednog trenutka se nisam zapitala
da li je reč beznačajna,mala.
Posle te prve i druga je ,sasvim lako,kliznula.
I reč i suza,u isto vreme oslobođena.
Poput mrvice koja je lavinu pokrenula,
reči su se nizale, bez zadržavanja.
Valjda zbog suza ,kojima sam ih zalivala,
reči su rasle,kao mlada trava.
Bujale u tami,u snovima.
Sa rečima ,ne više zaglavljenim u grlu,
sam jutra čekala,dan ispraćala.
Uvek se napisanim rečima ,
kao roditeljskom domu vraćala,
u pauzama za odmor do njih sam svraćala,
poput uspavanki sebi ih šaputala,
u samoći im tepala,mazila ih i pazila.
Sa rečima pomirena
na kraju sam i tugu oterala.
Nije mi teško da napišem ono
što ni u ludilu ne bih glasno rekla.
Teško je kada se pojavi reč nenapisana,
izgovorena naglas,
reč zbog koje ni suza ne bi potekla...
Teška reč...bespovratna.